RSS довод

Monthly Archives: децембар 2011

Други електронски семинар Друштва

  Марија Милосављев

  ОШ „Браћа Новаков“, Силбаш

  milomar@hotmail.rs 

.

.

Претходну школску годину обележила су два круга семинара Школске библиотеке пред изазовима информационог друштва. То је био добар подстицај да се крене даље. Библиотекари, оснажени новим знањем, тражили су још. Требало је осмислити нешто ново и наставити даљи напредак. Семинар Комуникација и интеракција у савременој школи осмишљен је да подстакне она најболнија места у сваком колективу – сарадњу. Овај пут семинар је намењен свим запосленима у образовању. Време у којем живимо намеће сталне промене и потребу да се и сами мењамо. Од запослених у настави тражи се све више да мењају своју улогу и прихвате изазове, да буду предузимљиви и преузимају улогу лидера. Већина нас има жељу да напредује, али често не уме да се снађе у изазовима које ново време, па и нова школа поставља пред нас. Семинар Комуникација и интеракција у савременој школи нас подучава новим улогама које у том времену морамо имати. Као завршни циљ је постављено оспособљавање за функционисање у тиму, умеће пројектног планирања, вредновање и самовредновање рада. Све је праћено откривањем сардничких алата, оспособљавањем за рад у њима и њиховој примени. Морам признати да је семинар био прави изазов. Већина полазника претходних електронских семинара мислила је да су на претходним семинарима савладали све дечије болести и да је немогуће да може бити теже, него што је било. Семинар је оцењен као захтеван, мада намењен свима: и почетницима, и просечним корисницима ИКТ и оним напредним. Међутим, у новом окружењу нису се сви једнако снашли, било је лутања. Неки полазници су одустали јер семинар је тражио време. Већина се веома брзо снашла и прилагодила захтевима који су пред њих постављени. Најбитније  је што нам је семинар донео сасвим новим поглед на стварност која нас окружује, и без обзира на све тешкоће које су се јављале у току рада, сигурно је да смо сви много, много више добили од овог искуства, него што смо очекивали на почетку. Више о семинару и утисима у вези с њим можете погледати на адреси http://elektronskiseminar.webnode.com/

Семинар је постављен и реализован на Мудл-платформи за електронско учење. Полазници су изучавали седмично по лекцију (укупно је било пет лекција). Лекције су пратили одговарајући задаци (обавезни, изборни и додатни). Последња, шеста седмица, била је осмишљена да се у њој изради завршни рад, који је подразумевао да се претходно научено примени у аплицирању на симулирани конкурс за пројекат. По изради пројекта, следило је међусобно оцењивање по датим критеријима, а после тога и самовредновање рада.

Електронски семинар одржан је у периоду од 31.10. до 17. 12. 2011. године. Полазници семинара су били из свих категорија запослених у образовању, што је био добар повод за сарадњу и сагледавање проблема и решавање истих из различитих углова. По завршетку електронског дела, организован је завршни сусрет у Земуну. Ово је била идеална прилика да се виртуелни сарадници упознају, представе своје пројекте и наставе даље дружење и сарадњу.

Менаџери курса били су Снежана Марковић и Славица Јурић. Лекције на курсу осмислиле су: Славица Јурић, Весна Гошовић и Гордана Љубановић.  Модератори на курсу били су: Мирјана Радовановић, Силвана Јовић и Марија Милосављев.

Тим задужен за реализацију и спровођење курса трудио се да олакша рад полазника и отклони евентуалне грешке и тешкоће које се често дешавају при раду.

Вредновање

Вредновање је битно јер даје јасну смерницу куда даље. Сигурно да ће и утисци који су саопштавани у току семинара допринети да се он коригује и да најбоље резултате. Вредновање је извршено на крају семинара уз помоћ он-лајн упитника, али и на крају завршног сусрета уз помоћ ЗУОВ-овог упитника. Већина анкентираних истакла је предност електронског, у поређењу са семинарима које су пратили уживо, због могућности да ораганизујемо своје време и распоређено учимо. Иако је курс, бар тако се чинило у току рада, изазвао доста тешкоћа појединцима, оцењен је као намењен просечном кориснику. Осим сарадње, највећи број учесника је истакао као најбитнију чињеницу упознавање сарадничких веб-алата и рад у њима. Тимски рад наведен је као облик рада који је током курса одговарао највећем броју учесника. Чак 67% учесника курса сматра га поучним и корисним за даљи рад.  Поједине  колеге су имале потребу да своје  утиске о новом начину едукације  изнесу у току трајања курса, најчешће на форумима који су организовани у оквиру сваке лекције или теме.

И овај пут издвојићемо коментар нашег драгог колеге Милета који је сликовито описао ситуацију у најболнијој теми не само на семинару, него уопште у животу – самовредновање.

