RSS Feed

Monthly Archives: август 2012

Лиценциа нонпоетика

 Маријана Петровић

OШ “Коста Ђукић”, Младеновац

carefulwiththataxee@gmail.com

.

Није ми намера да обесхрабрим оне којима тек предстоји метаморфоза из вредног шегрта у лиценцираног школског библиотекара. Намера ми је да подвучем, пре свега, да је готово немогуће да Вас мимоиђе срећан исход – лиценцираће Вас. Намера ми је такође да подвучем чињеницу да то што постоји посебан испит за лиценцу за школске библиотекаре још увек не значи (то се види из чињенице да стечена лиценца, за разлику од наставничке, нема универзални значај за рад у просвети, из избора тема за есеј, а онда и из изостанка стандарда за обављање посла за који стичете лиценцу) да законодавац, надлежно министарство, ЗУОВ, испитна комисија или било ко други, релевантан или не, сматра да постоји неко посебно поље знања, рада, способности (компетенција, тако се то све укупно зове, ако се не варам) које припада нашој професији, а, с друге стране, никоме ни на памет не пада да нам пропише обавезно стицање сертификата који од нас прави праве професионалне библиотекаре. Не само да не полажемо обавезан стручни испит у Народној библиотеци, него је стручни део нашег испита бескрајно упрошћен и олакшан у односу на стручни испит за библиотекаре: бранимо есеј који је могла и мама да нам напише, комисији га не треба предавати ни сат раније – већ и при летимичном прегледу јој ископају очи грешке на које треба благонаклоно указати. У најбољем случају се од нас тражи да смо писмени, али ни упадљиви докази о ниском нивоу постигнућа по овом стандарду вероватно нас неће учинити понављачима.

Опет, неко ће рећи да се од свих запослених у школи само стручни сарадници лиценцирају и на основу показане писмености, док остали могу бити одгајани искључиво на усменој традицији. То нам ипак враћа неко достојанство у оквирима конкретног система образовања.

У мом случају је од слања пријаве за испит за лиценцу до изласка на испит из педагошке групе предмета прошло 5, а до изласка на главни део испита – 6 година. Томе треба додати и чињеницу да сам три године пре пријављивања испита радила у различитим школама на одређено време, тако да нико није сматрао да баш њему пада у део да ме за испит уопште пријави, а мислим да ни законски није прецизирано шта се ради са нама који смо дипломирали на Општој књижевности у Београду, с обзиром на чињеницу да нас из Бироа за запошљавање упућују на конкурсе у просвети, а тамо наилазимо на Правилник о врсти стручне спреме у којем нашег звања нема, тако да понекад и деценијама радимо, а да никоме није јасно шта би с нама административно предузео. Из претходног се види да сам одлично прошла стекавши лиценцу само неколико месеци пошто ми је (и фактички) исплаћена прва јубиларна награда.

Онима који су мудрије бирали студијску групу такође предстоји чекање (не баш оволико) да се скупи довољан број библиотекара-приправника, да би се исплатило формирање комисије за стручни део испита – библиотекара примљених по конкурсу за радно место, сетите се, нема много.

Педагошка група предмета је у правом смислу представљала новину у мом образовању и све време сам осећала – иако сам самостално, наравно, управо из области психологије и педагогије највише учила током свог рада у школи – да ми недостаје некаква формална потврда да сам савладала потребно градиво и стекла тражене компетенције. За спремање испита из психологије сам користила све приступачне приручнике препоручене на сајту Министарства просвете, а педагогију сам спремала из уџбеника Недељка Трнавца који уопште није наведен у препорученој литератури, али су испитна питања формирана према поднасловима ове књиге. Ова разлика у испитима се полаже у Министарству просвете и своди се на физичку иницијацију, јер кандидати проведу понекад и пуно радно време затворени у ходницима Министарства које не смеју да напусте пре свршетка испита, што баш и није благотворно за концентрацију, нарочито кад је реч о пушачима, дијабетичарима, трудницама (има ли надређене категорије?)…

Стручни део испита се састоји из одбране есеја и полагања закона и педагошких ситуација у Министарству. Десетак дана пре испита на адресу школе стиже позив за полагање испита, тако да кандидат има времена да га одложи или да искористи седам плаћених радних дана за његово спремање (не заборавите да писмено и формално тражите тих седам дана од директора и не заборавите да у секретаријату подигнете формално решење којим Вам се овај захтев одобрава: сваки искусан приповедач ће у овом слову Закона лако препознати потенцијал за читав спектар заплета по жанровима). Под спремањем за испит се подразумева учење Закона о основама система образовања, Закона о основној школи (за нас из основних школа), а није згорег знати ни Закон о библиотечкој делатности, јер се у есеју сваки час на њега позивате, независно од теме коју добијете. Тему добијате један радни дан пре полагања (у мом случају је то био петак, тако да сам имала цео викенд за писање есеја). Теме су, колико разумем, преузете са инструктивног семинара који се одржава у Народној библиотеци (свакако је корисно чувати белешке са тог семинара) и није баш јасно какве везе имају са специфичностима рада у школској библиотеци. Не знам ни ко треба да упути библиотекара-приправника у литературу и друге изворе стручног знања, кад већина наших ментора лиценцу за рад у просвети уопште није стекла у својству библиотекара. Моја тема је била „Типологија библиотека“. Истина је да је председница испитне комисије инсистирала на конкретним примерима за одлике и функције школске библиотеке, али инсистирала је и на политици набавке у јавним библиотекама. Не разумем због чега полажемо посебан испит за лиценцу за рад у школској библиотеци, независан од стручног испита за библиотекаре у осталим типовима библиотека, ако нам испитна питања обухватају мање-више иста поља, форме и конкретне примене знања, а лиценца коју тиме стичемо бескрајно сужава поље рада. Поље педагошког рада је систематски искључено из тема за есеј, дакле – из најуже стручног дела испита за лиценцу. Као пример за углед сам користила два рада (наравно, са темама различитим од моје) колегиница које су успешно и с похвалама одбраниле есеј у ранијим роковима. Одмах ми је пало у очи да ови кандидати нису писали никакве фусноте (имали су једно поподне за писање есеја). Ја сам своје ипак оставила испод текста, али нисам писала списак литературе иза текста. На испиту се показало да Белешка потребна и инсистира се на доследном и правилном навођењу извора (у том смислу, есеј треба схватити много формалније од облика на који нас упућују речници књижевних термина). Колико знам, упркос крупним замеркама које су се углавном односиле на навођење коришћене литературе и правопис, комисија никог није оборила у том року. Верујем да је то у складу са општим трендом.

Рад се доноси откуцан и умножен у најмање два примерка, мада нема разлога да се не прихвате и рукописи, под условом да постоји копија. Есеј се брани у школи која је именована у позиву, у преподневним часовима. Закони и ситуације се полажу после четири поподне, кад се службеницима Министарства заврши редовно радно време. Законе треба добро знати, очекују се концизни и прецизни одговори на 3 постављена питања. Моја питања су била управљање и школски одбор, евиденција и јавне исправе и стручна већа. Што се тиче педагошких ситуација, постоје посебне ситуације за библиотекаре и заиста су у вези са праксом, тако да само треба да отворите душу, а љубазни и предусретљиви чланови комисије ће Вас већ прекинути кад им додија обиље примера и јалових али инвентивних покушаја да се проблем реши.