А сматрам да су ствари врло једноставне: просто нисмо умели да будемо професионалци. А то нисмо могли да будемо јер наставнички позив није оно што је некад био или што смо ми мислили да јесте. Не говорим само о изради и процени пројеката (некима је то било први пут у животу, па како ће знати шта се може и сме, докле ићи, а мало вреде понуђени материјали ако се то мора урадити за неколико дана и ако треба бити оригиналан), већ и о комплетном семинару. Полазим од себе, наравно; моје учешће је било активно само у мери у којој су ми то дозвољавале остале обавезе личне и пословне природе (редован рад у школи, секција, школски лист, часови…), и због тога ми је веома жао, јер сам имао понуђену прилику типа „Све што сте одувек желели да сазнате о…“, као и остали, а чини ми се да тај поклон нисам прихватио на прави начин. Изгледа ми да је то важило и за чланове мог тима (били смо јако „успешни“), а о другима не могу говорити. Што се тиче рада у тиму, свако је преузео свој део посла и обавио га у складу са својим могућностима. За неке веће корекције, усаглашавања и допуне једноставно није било довољно времена – иначе би пројекат био бољи. Али, ово је за нас била одлична симулација, и драгоцено искуство, будемо ли заиста једном радили свој, „прави“ пројекат.

Овај семинар је био врло озбиљан по својим намерама, циљевима, захтевима, методологији. Можда су полазници то касно схватили, а можда су и преценили своје могућности. Дакле, изванредан семинар, који је, надам се, подстакао људе да иду даље, истражују себе и своје могућности, да буду активни и вредни. Уз то, аутори су нам припремили читав један приручник, сачињен од пробраних текстова, као и низ малих есеја, врло инспиративних и поучних, тако да ћемо моћи да им се враћамо када будемо мирнији и растерећенији. Не треба подсећати колико је труда и времена у то било уложено.

На крају можемо константовати да су аутори поставили високе захтева за полазнике семинара, било је тешкоћа, било је учесника који нису успели да ухвате ритам и који су зато одустајали, било је и незадовољних, али чини ми се да има највише оних који су у потпуности сагледали праве вредности семинара кад се завршио. Завршни сусрет открио је много нових идеја и показао да сарадња не мора бити слаба карика, да тимским радом добијамо много више но што можемо и да наслутимо. Учило се заједно, један од другог, предавачи од полазника и обрнуто. Можемо закључити да смо оснажени и спремни за нове пројекте и изазове које време поставља пред нас.

Advertisements

Друга Смотра стваралаштва школских библиотекара

 Драгана Станковић

  књижевница

kacica_s@yahoo.com

Семинару под називом „Смотра шкоских библиотекара Србије“, уз Јасмину Чабрило, начелницу библиотеке „Деспот Стефан Лазаревић“, и Браниславу Каран, професорку српског језика, присуствовала сам као гост и члан жирија.

Први део семинара је кулминирао незадовољством учесника због маргинализовања и унижавања професије библиотекара. Логично, незадовољство ће се пренети на следећи семинар. Како сам схватила, библиотекари сами треба да да се изборе за своје место. Са друге стране, колико разумем, не бих се гордила и рекла да претерано разумем – библиотекари имају место, само их треба подржати или барем одговорити на њихова питања.

Организација у којој педагози морају да се боре за своје место, личи на Сервантесову играрију. 

И то ме брине! Прво као мајку десетогодишњег дечака!

Као родитеља не брине ме да ли ћу „саставити крај са крајем“, да ли ћу скупити за рекреативну, екскурзију, да ли ће моје дете носити нове или наслеђене патике. Родитеље брине да ли ће на потомство пренети навике да не подлегне пред шундом, да не уплови у савремене навијачке токове, да се само знањем издиже.  Ако се карика, једна од три нераскидиве карике, ученик-педагог-родитељ, само начне – ето нама новог кадра у мрачним круговима.

Пројекти

  • Славица Хорват преноси своје професорско искуство на ђака и кроз радионице са издавачима развија књижевни укус младим читаоцима ОШ „Дринка Павловић“ .
  • Притисак родитеља, рођачких веза, страначке или верске емпатије се може матирати читањем?! Недостатак талента за препричавање, писање… Да ли се може надоместити? Наравно да може! Може се одвојити петнаест минута пред спавање. За оцену више у ОШ „Павле Савић“, довољно је читати, зарадити „Џокера“, и ето тог аса у рукаву. 
  • Држати темпо у ери компјутера?! Може, наравно да може. Заинтересовати ученике и понудити им да листају и сами креирају добре стране високе технологије. Електронска аждаја није медиј само за исеци и залепи, оговарања и унижавања језика, изражавања емоција тачкицама и заградама. Персонални рачунар је база података несагледивих могућности која мора служити у образовне сврхе. Пионирски подухват неколико школа „Курс о медијској писмености – међушколске сарадње“ који је представила учитељица Славица Гомилановић из  ОШ „Ђура Јакшић“ у Орешковици тек ће заживети.
  • Може ли се путовати кроз време, а да нисте победили брзину светлости? У ОШ „Десанка Максимовић“, у Константиновом граду, можете! Довољно је заголицати машту ученицима, дати им праве смернице и они ће и историчарима држати часове историје.
  • Наградити мале „читаче“?! Наравно! У ОШ „Васа Пелагић“, у Лесковцу, „читачи“ ће прерасти у читаоце. Научиће да читају са разумевањем. Ако то не савладају, оде време на ширење рупа и такмичење у незнању. Предупредити проблем је од виталног значаја. Овакви пројекти могу побољшати комуникацију и олакшати рад професорима географије, историје, физике, тако „застрашујуће“ хемије… 
  • Малим Чукаричанима, велико хвала на „Буквару толеранције“. Ученици морају учити, али деца за разлику од одраслих уче са лакоћом. И верују! Довољно је доћи у ОШ „Ђорђе Крстић“.
  • На сву срећу, човек није природу регулисао, али да толико тога може – показали су Дарко Станојковић, Јасминка Вукојевић, Љиљана Ђорђевић, Себастијан и његови другари из клупе. Овај подвиг, заиста га пројектом не могу назвати, ОШ „Бранко Пешић“, из Земуна,  немерљив је.

Драги моји, сви знамо да ћемо изгубити у борби против ветрењача, но то није разлог да се на исте не крене. То је оно што вас разликује од економиста. Ви своју земљу цените. Ви своје ђаке волите. Шта би све могли да учините уз праву подршку, када сте оволико учинили гоњени својом савешћу – не могу ни да замислим. Браво!

Са надом да ћете наставити да негујете нараштаје, који ће нас учинити поносним.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Дан писмености

 Анђелка Танчић-Радосављевић, Бојана Данчула

  ОШ „Ратко Митровић“ , Нови Београд

  andjelkatr93@yahoo.com

.

Међународни дан писмености  утврдила је ОУН за образовање, науку и културу – УНЕСКО, још давне 1967. године.

Обележава се 8. септембра, с циљем да се сваке године истакне важност  писмености у животу појединца и друштва у целини.

До половине прошлог века концепт писмености подразумевао је елементарну алфабетско-језичку и математичку оријентацију, тј. основно савладавање вештина читања и писања.

Данас концепт писмености не подразумева само елементарну већ и функционалну писменост, у складу са захтевима савременог друштва. Овакав приступ писмености развија се од 1964. године, када је установљено да је за успешно функционисање у приватном животу, у одређеној професији и  заједници, неопходно основно знање из математике, природних наука и технологија.

Крајем 20. и почетком 21. века, у врло кратком временском периоду на светску сцену ступа такозвана нова писменост, односно информатичко описмењавање, „експлозија“ нових форми комуникација.

Писменост постаје једно од основних људских права, алат за остваривање личног напретка, али и друштвеног просперитета. Добре основне вештине писмености постају неопходне за успешно даље образовање и бољи квалитет живота.

У Деценији писмености (2003-2012), пројектом којим координира УНЕСКО – “Писменост за све”  у оквиру програма „Образовање за све„, свака година посвећена је актуелној теми на тренутној светској сцени, а  тема за 2011. годину јесте “Писменост за мир“[1].

Овај дан је увек посебна прилика за размишљање о положају писмености код нас и у свету и подстицај за организацију различитих активности чији је циљ промовисање писмености.

Школске 2011/12. године у ОШ „Ратко Митровић“ Међународни дан писмености  обележен је заједничким часовима и тимским радом стручних сарадника, наставника и ученика. У складу са овогодишњом темом, промовисана је толеранција и сарадња. Циљ нам је био да ученици упознају и друге врсте писмености – информациону, информатичку, медијску писменост – и развију их формирајући навику да самостално проналазе информације и развијају критички однос према изворима знања. Подстакли смо им интересовање за важност обележавања међународних празника и јубилеја, а истраживачки и креативни рад подигли на задовољавајући ниво. Читали су, усмено излагали, писали, цртали.

Сарађујући с наставницима српског језика, историје, ликовног и информатике, ученици су проналазили информације потребне за часове, прикупљали материјал, урадили литерарне и ликовне радове на тему писмености и презентовали их, израдили пано и поставили изложбу у школи.  

У уводном излагању ученица осмог разреда објаснила је млађим ученицима важност читалачке писмености за учење, даље образовање и напредовање у животу,  истичући да је у рукама образованих генерација будућност света – „образовање за мир“.  

Ученици седмог разреда су прикупили информације о почецима писмености и настанку најзначајних писама у свету  и приказали свој групни рад презентацијом фотографија, док су ученици шестог разреда израдили пано на коме су се налазила упоређена српска писма – глагољица и стара ћирилица, данашња латиница и ћирилица. Ученици осмог разреда усмено су изложили материјал о појави, врстама писмености, развоју словенске писмености и развоју писмености код Срба, а о развоју српског језика кроз дело Венцловића, Доситеја и Вука.