Има оних који су школску каријеру започели као библиотекари и на том радном месту дочекали да им се укаже прилика да се у истој школи запосле као наставници, учитељи, нешто треће… Има правника који све те људе пријављују за испит за лиценцу за школске библиотекаре, позивајући се на закон, а накнадно их пријављују и на испит за лиценцу за наставнике, онда када им, у том новом својству, за овај испит дође ред (лиценца стечена у библиотеци не важи за рад у настави). Претпостављам да је у таквом случају паметно одложити испит за лиценцу за библиотекаре, тим пре што лиценца за наставнике аутоматски покрива и рад у библиотеци, те им овај првопријављени испит скида с врата.

Верујем да је број понављача на испиту за лиценцу минималан. Ипак, још је неупоредиво мање оних који су на плочник Немањине изашли са самозадовољним осмехом човека који се спрема на славље са значајним поводом. Мука велика, слава никаква.

Информациона писменост и рађање дигиталне културе

 мр Славица Јурић

 ОШ „Свети Сава“ Бачка Паланка

slavicajuric@live.com

.

Текст је, уз мања прилагођавања за ову прилику, настао као уводна лекција на неформалном онлајн-курсу У сусрет дигиталној писмености (мај-јун 2012).

Готово да не постоји манифест, стратегија, план или какав други важан савремени документ у којем се не помињу информациона и дигитална писменост, те доживотно учење. Ти се појмови, нажалост, често наводе као флоскула и лингвистичка поштапалица које служе као доказ да смо, тобоже, дорасли свом времену. Oно што се даље у таквим актима нуди најчешће је само мали корак до оног што ти појмови заиста представљају. Ове речи нису произвољна процена аутора ових редова. Бриселским упитником Тренд V, којим су обухваћени универзитети у региону, показало се да је опште стање такво да доживотно учење и информациона писменост као концепт образовања нису приоритет земаља у региону, али да то временом могу постати. Није, наиме, довољно позвати се на те појмове, преписати и потписати стратешке документе, него је потребно читавим низом акција и конкретних програма показати да образовни систем почива на овом концепту. Зато нам ваља кренути од тумачења ових појмова.

Видови писмености

Теоријски, писменост се дели на више видова: основну или елементарну писменост – способност читања и писања, рачунања; функционалну писменост – способност примене стечених знања у новим ситуацијама; друштвену писменост – способност комуницирања у културном контексту; информациону писменост – способност критичког лоцирања, процене и коришћења информација; дигиталну писменост – способност примене информационе писмености у дигиталном окружењу; медијску писменост – способност разумевања и коришћења, анализе и интерпретације порука у свим облицима масовних медија: књигама, новинама и часописима, радију, телевизији и интернету; библиотечку писменост – способност коришћења свих библиотечких ресурса; визуелну писменост – способност да се разумеју и користе слике, фотографије, илустрације и рачунарска графика с циљем преношења порука, мисли и личних доживљаја, при чему користимо претходна знања о свету око нас (Дејвид Боден, Информациона и дигитална писменост: преглед концепата, Лондон, 2001).

У складу с цивилизацијским развојем и потребом поседовања све већег броја нових вештина, поменутим облицима писмености се све више и све чешће додају нови, те тако говоримо о еколошкој, демократској и другим облицима писмености. Неки од наведених видова писмености могли би се лако посматрати као део, подврста или степен неке друге писмености,  а има аутора који сматрају да су све друге писмености подврста или категорија информационе. Тако се библиотечка писменост сматра претходницом информационе писмености, а визуелна  њеним делом. Као део информационе писмености ваља посматрати и информатичку или рачунарску писменост и у оквиру ње мрежну писменост, која подразумева разумевање и коришћење могућности глобалне информацине мреже.

Као појам надређен осталим писменостима, информациона писменост има бар три перспективе или слоја:

  1. дисциплину која проучава културу информација и облике проучавања информација;
  2. друштвено-политичку перспективу као циљ образовне политике;
  3. когнитивну перспективу као облик личне способности.

 

Однос информационе и осталих писмености

Информациона писменост је много више од рачунарске или функционалне писмености, са којима је најчешће поистовећују. Најчешће навођена дефиниција информационе писмености јесте она која се користи као стандард у високом образовању, а лако се може графички приказати као след активности и способности које препознају потребу за информацијом, проналазе је и процењују, те ефикасно користе: 

У том следу активности и вештина извори информација се никако не могу свести на рачунар, односно интернет као извор, него се односе на било који извор информације: библиотеке са свим врстама извора, службене изворе, специјализоване установе и организације, медије и интернет.

Овој основној дефиницији повремено су додаване и друге нијансе које само подвлаче или нијансирају неки од четири основна елемента информационе писмености. Битан додатак и напредак је учињен када се у дефиницију почео додавати и етички елеменат. Тако је Шила Вебер (Shela Webber), водећи светски стручњак у области информационе писмености, са британског Универзитета у Шефилду, у последњи елеменат ефикасне употребе укључује овакву конструкцију: „мудро и етичко коришћење информација у друштву“. Тиме она није само додала етички елеменат, него и социјалну природу информација и одговорност појединца према другима при пласирању неке информације.

Информациона и информатичка писменост

Информациону писменост склони смо да мешамо са информатичком. Информатичка или рачунарска писменост подразумева низ техничких вештина које су нам потребне приликом коришћења рачунара. Док се информациона писменост бави садржајима информација, информатичка писменост односи се на технолошки ниво употребе и коришћења рачунарских система, мрежа и програма, тј. своди се на „знати како“. Због све већег броја информација у електронском облику, појединац који је информационо писмен користи  и вештине рачунарске писмености. Другим речима, информациона писменост често укључује рачунарску писменост иако то није неопходно. Обрнуто се никад не јавља као законитост: рачунарски писмен појединац уопште не мора бити и информационо писмен. Често ћемо срести експерте рачунарства који не умеју да процене информације или имају проблема чак и са основном, алфанумеричком писменошћу. Штавише, појединцу који ја научио да учи користећи макар само једну врсту извора (књигу), поседује основну и функционалну писменост у високој мери, има развијен критички однос према изворима знања, много је лакше да постигне информациону писменост него појединцу који има висок степен рачунарских компетенција, а остале видове писмености запостављене. Тако ваља оповргнути и погрешно уверење да су млади и деца информационо писменији од одраслих само зато што немају страх пред рачунаром и што се добро сналазе на њему. Ради се о скупу вештина које везујемо за рачунарску, а не за информациону писменост. Информациона писменост стиче се у процесу учења, критичког мишљења и етичког коришћења информација. Примерице, ученик или студент који информацију зна да пронађе, да је процени као одговарајућу и стави у свој задатак или на блог, али нема обзира према интелектуалној својини (етички елеменат), не може се звати потпуно информационо писменим. Ситуација је још јаснија код оних појединаца који одлично владају рачунаром, али им он служи искључиво за забаву.