Наставници су пажљиво планирали исходе овог часа. Као полазна тема узета је писменост. Разрађена је у различитим областима: писменост кроз развој српског књижевног језика, историјски развој писма и почетак писмености, ликовни приказ графема и промена симбола слова. Теоријски део часа употпуњен је израдом паноа, графикона, презентацијама у различитим рачунарским програмима и тематским фотографијама, чиме је постигнут визуелни ефекат, који се показао као веома ефикасан. Ученицима је тема приказана из више углова, различитим приступима, па су квалитетно и лако усвојили нове информације.

Припреме ових часова изискују више времена, али стечена знања, до којих су ученици дошли прикупљањем информација и проналажењем одговора користећи различите изворе информација, постају трајна. Процес учења у фазама проналажења, анализирања, примењивања и саопштавања информација, уз коришћење информационо-комуникационих технологија, из простог репродуковања информација прераста у стваралачки процес.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.


Сарадњом до бољих резултата

 Јелица Васић, Драгана Марић Перуничић, Александра Милевска, Сандра Стефановић

  ОШ „Вук Караџић“, Крушевац

   jelicav@gmail.com 

.

Сведоци смо да се у школама формирају разни тимови предвиђени Законом и да се инсистира на тимском раду као најбољем решењу за све активности школе. Зашто тимски рад?

Тимски рад подразумева ангажовање више људи на истом задатку: свако обавља свој део посла како би се на крају добила целина. У овом раду помињаће се разни тимови, али са акцентом на оним добровољно формираним од ентузијаста који су свесни да се само сарадњом стиже до бољих резултата.

Сарадњом до лепше библиотеке 

У децембру 2006. године предложила сам директору да средимо библиотеку и  ревидирамо фонд што је он одобрио. Формиран је тим који ће тај посао одрадити:

  • школски мајстори и теткице
  • библиотекар
  • библиотечка комисија (3 члана и 1 резервни)
  • наставници-волонтери.

Знали смо да посао неће бити ни лак ни брз, али почели смо 20. децембра. Библиотека није кречена годинама, полице су биле постављене на зидове, до испод плафона. Било је јасно да су многе књиге за расход, само тада нисмо знали колико их је. Библиотека има 2 просторије (200m2), а у мањој просторији (50m2) био је смештен  кабинет информатике, али и много неисправне технике. Једном речју, библиотека је била место за одлагање различите врсте отпада.

До 26. 1. 2007. године библиотека је окречена, преуређене су полице за разврставање књига и извршен је преглед, одабир и сређивање већег дела фонда (80%). Остали део фонда, који се налазио у кабинету информатике, прегледан је током зимског распуста 2008. Приступило се изради листа грађе за расход која је прво понуђена Народној библиотеци у Крушевцу, а затим расходована Одлуком Школског одбора. Отписано је 3270 књига, о чему постоји уредна евиденција у књигама инвентара. У току сређивања, библиотека само месец дана није радила за кориснике. У међувремену, купљен је програм за библиотечко пословање „ИБГ“ и отворено још једно радно место библиотекара, па библиотека сада поново ради за кориснике читавог дана. У библиотеци се налазе 4 рачунара (1 за библиотекара и 3 корисничка) и лаптоп. Сви имају интернет.

Формирање мултимедијалне учионице (ММУ) 

Идеја о формирању ММУ-е у склопу библиотеке настала је још 2004. године, када је формиран тим који ће снимити стање и урадити пројектно решење. И овај тим је формиран на добровољној основи.

Недостатак новца и простора успорили су реализацију. У првој фази анкетирани су наставници и стручни сарадници. Од 49 анкетираних, њих 30-оро (61,22%) се изјаснило да би им коришћење интернета у учионици олакшало рад, 15-оро (30,61%) није било сигурно, а само четворо (8,17%) је дало негативан одговор. Двадесет двоје (44,90%) се изјаснило да би били корисници будуће учионице, 20-оро (14,28%) креатори наставних средстава, а седморо (14,28%) није имало одговор. Чак 41 (83,67%) испитаник се изјаснио да је заинтересован за обуку за коришћење интернета, коју су библиотекар и наставник информатике осмислили и реализовали исте школске године.

Пројекат је настављен у школској 2009/2010. Формиран је нови тим:

  • комисија за отпис дотрајале техничке грађе која је направила отписну листу (ШО је  донео Одлуку о отпису, а радници ЈКП-а су изнели поменути отпад из школе);
  • наставници ТО, мајстори и војници на цивилном служењу војног рока су преселили кабинет информатике у планирану учионицу;
  • мајстори и војници окречили су део библиотеке планиран за ММУ, офарбали столове (15) и унели их у учионицу са столицама (18, а данас их у учионици има 32);
  • директор и библиотекар који су координирали рад и опремање (раније купљена средства: лаптоп, пројектор, платно, мини-линија, плазма телевизор, ДВД унети су у учионицу);
  • библиотекар и наставници  који реализују часове.

Коначни резултати су да је учионица формирана и стављена у употребу. Наставници заказују часове уписивањем у распоред и договарају се са библиотекарком која ће средства користити. Евиденција о одржаним часовима води се и налази се у библиотеци.

Солидни почетни услови (адекватан простор и опрема), позитивни ставови руководства школе и школског библиотекара, као и сарадња са другим актерима школског живота омогућили су формирање ММУ.

Формирање ММУ и реализација часова предвиђени су Развојним планом школе. Увид у евиденциону свеску показује да је 20 наставника одржало 65 часова у ММУ у прошлој школкој години, што је 29,85% наставника  (критријум успеха у Развојном плану је 60%). Неопходно је повећати сарадњу библиотекар-наставници (који не користе ММУ). За наредну школску годину библиотекарка је планирала реализацију тематских часова у сваком разреду. Можда ће то бити подстицај за неке наставнике да више користе поменути простор.

Обнављање фонда

 Због недостатка новца обнављање фонда школске библиотеке је већ годинама један од највећих проблема у раду. У нашој школи применили смо два начина за обнављање фонда.

НАЧИН 1: БИБЛИОТЕКАР + ДИРЕКТОР = ПЛАНСКА НАБАВКА

Директор школе је избор књига за школску библиотеку препустио библиотекару, а библиотекар сваке године планира куповину оних наслова који су дефицитарни (када је реч о школској лектири), а стручне наслове у договору са наставницима.

НАЧИН 2: БИБЛИОТЕКАР + ЂАЦИ + РАЗРЕДНЕ СТАРЕШИНЕ = АКЦИЈА ПРИКУПЉАЊА КЊИГА

Наше искуство каже да је ово најбољи начин за обнављање фонда. По књизи инвентара од 2002. до 2009. године набављено је 4942 књиге, од тога око 4000 поклоном. Од 2004. до 2009. организовали смо 4 акције прикупљања књига за школску библиотеку:

  • у октобру 2004. прикупљено је 1437 књига и 150 сликовница;
  • у мају 2005. улазница за игранку била је књига за библиотеку – прикупљено је око 200 књига;
  • у октобру 2006. прикупљено је 577 књига и сликовница;
  • у септембру 2009. прикупљено је 2000 књига.

Успешност акције зависила је од:

  • добре организације  (плакати су били истакнути на свим школским спратовима, преко разгласа смо повремено давали обавештења о броју прикупљених књига,  појединци и одељења, који су донели највише књига, награђени су );
  •  укључивања разредних старешина (највише књига донела су одељења где су се  разредне старешине укључиле и донеле велики број књига);

Апеловали смо да су нам наслови школске лектире најпотребнији, а ђаци их највише и имају. Резултат свих акција јесте обновљен фонд лектире и добра снабдевеност овим насловима (1 ученик на 1 књигу до 3,5 ученика на књигу).

КЈД

Један од најстаријих  тимова у школи је Тим за културну и јавну делатност, у који сам се укључила по доласку у школу, а неколико година и руководила њиме. Дочек првака, Дан школе, прослава Светог Саве, испраћај осмака неке су од активности које овај тим организује.

Уместо класичног колажног програма за Дан школе почели смо да играмо представе. Прва урађена представа била је „Ожалошћена породица“ Бранислава Нушића (2003). Како новине често наилазе на отпор средине, тако је било и у овом случају – некима је недостајао колажни програм, али смо зато од оних других доживели похвале и овације. Након наше представе, у Крушевцу је покренут Фестивал школског театра (ФЕШТ), који се од 2004. традиционално одржава у априлу, а од оснивања ФЕШТ-а већина школа у нашој општини игра своје представе за Дан школе.

Укључивање информатичара у рад КЈД-а отворило је нове могућности: комбиновање мултимедијалних пројекција и живог наступа.

Ваншколска сарадња

Школски библиотекари у Крушевцу и Расинском округу састајали су се понекад на позив колегиница из Матичне службе крушевачке библиотеке. Оснивање Друштва школских библиотекара Србије и формирање подружница по окрузима омогућило је бољу сарадњу.

Подружница Расинског Округа

Оснивачки састанак подружнице Друштва у нашем округу одржан је у ОШ „Вук Караџић“ у Крушевцу, 01. 03. 2007. године. Изабран је Управни одбор и координатори по општинама. Састанци подружнице одржавају се два пута годишње, а Управног одбора по потреби. Сваки скуп је једна врста стручног усавршавања јер  се разматрају различите теме  из области библиотекарства. Од тада се састанци одржавају редовно. Већ је изабран и други  управни одбор, као и председник подружнице у Расинском округу.

Добра страна наше сарадње је то што састанци имају карактер стручног усаврашавања и што су колегинице из градске библиотеке увек присутне, а лоша што се, углавном, појављују исте колеге (нас двадесетак). Једна смо од секција (подружница) која није прекидала рад и која редовно шаље извештаје о свом раду Скупштини ДШБС.