Однос дигиталне и информационе писмености

Дигитално се као израз користи да би се у техници означили подаци изражени као дискретне вредности. Рачунари су дигитални јер похрањују и обрађују податке у бинарном облику, као јединице и нуле. Но, поистовећивати дигитално са рачунаром значило би успоставити синонимију између рачунарске и дигиталне писмености. Дигитално се, међутим, не ограничава на рачунар нити на друге машине које користе дискретне вредности. Дигитално се данас користи као ознака за читаву једну културу – дигиталну, која представља метонимију за сплет виртуелних привида и виртуелне стварности, тренутних комуникација, свеприсутних медија и глобалних могућности укључења. Дигитално данас не представља само рачунар, већ читав низ технологија: дигитални филм, дигиталну телевизију, електронску музику, видео-игре, дигиталну телефонију итд. Дигиталним се могу сматрати и културни и уметнички одговори на свеприсутност дигиталних технологија, као што су киберпанк романи, нова типографија, нет-арт итд. У сферу дигиталног увршћујемо и такозване дот.ком компаније које производе високе технологије и говоре да се ради о новом капитализму који има већу моћ и од самих држава. Појаве контролисане рачунарима и високим технологијама, попут виртуелних ратова или пројекта људског генома у коме пренос наслеђених особина постаје дигиталан, такође спадају у сферу дигиталног, што израз дигитално чини изразито комплексним. Стога се већ увелико о нашем времену и начину живљења говори као о дигиталној култури (Чарли Гир, Дигитална култура, Београд, 2011).

Дигитална писменост нас донекле оспособљава за разумевање те и такве дигиталне културе у којој живимо. Она се, с једне стране, никако не сме поистовећивати с интернетом, иако подразумева читање и разумевање хипертекста, јер се у дигиталној форми може наћи било која врста до јуче традиционалне грађе. С друге стране, поставке информационе писмености, по којима се информације читају, разумеју, селектују, процењују и етички користе, лако се могу применити и на сву дигитализовану грађу. Дигиталну писменост би, дакле, требало схватити као најатрактивнији и најновији вид информационе писмености. Информациона писменост примењује се, наиме, и на изворе у штампаном облику. Најједноставније речено, дигитална писменост јесте информациона писменост која је примењена на дигиталне изворе и појавне облике модерне културе.   

Однос медијске и информационе писмености

Медијска писменост васпитава и подстиче на критичко мишљење и интерпретативни приступ свим врстама порука с масовних медија, које се изражавају сликом, звуком и језиком. При томе, масовни медији не морају бити дигитални, што ову писменост разликује од дигиталне, а приближава је информационој уколико су нам медији извори информација. Коришћење информације у медијској писмености подразумева њену специфичну намену за одређене медије и одређене циљне групе.

Начини информационог описмењавања

Добар преглед метода, техника и вештина за информационо описмењавање садрже Калимера-смернице (Cultural Applications: Local Institutions Mediating Elekctronic Resource Access):

  • учење на даљину и учење на мрежи (електронско учење)
  • учење оријентисано на ученика
  • самоусмерено учење
  • учење засновано на решавању проблема, на логичком закључивању и на истраживању
  • рачунарска писменост
  • смешано учење (blended learning)
  • сарадничко учење
  • електронско тестирање и полагање испита
  • Веб 2.0 учење
  • електронски системи за управљање знањем
  • микро учење
  • онлајн туторство и менторисање
  • онлајн разматрање
  • виртуелни универзитети

Технике и поступци који се могу користити за подизање нивоа информационе писмености могу бити:

  • снимци екрана са звучним упутствима
  • електронски портфолио
  • паметне справе
  • мултимедија и хипермедија
  • веб-сајтови
  • сараднички софтвер
  • социјалне мреже и заједнице
  • електронске дискусионе табле
  • блог, вики, чет, игре
  • социјални обележивачи

Информационо писмен појединац и кључне вештине за 21. век

Информациона писменост као концепт настала је са развојем ИКТ још 70-их година. Термин први пут користи Пол Зуровски, везујући га за ефикасно коришћење информација у решавању проблема. У свом развоју, од почетног фокусирања на решавања проблема, информациона писменост постаје универзални концепт процеса учења. У том развоју значајан је модел Ејзенберга и Берковића, који су 1990. године установили шест карактеристика на којима се заснива информационо описмењавање и који представљају оквир сваког учења:

  1. дефинисање питања на које је потребно одговорити;
  2. креирање стратегије за приступ информацијама;
  3. лоцирање и приступ информацији;
  4. коришћење информације у интеракцији;
  5. синтетизовање информације: организовање и представљање;
  6. евалуација информације: процена и критички осврт на коначан производ и на сам процес прибављања информације.

Те карактеристике доживеле су неку врсту ревизије у општеприхваћеном Стандарду за информациону писменост у високом образовању, које је донело Америчко библиотекарско друштво 2000. године и које подразумева 5 стандарда и 22 индикатора. Тих пет стандарда су :

  1. способност одређивања природе и обима неопходне информације;
  2. брз и ефикасан приступ, тј. проналажење информације;
  3. процењивање информације и њеног извора и критичко укључивање одабране информације у своја претходна знања и вредносни систем;
  4. коришћење информације за остварење одређеног циља;
  5. познавање економских, правних, социјалних и других прилика које омогућавају да се информације користе у складу са етичким и правним нормама.

Информационо писмен појединац је онај који у свој систем знања непрестано уноси промене свих врста, како и дијаграм доле показује: 

Упркос честом коришћењу именице „информације“ и атрибута „информационо“, не смемо заборавити да је информација сваки пут коришћена као општи појам, не и као и степен знања, иначе би се котирала врло ниско у нивелацији знања. При сваком помињању информационе писмености ваља имати на уму речи Алана Бандија: „Узбуђење које осећамо када успемо брзо да дођемо до информације или је пошаљемо не сме се помешати са много захтевнијим задатком  претварања информације у знање или мудрост.“

Доживотно учење

Из ширих или ужих дефиниција информационе писмености и индикатора по којима одређујемо информационо писменог појединца разазнају се и друге вештине које су том појединцу потребне. Најкраће речено, то је појединац који је научио да учи (учење учења, метакогниција) и спреман је да учи стално. Чим се помене перманентно (непрестано, стално) учење, приближавамо се и другом изразу о коме непрестано слушамо – доживотном учењу  као концепту образовања у информационом друштву. Доживотно учење је само  последица нових услова и констелација информационог друштва. О томе нам најбоље сведочи Болоњски процес, наравно, уколико он није само формално покриће за друштво у развоју без истинских и суштинских промена. Кључ за доживотно учење јесте информациона писменост, зато што информациона компетентност појединца шири оквире његовог образовања изван учионице, оспособљава га за самостално истраживање и повећање опште одговорности. Док се информациона писменост стиче од најранијег периода и васпитава на свим нивоима образовања, дотле се доживотно учење сматра логичним продужетком формалног учења. Да доживотно учење не би било стихијско и везано само за информалне и неформалне облике учења, факултети укључени у Болоњски процес постају носиоци програма доживотног учења. Програм доживотног учења не сматра се студијама, а они који су у њега укључени – студентима. Факултети својим статутима предвиђају могућност планирања и остварења ових програма, а покриће и правни оквир имају у Закону о високом образовању (члан 96).  За савладане програме учења током целог живота или доживотног учења добијају се бодови по ЕСПБ (Европски систем преноса бодова), по којима 1 такав бод износи 25 сати познатог нам стручног
усавршавања које се мерило искључиво сатима. За запослене у основношколском и средњошколском образовању ова промена је видљива и у новом Правилнику о стручном усавршавању и стицању звања наставника, васпитача и стручних сарадника. Програми доживотног учења упознаваће запослене у школама са научним и стручним иновацијама и уравнотежено развијати све компетенције.

Кључне компетенције за доживотно учење

Европски парламент и Савет Европе усвојили су 2006. године документ који дефинише кључне компетенције  за доживотно учење (Key Competences for Lifelong Learning):

  1. комуникација на матерњем језику
  2. комуникација на страним језицима
  3. математичке компетенције и основне научне и техничке компетенције
  4. дигиталне компетенције
  5. учење како се учи
  6. друштвене и грађанске компетенције
  7. иницијативност и смисао за предузетништво
  8. културална свест и изражавање.

Пандемонијум дигиталног

Дигитално мења људску свест више него што можемо приметити или више него што сами признајемо. Дигитални медији су увелико партиципаторни, јер њихови корисници имају могућност и потребу да сами учествују и креирају садржаје, а не само да их пасивно конзумирају као што је то било с претходном генерацијом електронских медија. Светска мрежа постала је простор за сарадњу и комуникацију. Чињеница да свако ко има приступ одговарајућој технологији и извесна знања о њој може да креира садржаје означава крај водеће парадигме  ширења доминантних или пожељних идеја и вредности. Промене у новим медијима промениле су перцепцију и начин на који размишљамо о себи. С једне стране, ситуација у којој сами контролишемо властиту „потрошњу медија“ и стварамо сопствене садржаје отвара невероватне могућности. До јуче смо гледали и слушали одређене медијске садржаје у време и на начин који нам сервирају други. Данас већ свако дете скида, реже, рипује, миксује … медијске садржаје, поставља их на мреже и заједно с другима, просторно удаљенима и физички непознатима, расправља о њима или их с њима дели. С друге стране, тој и таквој култури прети несавладив комуникацијски шум „страшног века који бучи“, самоистицање и бесмислена бестелесна интеракција, која је суштински асоцијална и асолидарна, иако се непрестано говори о сарадњи и комуникацији. Дигитална култура захтева редефинисање многих појмова, као што су заједница, пријатељство, социјално, интеракција, солидарно, јер се у дигиталном окружењу ови појмови често показују као антипод оном што смо донедавно под њима подразумевали.

Дигитално је предмет есхатолошких спорова и оспоравања још од појаве првих бар-кодова. У бар-кодовима и чиповима препознају се симболика жига звери, добровољног пристајања човечанства на губитак људског, доброг, племенитог, душевног, божанског. Владавина ствари и технике, робовање уместо овладавања њима заиста се може указати као крај не – прогреса, него људскости.

Друштво знања и будућност образовања

 

Информационо друштво као императив често се поистовећује са друштвом знања, тј. степеном развоја људског друштва у коме ће знање бити најважнији ресурс и извор чак и економског напретка. Има, међутим, аутора који праве разлику између информационог друштва и друштва које учи, тј. друштва знања. Разлика је терминолошке, не и суштинске природе. Уобичајено је да се под појмом информације и информационог подразумевају сви степени знања, од пуког податка до сублимисане мудрости, као општег појма за знање. У светлости будућности образовања, ово терминолошко разликовање још и има своје оправдање: циљ образовања је увек, а не само у 21. веку, био достизање што вишег степена знања.

У чему је онда особеност образовања у будућности и друштва знања као идеала или стандарда којем се тежи? То питање би се могло преформулисати много интригантније, не само као замена теза, него као суштинско питање. Савремено друштво је већ пуно сваковрсног знања, као никада раније, а планета је пред уништењем. Какво знање нам недостаје да се то уништавање заустави, ако не и да се уништено поправи? Ако не знамо одговор на то питање, сва пуста стратешка документација постаје само још једна демагогија центара моћи савременог света.

Зато хоћу да верујем да будућност образовања неће почивати само на развијању вештина и способности, него пре свега етике; да ће промовисати вредности, насупрот самопромоцији продорних себичних појединаца; да ће истицати дела, а не интересе. Изнад свега, желим да будућност образовања узме, односно задржи, све најбоље из прошлости.

Извори и литература

–    Стратешки документи o информационој писмености

http://ec.europa.eu/information_society/eeurope/i2010/ict_and_lisbon/index_en.htm

http://en.wikipedia.org/wiki/Lisbon_Strategy

http://consilium.europa.eu/ueDocs/cms_Data/docs/pressData/en/ec/00100-r1.en0.htm

на српском језику: http://www.ifla.org/files/wsis/Documents/BeaconInfSoc-rs.pdf

–     Информациона писменост и доживотно учење, Београд, 2008.

–     Čarli Gir, Digitalna kultura, Beograd, 2011.

–     Vesna Crnogorac, Svetlost aleksandrijskih svetionika (20. мaj 2012)

–     Understending Information Literacy, UNESCO (20. мај 2012)

–     Information literacy in Europe: a literature review (20. мај 2012)

–     Digital Literacy (20. мај 2012)

.

Српски лако

 Маја Радоман Цветићанин

 ОШ “Војвода Пријезда“, Сталаћ

 majaradoman.cvet@gmail.com

.

(На 3. Смотри стваралаштва школских библиотекара, за представљање блога Српски лако у категорији Библиотека и Интернет, ауторка је похваљена за унапређење школског библиотекарства.)

Живети у смутним временима за већину обичних људи значи преживљавати.  Али, бавити се једном од најплеменитијих професија откад је света и века, бити учитељ у смутним временима, значи побеђивати у игри без правила, јер је резултат знање, култура и племенитост сваког младог човека, коме  и нису баш најсветије ове категорије зато што одраста у друштву под маскама, чији су постулати безобзирност, шарлатанство, глупост и амбиција. Данас је много оних који мисле да је представа о некоме много битнија од њега самог. Ипак, није довољно обући „маркирано“ одело, карирану кошуљу, понети лаптоп и бити банкар…

Док су се друге девојчице играле луткама глумећи им маме или фризерке, ја сам замишљала себе у улози учитељице. Стати пред те радознале окице и изазвати још радозналији плам тих очију, одувек ми је био сан. Када сам из разреда упућена на рад са децом само као библиотекар, чинило ми се да су ми се сви снови срушили. Међутим, убрзо сам схватила да позиција библиотекара пружа далеко више изазова него што се обично мисли. С ове тачке гледања, мислим да библиотекари могу да покажу да су најдинамичнији “ресурс“ школе.