Трибине

Сарадњу ширимо даље. На иницијативу Друштва неки од нас су се укључили у организовање трибина широм Србије како би промовисали рад Друштва. Једна од трибина одржана је у Крагујевцу,  у Основној школи „Станислав Сремчевић“. У организацију трибине, поред школе домаћина и нашег Друштва, укључила се и Школска управа Крагујевац. На трибини су, након поздравне речи директора школе,  наступили  представник ШУ-а, колеге из крагујевачке библиотеке и ми, школски библиотекари.

Целокупан рад секције Расинског округа, као и чињеница да су излагачи на овој трибини дошли из различитих институција, показују да је за успешан рад школског библиотекара неопходна сарадња са другим школским библиотекарима, школском управом, али пре свега, ради обављања  стручних библиотечких послова, са колегама из јавних библиотека.

Библиотека и образовне технологије

  Миле Пенков

  OШ „Десанка Максимовић“ Чокот, Ниш

  penkowmile@gmail.com 

.

– Рад је објављен у: Зборник радова научно-стручног симпозијума са међународним учешћем Технологија, информатика и образовање  – за друштво учења и знања, ТИО 6, Чачак, 3-5. јуна 2011)    UDK: 021.4:004.71.9 –

Школска библиотека представља интегрални део укупног васпитно-образовног амбијента савремене школе, у коме има значајну улогу подршке наставном процесу. У складу са Планом и програмом рада школе, и на основу сопственог Плана и програма рада библиотеке, у њој се обављају стручни библиотекарски послови, који обухватају библиотечко-информациону, васпитно-образовну и јавну и културну делатност; у њој се остварује стручна и креативна сарадња са наставницима свих предмета и одвија паралелни индивидуални и групни педагошки рад са ученицима. Међутим, са убрзаним развојем информационо-комуникационе, односно образовне технологије, долази и до промена парадигми школског библиотекарства, које се огледају у аутоматизацији библиотечког пословања, проширењу и продубљивању библиотечке грађе, али и другачијој организацији библиотеке и проширењу њених досадашњих функција. 

Школска библиотека остварује своју традиционалну улогу прикупљања, селекције, синтезе и трансфера информација и знања, како из појединих наставних области тако и из сфере јавног и културног живота, у интересу њених корисника, ученика и наставника, као и стручних органа школе. Библиотечки фонд, који се углавном заснивао на књижној грађи, као и на сада већ технолошким застарелим аудио-визуелним материјалима (какви су дијафилмови, аудио и видео – касете, грамофонске плоче, магнетофонске и  филмске траке) све више се допуњава новом, електронском грађом, на компакт-дисковима и другим дигиталним носачима информација. Осим олакшања и убрзања рутинских свакодневних послова изнајмљивања и враћања библиотечке грађе, унапређене су библиотекареве активности планирања и професионалне кореспонденције, омогућен је приступ информацијама и грађи из удаљених извора, као и њихов трансфер корисницима. Побољшана техничка и хардверско – софтверска опремљеност школских библиотека утицала је и на обављање административних и техничких послова у самој библиотеци, везаних за припрему и израду евиденционих картона, библиотечких образаца и формулара, статистичких извештаја, прегледа, спискова, графикона – чиме се ослободило више времена за стручни и креативни рад библиотекара.

Као и у укупном наставном процесу, примена модерне образовне технологије у библиотеци основне школе добија све већи значај и умногоме мења затечену парадигму традиционалног школског библиотекарства. У том смислу можемо се сложити са наводима Мирчете Даниловића да је „првостепена улога, функција и задатак образовне технологије да омогући ученицима лакше, брже, ефикасније и оптималније примање, обраду, трансформацију и инкорпорирање одговарајућих информација у лично искуство, знање, maindver, што све на крају доводи до промене понашања као крајњег циља процеса учења.“[1] Према томе, школска библиотека јесте један од школских простора у којима ће планска и програмирана примена образовне технологије „омогућити: отворени приступ информацијама, проналажење информација, мрежно повезивање, партнерство са експертима, виртуелне средине за учење, приступ разноврсним компјутерским сервисима (услугама), стварање информација, слање информација, излагање информација, чување информација, обраду информација и избор информација (база података)“.[2]

Већ данас се у многим школским библиотекама, захваљујући примени модерне образовне технологије, омогућава низ некада тешко замисливих активности:

  • упознавање са актуелном издавачком продукцијом, праћење библиотекарских сајтова, електронских каталога издавачких кућа, и наручивање нових издања, лектирне, стручне и белетристичке литературе
  • преузимање електронских издања уџбеника и монографских издања (са звуком, ликовним анимацијама, видео-клиповима) – за самостално, индивидуално читање, преслушавање и гледање
  • прављење електронске базе података за све наставне предмете 
  • истраживачки рад ученика и наставника, уз брзо и лако обезбеђивање грађе (стручни радови, зборници са научних скупова, конгреса…) 
  • преузимање компјутерских забавних игрица за ученике, скенирање и штампање наставних и забавних садржаја 
  • електронска кореспонденција са управом школе и наставним особљем, васпитно-образовним институцијама и установама, удружењима, издавачким предузећима
  • повезаност са ширим библиотечким окружењем и размена електронске грађе са библиотекама (Народна библиотека Србије, универзитетске библиотеке, градске библиотеке, школске библиотеке) 
  • повезаност са васпитно-образовним установама и министарствима културе и образовања, академским мрежама
  • слободно и стручно-методолошки подржано коришћење Интернета од стране ученика и наставног особља (припрема за наставу, праћење штампе, забава) 
  • пружање могућности ученицима да у школској библиотеци непосредно и практично примене усвојено знање из предмета Техничко и информатичко образовање и предмета Информатика и рачунарство 
  • одвијање наставе у читаоници школске библиотеке као алтернативне учионице, уз коришћење рачунара, аудио-визуелних средстава, пројектора, великог монитора, видео-бима, тзв. паметних табли, звучника (презентација образовних емисија, документарних и играних филмова, телевизијских емисија, научно-популарних репортажа, предавања, интернет-дискусија, директних преноса културних, забавних и спортских догађаја) 
  • електронска комуникација са ученицима и њиховим родитељима, слање информација о фонду и јавним и културним активностима школске библиотеке, трансфер електронских књига и пауер-поинт презентација  
  • лакши и ажурнији архивско-документациони рад

Школске библиотеке савременог доба морају да се мењају како би одговориле на све израженије и комплексније информационо-комуникационе и научно-истраживачке потребе својих корисника, и како би се прилагодиле се технолошким и едукативним захтевима наступајућег информационог друштва, које је истовремено и друштво учења и друштво знања. Те проширене функције библиотеке остварују се понајвише у оквиру библиотечко-информационе делатности, с обзиром на то да се овој додају и неки нови елементи, који се односе на инструктивни и методолошки рад са корисницима, како ученицима тако и наставницима.

Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу (УНЕСКО) и међународно удружење библиотека – ИФЛА донеле су 2000. године Манифест за школске библиотеке, документ у коме се говори о њиховој улози у подучавању и учењу намењеном свима. На основу овог манифеста донете су следеће, 2001. године, Смернице за школске библиотеке, у којима се прецизирају циљеви и задаци школских библиотека у оквиру васпитно-образовног, али и ширег, културолошког контекста. Између осталог, у Смерницама се говори о новој, електронској, рачунарској и аудио-визуелној опреми и начину њеног коришћења, о електронским изворима информација и знања који се преузимају са Интернета и са дигиталних носача, као и моделима програма за стицање вештина учења и информатичке писмености. Смернице за информатичку писменост из аспекта школског библиотекарства односе се на припрему и обучавање корисника, ученика и наставника да изграде значење на основу информација; да створе квалитетан производ; да уче самостално; да делотворно учествују у раду групе; да користе информације и информациону технологију одговорно и етично.[3]

Информатичка револуција је довела до промена парадигме у школском  библиотекарству, Модерна школска библиотека се све више сагледава  као мултимедијално средиште (центар) школе, које у себе укључује, поред стандардне књижне грађе, и медијатеку, а ова следеће сегменте: графотеку, фототеку, фолиотеку, видеотеку, филмотеку, цедетеку (софтотеку) и дијатеку.[4] Треба истаћи да су ранијих година поједине школске библиотеке имале и засебан део, медијатеку, као спремиште сада већ технолошки превазиђених дидактичких наставних средстава и техничке, аудио-визуелне опреме (а то су: дијапројектори, грамофони, магнетофони, касетофони и видео-рекордери). За послове медијатекара углавном су одређивани наставници техничког образовања и библиотекари-информатичари, као стручна, и за овај сегмент библиотекарства компетентна лица. У међувремену, законским прописима је место медијатекара у школама укинуто, па су се потоњи библиотекари (иначе учитељи и наставници српског језика у основној школи и наставници било ког стручног предмета у средњој школи) у већини случајева нашли у ситуацији да буду чувари затечене техничке опреме (евентуално и рачунарске), и ништа више од тога. Стога се све време постављало, а и данас се поставља питање о информатичко-техничкој и образовно-технолошкој припремљености наставника који обављају послове школског библиотекара, будући да они у свом школовању за поједине струке нису имали прилике да стекну одговарајућа техничка и информатичка знања, неопходна за коришћење све напредније аудио-визуелне и информатичке опреме (дигитални фотоапарати и камере, графоскопи, тзв. паметне табле, разгласне станице и системи, рачунари, скенери, штампачи).