У свему што радим, па и овде, понашам се у складу са највреднијим саветом који сам понела са факултета: Дајте ученику осмех, он ће вама срце!  Деца су једина на свету, која се не дају преварити, а када препознају искреност, дају цело срце. Такви су били не само када смо до тада ретко посећивани простор школске библиотеке претварали у куцавицу школе, већ и када сам бринући о беби имала напретек времена и покренула блог Српски лако.

Пожелела сам да створим електронски простор на коме ће заинтересовани за српски језик и књижевност моћи да реше неке граматичке недоумице, или да се подсете књижевних дела и јунака, или да пронађу идеју за писмени, или да и сами објаве чланак о некој граматичкој недоумици, песму, причу…

Данас није само проблем почети писмени састав, већ и пронаћи довољно речи да се изрази све што се има рећи. Лако је “набубати“ граматичка правила напамет, али се опет запита “бубалица“ – да ли сам био у Нишу или у Ниш?! А како тек изгледа у очима “будућег“ послодавца онај ко напише неколико “шкртих“ реченица о себи у пословној биографији? Како ће одржати говор на венчању свог најбољег друга неко ко никада раније није говорио јавно пред више људи, а једино се сети здравице “Да сте живи и здрави!“?… 

Блог је креиран уз стално фокусирање на три принципа: оригиналност, једноставност и практичност. Једна од категорија носи назив “Библиотекар у акцији“ и показује и доказује сву разноликост активности школског библиотекара, који је у новој школи много више од посредника између писца и читаоца.

Као неко ко читавог живота воли књиге и књижевност, српски језик, ћирилицу и писање, а обожава децу и сматра да им читање, богат фонд речи и способност да се вербално и писмено изразе може отворити многе путеве у животу, за идејну позадину свог првог чланка на овом блогу одабрала сам мисао Добрице Ћосића, који каже да  “док постоји нада, могућа је победа!“

 Сви ми, који учимо децу у овим смутним временима, не смемо ни на тренутак дозволити да помислимо да нам је неко у генерацији “изгубљен“! Морамо се борити, указивати им на пут којим се ређе иде, али који је много вреднији и дуготрајнији од сваке лагодне и истовремено безвредне животне пречице. 

Презентација

Srpski lako

Међународни дан књиге за децу

  Весна Обрадовић

  ОШ „Свети Сава“, Младеновац

 vesnaobrad76@hotmail.com

.

У целом  свету је 2. април дан посвећен деци и књигама њима намењеним. Слави се на дан рођења Ханса Кристијана Андерсена, једног од најпознатијих писаца бајки. На овај дан се у свету, а и у многим градовима у нашој земљи, сваке године одржавају различите манифестације с циљем промоција дечје књиге и читања.

Иако иначе негује међусобну професионалну сарадњу, Актив школских библиотекари са територије Општине Младеновац је ове године, поводом Међународног дана књиге за децу, у пријатном амбијенту општинске Свечане сале, први пут наступио као јединствени организатор неке културне манифестације.

Манифестацију је отворила Весна Обрадовић, председник Актива школских библиотекара Општине Младеновац.

У уводном делу програма приказан је рецитал ученика ОШ „Свети Сава“, док су  ученици Гимназије игроказом у част књиге и читања дали добар пример млађим другарима.

Током главног дела програма ученици млађих разреда 5 основних школа са територије наше општине читали су препоруке  – кратке формално неомеђене текстове којима омиљену књигу препоручују својим вршњацима, с циљем да се књиге што више читају. Ученици старијих разреда читали су своје критичке приказе омиљених књига за децу. Најуспешније препоруке и критике биле су оцењене од стране жирија, који су чиниле професорке српског језика и књижевности: Снежана Вуловић, Ивана Гавриловић Станковић и библиотекар – Јасмина Чабрило. Библиотека «Деспот Стефан Лазаревић» је обезбедила награде најуспешнијима.

О савременој књизи за децу, у свету и код нас, говорила је гошћа ове манифестације, Јасмина Чабрило, представник Библиотеке „Деспот Стефан Лазаревић“. Она је приредила и изложбу најчитанијих наслова савремене књиге за децу, коју су сви учесници са задовољством погледали и, наравно, прелистали експонате. Овом приликом је поручила ученицима  основних школа да би било корисно да бар једном месечно у оквиру Градске библиотеке препоруче својим вршњацима занимљиве књиге и уједно позвала на учлањење у Библиотеку „Деспот Стефан Лазаревић“, које је на тај дан било упола цене.

Имајући у виду да интересовања детета спадају у најважније људске диспозиције и да се развој тих интересовања дешава интензивно у току основног образовања, овакве ваншколске и ваннаставне активности свакако ће утицати на интензитет развоја и усмеравања интересовања у жељеном правцу. Подршка томе, када је реч о читању и књизи, свакако је издаваштво у области књиге за децу, које је последњих година учинило знатан помак,  библиотечко-информациони извори школских библиотека и библиотекари као незаобилазна подршка.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

На истом задатку: сарадња библиотекара и наставника

  мр Миле Пенков

  OШ „Десанка Максимовић“ Чокот, Ниш

  penkowmile@gmail.com

(Рад је представљен на 4. Интернационалној конференцији ТИО 2012 – Техника и Информатика у образовању, Чачак, Србија 1-3. јун 2012.)

Резиме: Библиотекар основне школе у новом информационом времену и условима повећане тражње за провереним изворима информација настоји да успостави бољу и свестранију комуникацију и сарадњу са наставницима Техничког и информатичког образовања, односно Информатике и рачунарства. У раду су разматрани и практични модели њихове сарадње и доприноса у припреми и реализацији јавних, културних и информативно-промотивних активности у основној школи.

Кључне речи: библиотека основне школе, сарадња са наставницима, јавна и културна делатност, медијатечки послови

1. УВОД

Тежња ка формирању функционалног знања ученика, потребног за сналажење и активно учешће у савременом свету, представља изазов и покретачки мотив библиотечко-информационог, васпитно-образовног, јавног и културног рада модерног школског библиотекара. Поштујући принцип мултидисциплинарности у приступу настави и ваннаставним активностима ученика, он је активни промотер сарадње са свим предметним наставницима, учитељима, а посебно са наставницима Техничког и информатичког образовања, односно Информатике и рачунарства (1). Та се креативна и плодотворна веза исказује како на пољу практичне примене онога што су ученици научили на редовним наставним часовима ТИО и ИР (током обављања истраживачких задатака у библиотеци или при изради домаћих задатака уз коришћење информационих технологија), тако и у заједничком деловању приликом реализације јавних, културних и промотивних активности у самој школи и информационом окружењу.

2. БИБЛИОТЕКА ОСНОВНЕ ШКОЛЕ У НОВОМ ИНФОРМАТИЧКО-ИНФОРМАЦИОНОМ ОКРУЖЕЊУ

Развој информационих технологија у 21. веку умногоме је утицао на обогаћивање и осавремењавање свих сегмената делатности школског библиотекара: библиотечко-информационог пословања, васпитно-образовног рада са ученицима, његових културних и јавних активности, као и архивско-документационог и информативно-промотивног рада. 

Библиотечки фондови наших основних школа су се у недавној прошлости попуњавали дидактичким материјалом на различитим носачима информацијама, тако да многе библиотеке поседују мноштво застарелих, неактуелних и нефункционалних наставних садржаја, попут оних на филмским тракама, дијафилмовима, грамофонским и магнетофонским плочама, видео-касетама. За презентовање овог сада већ технолошки превазиђеног образовног материјала служили су дијапројектори, касетофони и магнетофони, грамофони, графоскопи, видео-рикордери, видео-плејери и телевизијски апарати. Међутим, некадашња „медијатека“ одлази у прошлост, јер се сада уместо ових уређаја користе рачунари са уграђеним читачима информација, пројектори, видео-бимови, тзв. „интерактивне табле“.

Имајући у виду потребе свих наставника основне школе, библиотекар нашег времена се труди да прибави актуелну и функционалну методичку и стручну литературу и у штампаном и електронском облику – допунске уџбенике, књиге, часописе, зборнике радова, презентације, филмове (2). Веома је значајно да библиотекар поседује и квалитетан софтвер, односно програме за обраду текста, звука и слике, као и да та своја информатичка и информационо-технолошка знања преноси наставницима, теоријски и практично, указујући на могућности примене у настави, нудећи образовне материјале и туторијале (3). 

Поред тога, обавеза је библиотекара основне школе као стручног сарадника да активно и плански, у оквиру своје библиотечко-информационе и васпитно-образовне делатности врши оспособљавање ученика и наставника за рад са модерним информатичким средствима, у циљу боље припреме наставе, безбеднијег коришћења рачунара и рачунарске опреме, нових програма, Интернета. Још конкретнију информатичко-техничку и информациону ангажованост библиотекар остварује у оквиру своје јавне и културне делатности. Управо у овом домену, дакле, долази до преплитања активности које библиотекар има као редовну обавезу са оним које се наставнику ТИО односно ИР јављају као допунске, најчешће ради покривања наставне норме. Пракса показује да се оптимална сарадња библиотекара и наставника ТИО и ИР остварује у раду специјализованих тимова Наставничког већа – Тиму за организацију приредби и школских манифестација и Тиму за маркетинг и информисање. Притом, однос библиотекара и наставника у заједничком раду на медијатечкој припреми и подршци приредбама и јавним школским манифестацијама треба да буде сараднички и партнерски, заснован на поверењу и уважавању.

3. БИБЛИОТЕКАР И НАСТАВНИК ТИО/ИР НА ИСТОМ ЗАДАТКУ

Са све већом информатизацијом и дигитализацијом наставног процеса, у многим школама се, уколико за то постоје просторни и материјални услови, формира тзв. „дигитална учионица“, која поседује више радних места са рачунарима за кориснике (ученике и наставнике) – за учење, обављање практичних задатака, као и сврсисходно истраживање на Интернету у складу са њиховим образовним и културним интересовањима. Пошто је најчешће читаоница библиотеке премала за претварање у вишенаменску дигитализовану учионицу (мултимедијални центар), то се за ово користи информатички кабинет или посебна учионица, а за одговорно лице одређује наставник ТИО, односно ИР. Међутим, као и приликом припреме и реализације свих других школских наставних и ваннаставних активности, и на овом пољу сарадња библиотекара и наставника ТИО/ИР може бити на завидном нивоу, будући да се у библиотечком фонду налази мноштво корисних електронских и дигитализованих извора информација који се могу понудити, како ученицима тако и наставницима свих предмета. Притом се полази од целине образовног процеса и схватања да су и наставници истовремено ученици, они који су у континуираном процесу целоживотног учења, што је у потпуној сагласности са духом модерног библиотекарства и његовом новом просветитељском улогом. Нарочито је наставник ТИО/ИР од велике помоћи свим организаторима приредби и других школских манифестација када треба припремити сложенију мултимедијалну презентацију (рецимо код обогаћивања презентације видео-записима и музичким садржајем и повезивања са линковима који указују на поједине наставне или пригодне материјале). Велики број наставника данас за презентацију одабраних садржаја самостално користи PowerPoint – презентације, али се искуствено показало да им је готово увек потребна нека врста консултације и мале асистенције од стране наставника информатичке групе предмета.

При самој реализацији планираних активности, улога библиотекара/наставника ТИО или ИР састоји се у правилном постављању опреме (најчешће се у основним школама за те прилике користе лаптоп и пројектор, евентуално и звучници, а у скорије време и „интерактивна табла“) и давању упутстава презентерима како да исту самостално користе. Поред тога, неопходно је и његово стално присуство, како би се у случају квара или нестручне употребе опреме адекватно реаговало у циљу даљег одвијања активности. Уколико је то могуће, најбоље је обезбедити резервну опрему, са свим неопходним хардверским и софтверским решењима, и тиме би се одговорило на евентуални квар уређаја или нестручно руковање, односно коришћење програма. Иако су овакве ситуације ретке, управо се у тим приликама види обученост и спремност наставног особља (па и целог тима) да правовремено реагује и отклони проблеме у току реализације јавног програма. 

Културна и јавна делатност представља интегрални део укупних васпитно-образовних активности школе, којима се остварује сарадња са локалном, културном и широм заједницом, у циљу побољшања радних резултата и поспешивања општег културног нивоа ученика и локалне средине. Поред обавезних приредби за Дан школе и Савиндан, прилика за организацију пригодних културних и јавних манифестација у основној школи има много: Пријем првака, Европски дан језика, Светски дан мира, Дечја недеља, Светски дан школских библиотекара, Нова година, Дан заљубљених, Светски дан вода, Дан матерњег језика, Светски дан књиге, Дан словенске писмености, Дан Европе, Видовдан. Поред приредби, библиотекар као медијатекар и наставник ТИО/ИР сарађују у припреми и брину о техничким условима одржавања квизова, филмских пројекција, седница Наставничког већа и састанака Савета родитеља и Школског одбора, гостовања позоришних и луткарских трупа, музичких оркестара. Томе се могу додати и посете наставника из других школа, Школске управе, личности из јавног и политичког живота, представника локалне власти и установа културе, донатора…

Сем ученика и наставника који заједнички реализују пригодне приредбе и друге свечаности и културне програме, њиховом успеху и атмосфери доприносе и остали учесници, који помажу, допуњавају и подржавају овакве креативне напоре. У припреми је потребно, на пример, објединити музичке композиције на једном месту у рачунару, унети додатне аудио и видео-прилоге, штампати синопсисе приредбе, радне текстове за водитеље и извођаче, извести тонске и светлосне пробе и проверу исправности технике (музичког разгласа и помоћних уређаја – звучника, микрофона, пројектора, „интерактивне табле“, видео-бима…). Потом је и за конкретну реализацију програма неопходна информатичко-техничка подршка, коју пружају библиотекар/медијатекар или наставник ТИО/ИР. Ова би се подршка односила на конкретно коришћење рачунарске опреме и презентационих програма, односно на рад за микс пултом, подешавање и контролу звука, при чему се очекује да већа одговорност буде на наставнику ТИО/ИР (као уистину компетентном и стручном лицу), а да библиотекар буде његов асистент.

Све ове програме, такође, треба забележити фотографским апаратом или камером, а касније умножити и сачувати за школску архиву. У сарадњи с наставницима ТИО и ИР библиотекар-медијатекар у континуитету прати наставничке активности, документује их фото-апаратом и камером, потом их смешта у базу података (архивира), што ће бити од користи неком будућем организатору, ради увида и прегледања ранијих сличних приредби, истим или другим поводом. Прикупљена документарна грађа (фотографска, филмска, електронска, штампана) о свим реализованим јавним и културним активностима школе остаће као траг и запис о једном времену, па их треба чувати у дигиталном облику, на хард-дисковима рачунара, компакт-дисковима, екстерним хард-дисковима и другим меморијским уређајима и форматима. Доступност и сигурност електронске архивско-документационе грађе у школској библиотеци умногоме ће зависити од информатичко-техничке поткованости библиотекара и стручне помоћи наставника ТИО, односно ИР. 

4. САРАДЊА У ОКВИРУ ИНФОРМАТИВНО-ПРОМОТИВНЕ ДЕЛАТНОСТИ

Истовремено са сопственом промоцијом кроз културно-уметничке приредбе, обележавање празника и јубилеја, друштвено-корисне акције и спортска такмичења, школа настоји да информише и упознаје родитеље ученика, локалну и ширу заједницу са својим активностима кроз штампање школског листа и припрему садржаја на школском Интернет-сајту. Оба ова медија јесу простор на коме се сустичу информације из окружења (локална заједница, културне установе, друге школе, школска управа), а из њега се истовремено одашиљу обавештења о раду школе, њених ученика и наставника.

Промотивно-маркетиншка представа школе преко школског листа и сајта мора бити пажљиво припремљена и вођена. Техничко уређење листа, прелом страница, унос и обрада фотографија захтевају познавање области штампарства и индустријског дизајна, али и одговарајућег софтвера, па је од великог значаја улога наставника ТИО/ИР, који би на себе преузео овај одговоран и креативан посао. То се односи и на школски сајт, чије је ажурирање још захтевније и тражи праћење новина у свету софтверских програма, уз познавање производње сопствених извора информација у дигиталном облику. Не мање важна је и улога библиотекара, као особе која брине о расположивим информационим изворима и документационој грађи у школској библиотеци. У школама које за то имају могућности, библиотекар и наставник ТИО/ИР као чланови Тима за маркетинг и информисање учествују у изради монографије школе, зборника литерарних радова ученика, односно у припреми изложби ликовних и видео-радова ученика, или пак у организацији и реализацији ђачких игранки и маскенбала. 

5. ЗАКЉУЧАК 

У условима све интензивнијег развоја информационих технологија, све више се намеће питање њихове улоге у свакодневним активностима учитеља, наставника, стручних сарадника, као и ученика основне школе. Библиотекар основне школе и наставник Техничког и информатичког образовања/Информатике и рачунарства су активни учесници свих школских програма на којима је потребна медијатечка, односно информатичко-техничка подршка – попут приредби, гостовања књижевника, музичара, глумаца и других културних радника, или пак предавања и трибина. Сарадња школског библиотекара и наставника ТИО/ИР представља веома важан фактор у припреми и реализацији јавних и културних активности основне школе, а нарочито у решавању проблема који се односе на безбедност и умешност коришћења информатичке опреме и савремених аудио-визуелних и електронских извора, као и на примену нових информационих технологија.

6. ЛИТЕРАТУРА

[1] Влаховић Б.М. Од библиотеке ка мултимедија центру школе, Други семинар за школске библиотекаре, Школски библиотекари на почетку 21. века, Сремски Карловци, 16-17. новембар 2006, http:// skolskibibliotekari.wordpress.com/ (преузето 6.5.2011).

[2] IFLA/UNESCO Смернице за школске библиотеке, Гласник НБС, 1/2005, 412, хттп:// http://www.nb.rs/view_file.php?file_id=1282 (преузето 5.5.2011).

[3] Брофи П. Библиотека у 21. веку: нове услуге за информационо доба, Београд: Clio, 2005.

[4] Клејтон П., Горман Г.Ј.: Управљање изворима информација у библиотекама, Београд,  Clio, 2003. 

 

_________________

(1) У даљем тексту: наставник/ци ТИО/ИР.

(2) Библиотекар помаже наставницима школе да пронађу потребни материјал у штампаном или дигиталном облику, или на Интернету. Тако је, на пример, могућа сарадња и са наставницима ликовне и музичке културе: часови у библиотеци, слушање аудио-дискова, гледање снимљених музичких концерата, музичких филмова, документарних и играних филмова о великим сликарима и музичарима; снимање пробних наступа ученика за приредбе, прегледање снимака и корективни рад наставника са ученицима, или, рецимо – припрема материјала и увежбавање ученика који се су се пријавили за ваншколска музичка такмичења.
(3) Лица која су била задужена за бригу и руковање некадашњом презентационом опремом, медијатекари – постали су „технолошки вишак“ у времену када се од сваког учитеља и наставника очекује да буде информатичко-технички описмењен и спреман да своја ИТ – знања и практично примени у настави. Према актуелној систематизацији, у основној школи не постоји радно место медијатекара, већ само радно место библиотекара, за разлику од средње школе, где медијатекар као стручни сарадник постоји у музичкој школи. Међутим, ове све сложеније и захтевније медијатечке послове у основним школама данас обављају они који су за то информатички оспособљени (библиотекари различитих предметно-стручних компетенција и библиотекари-информатичари) и наставници информатичке групе предмета – они који су за то, природно, својом професијом и знањем „предодређени“ или их имају као обавезу у оквиру тзв. „осталих послова“, на основу одлуке директора школе.

Библиотеке блиске деци

  Марија Лукић

 апсолвент на Катедри за библиотекарство и  информатику Универзитета у Београду

 marija.lukic.bib@gmail.com

Добро снабдевена библиотека и лепо уређена читаоница привлаче многе ученике, посебно ако се у том простору одржавају састанци литерарне дружине, књижевне вечери, такмичења, изложбе и друго. Осим тога, ученике треба упућивати да стварају и своје кућне библиотеке од малих ногу. У свакој библиотеци дечја машта се храни најбољим штивом на свету. Ту деца могу наћи одговоре на многобројна питања. Свака библиотека треба да преузме и одговорност за оно што дете чита. Она је најбољи и најпогоднији простор за дружење, организовање разних анкета о књигама, укусима млађих читалаца.

Децу треба водити у библиотеке од најмлађих дана. Мноштво књига у библиотеци, атмосфера и библиотекари могу много да мотивишу ученике да читају и да редовно долазе у библиотеке. Мотивација је основа за даљи рад, први корак у остваривању активног и стваралачког односа свих младих читалаца.

Љубав према књизи и читању не се може подстицати хладним наређивањем да се нешто обавезно прочита или пажљиво саслуша. Потребна је увек топла, љубазна реч, разумевање и подршка како библиотекара и породице, тако и целог друштва.

Деца треба да прихвате књигу као предмет задовољства, а не као предмет сазнања и учења, како би касније књизи прилазили без страха и како би развили интерес и љубав према књизи, која постаје пријатељ и неопходан чинилац у одрастању и сазревању.

За децу која долазе први пут у библиотеку потребна је срдачна добродошлица. Деци се треба представити, наградити их неким малим поклоном, а затим их повести у обилазак библиотеке. Сваком треба посветити довољно пажње, како се не би осетили занемарено и несигурно у новом простору. Шарене и богато илустроване бајке и приче треба поставити на видно место, како би били надохват руке млађој деци и како би код њих изазвали задовољство.

Било би пожељно организовати и разне причаонице, читаонице и анимиране представе у самој библиотеци. Представе треба да буду добро осмишљене и испричане да би одржале пажњу деце. По завршетку представе, децу би требало послужити соковима или слаткишима. Након тога им треба дати папир и прибор за цртање како би цртежом могли да се искажу. Деца би била још задовољнија и срећнија уколико би се одржала и изложба њихових радова у самој библиотеци.

Када су у питању нешто старија деца, будност библиотекара треба да је појачана. Непрестано се морају пратити и истраживати њихови захтеви, потребе, жеље, утицаји, трендови, проблеми.

Библиотеке, поред породице и школе,  треба да слабе евентуалне негативне спољње утицаје, а да поспешују унутрашњу мотивацију, тј. развој интересовања и жеље за знањем и постигнућима. Веома је важно за сваку генерацију утврдити факторе који у одређеном периоду утичу на мотивацију за коришћење библиотека.

Комплетне услуге које библиотеке морају да нуде деци старијег узраста односе се на:

· Нове, актуелне наслове квалитетне садржине

· Адекватно осмишљене атрактивне програме

· Трибине, разговоре, тражење решења за дечије проблеме

· Прилагођавање захтевима младих

· Одговарајући библиотечки кадар

· Модерну компјутерску опрему и опрему која иде уз то.

Како бисмо библиотеке приближили деци, важан је и сусрет са самим писцима у библиотекама. Некој деци је веома важно да упознају писца, да им он каже нешто о својој књизи, да им пружи савет, одговори на њихова питања, а све то представља важан и посебан подстрек за читање и коришћење библиотеке.

Књиге за децу су добре и имају будућност, као и библиотеке за децу. Брига о деци је одговорност одраслих – појединаца, установа и саме државе. Библиотеке треба да пруже свој допринос одрастању деце и да активно учествују у њему. Оне треба да се залажу за квалитетно образовање и васпитање, како би деца стасала у здраве и одговорне људе. Библиотеке желе и могу да пруже више, али то могу постићи једино уз помоћ целог друштва.

 

Литература:

1. Школске библиотеке у теорији и пракси. Зборник радова са семинара за библиотекаре у средњим и основним школама Срема 1.994-20.004. Сремска Митровица, 2005.

2. Гласник Народне библиотеке Србије. Београд, 2001.

3. Гласник Народне библиотеке Србије. Београд, 2003.

4. Деца и библиотеке. Зборник радова са међународног научног скупа одржаног у Београду од 5. до 9.октобра 2005. Београд, 2006. година

Анкете о броју приновљених књига

 Виолета Мандић

 ОШ „Ратко Вукићевић“ Ниш 

 amerikanacnis@gmail.com

 .

Анкета о броју приновљених књига у школским библиотекама Нишавског округа

у периоду од 1. 01. 2009. године до 1. 10. 2011. године

На састанку Секције Друштва школских библиотекара Нишавског округа, одржаном октобра 2011. године, договорено је да се уради мини-истраживање на тему набавке монографских публикација у школским библиотекама.

Узорак истраживања: 22 школе, од тога 16 основних (11 градских и 5 сеоских) и 6 средњих школа.

Као метод истраживања коришћена је анкета, а инструмент је чинио упитник о основним подацима школе, као и питања која су се односила на укупан број књига  набављених  у периоду од 1. јануара 2009. до 1. октобра 2011. године.

Након спроведене анкете дошло се до следећих резултата:

У 2009. години у 80%школа  купљено је до 50 књига, док је само у 15% (3 школе) купљено до 100 књига. Само у 5% школа купљено је више од 100 књига.

На нивоу испитаних школа, у 2009. год. купљено је укупно 827 књига.

Анализа купљених књига у 2010. години показала је да је више књига купљено у односу на протеклу 2009. годину.  Број купљених књига у 2010. год. у свим школама износи 1492 књиге. До 50 књига купило је 65% школа, а 25% њих –  од 50 до 100 књига. Само 10% (2 школе) купило је између 250 и 300 књига у 2010. години.

У 2011. години 70% школа је купило до 50 књига, а само 20% школа (4 школе) купило је између 50 и 100 књига. Између 100 и 150 књига купило је 5%школа (1 школа), а између 200-250 књига такође 5%школа (1 школа).

Укупан број купљених књига у 2011. год. је 803 књиге.

На основу добијених података у којима је испитано 60% школа Нишавског округа може се закључити да се у школама процентуално најчешће набавља до 50 књига годишње, што је недопустиво мало у односу на значај библиотека и њихову улогу у образовно васпитном процесу.

Само се у четири школе јавља податак о куповини до 300 књига у једној календарској години.

Посебно забрињава чињеница да 1/3 школа не купи ни једну књигу. Разлози за овакво стање могу представљати једну од тема неког наредног истраживања

Истраживање је показало да поклоњене књиге чине подједнако заступљен вид богаћења фонда школских библиотека.

У 2009. год. школске библиотеке добиле су на поклон 3017 књига. Више од половине испитаних школа, 55% њих, добило је на поклон до 50 књига у 2009. години. У само 2 школске библиотеке (што износи 10%) поклоњено је до 150 књига. У осталим испитаним школским библиотекама поклоњене књиге чине важан извор набавке. Чак  35% школских библиотека добило је на поклон од 150 до 650 књига.

Скоро исти број књига поклоњен  је школским библиотекама у 2010. години: 2987.  До 50 књига на поклон је добило 60% школских библиотека, само 10% школа (2 школе) до 150 књига,  а 30% (пет школских библиотека) добило је на поклон између 200 и 750 књига.

У односу на 2010. годину, број поклоњених књига смањио се у 2011. години. Школске библиотеке су добиле на поклон 1152 књиге. С обзиром на то да овим истраживањем није обухваћен последњи квартал 2011. године, верујемо да број поклоњених књига неће бити значајно мањи у односу на претходне две године.

У 2011. год. 75% школа (15 школа) добило је до 50 књига на поклон. Између 100 и 350 књига добило је на поклон 25% школских библиотека.

Охрабрује податак да број књига добијених путем поклона далеко премашује број књига које су школе купиле, али се поставља озбиљно питање квалитета приновљених наслова путем поклона.

Ова тема ће бити подстицај за неко будуће истраживање.

.