Постоје и мишљења да ће се у блиској будућности догодити трансформација школске библиотеке у школску инфотеку, те да ће главни производи школске библиотеке постати информација и специјална образовна услуга. Зоран Хамовић сматра да ће се она трансформисати у информациони центар школе, али и место за управљање информацијама и производњу знања, а да ће школски библиотекар постати креативни инфотекар. Према Хамовићу, “библиотечка услуга се више не заснива на издавању књига или других медија корисницима, већ на информацији коју библиотека према наруџбини корисника треба да истражи, обради и дистрибуира”.[5] Дакле, савремена школска библиотека постаје креативни простор у коме се реализује производња нових и аутохтоних извора информација и знања, међу којима ће, поред традиционалних (паноа, ликовно-уметничких и техничких радова ученика) бити и они електронски (као што су наставни садржаји на дисковима, пауер-поинт презентације, школски лист у дигиталном облику, фотографисане или снимљене школске манифестације).

Притом, у будућности, школски библиотекар неће бити једино посредник у долажењу до извора знања, или техничко-информатички консултант, већ и стручни сарадник који подстиче, усмерава и едукује ученике и колеге наставнике. Школски библиотекар – медијатекар – инфотекар мора помоћи својим ученицима и колегама наставницима не само кроз лични истраживачко-стваралачки рад, већ и кроз указивање на то како самостално доћи до ваљаних и сврсисходних информација и извора знања, односно извршити добру селекцију грађе. Раније се то односило на књижну и аудио-визуелну, а сада и на нову, електронску – дигиталну грађу. Тиме би се спречило и лутање у мору информација на Интернету, чија хиперпродукција више одмаже него што помаже савременим трагаоцима за знањем, истраживачима свих нивоа. Ова нова услуга састоји се од давања конкретних информатичко-техничких и методолошких инструкција ученицима и наставницима, како би они сами били непосредно радно-истраживачки ангажовани, а не само пасивни корисници онога што им пронађе библиотекар. Библиотекар им помаже да усвоје вештину приступа информацијама, одређивања њиховог карактера, квалитета, ширине, практичне вредности, односно адекватности у односу на исказану потребу за њом. Притом, врло је битно да се, поред практичног методолошког усмеравања и асистенције, води рачуна о културолошком и васпитном аспекту и општим педагошким начелима, нарочито у основној школи (где се, на пример, много више пажње поклања развијању сазнајно-развојних, креативно-уметничких и етичких вредности, а нешто мање развијању научно-истраживачких потенцијала ученика).

Примена модерне образовне технологије из основа мења традиционалну улогу и задатке библиотеке основне школе, организацију њених активности, планирање и програмирање рада, методологију, њену кадровску структуру. Тиме се долази до унапређења стручних услуга, као и боље уклопљености библиотеке у целовити школски васпитно-образовни систем и глобалне библиотечке, информационе и комуникационе мреже. Поред опште педагошке и ускостручне предметне компетенције, школски библиотекар мора поседовати високу информациону и медијску културу и солидну информатичко-техничку поткованост, како би успешно реализовао своје информационо-комуникационе и друге библиотечке активности. Као стручни сарадник у наставном образовном процесу новог доба – он је носилац универзалних, енциклопедијских знања, а уједно је и потпора нових идеја и стваралачких достигнућа ученика и наставника основне школе.


 [1] Мирчета Даниловић, „Техника, образовна технологија и информатика у функцији повећања ефикасности образовног процеса и процеса учења“, Зборник радова научно-стручног скупа са међународним учешћем Техника и информатика у образовању – ТИО 2010, Технички факултет Чачак, 430 хттп:// www.tfc.kg.ac.rs/tio6 (преузето10.5.2011).

2 Исто, 431.

3 IFLA/UNESCO Смернице за школске библиотеке, Гласник НБС, 1/2005, 412, http:// www.nb.rs/view_file.php?file_id=1282 (preuzeto 5.5.2011).

4 Бошко М. Влаховић, “Од библиотеке ка мултимедија центру школе”, Други семинар за школске библиотекаре, Школски библиотекари на почетку 21. века, Сремски Карловци, 16-17. новембар 2006. http://skolskibibliotekari.wordpress.com/ (преузето 6.5.2011).

5 Зоран Хамовић, “Увођење у Интернест”, у Књига за медије – медији за књигу (Београд: Clio, 2008), 221. 

Библиотеке са једним запосленим

 Катарина Тодоровић

 студент Филолошког факултета, Катедра за библиотекарство и информатику

– семинарски рад из Менаџмента у библиотекама, 2010 –

Увод

Библиотeкe са јeдним запослeним прeдстављају вeома карактeристичан тип библиотeка. Интeрeсантнe су за проучавањe како због њиховe разнородности (у зависности од тога каквој врсти организацијe припадају), тако и због разноликости послова којe обавља библиотeкар запослeн у оваквој библиотeци.

На шта сe односи тeрмин „разнородност“? Конкрeтно, то значи да постоји доста видова ових библиотeка: не највeћи, али позамашан број чинe школскe и високошколскe библиотeкe (можда и као најкарактeристичнија асоцијација на тeрмин „библиотeкe са јeдним запослeним“), затим, ту су библиотeкe при архивима, музeјима, црквама; јeдном рeчју, то су увeк библиотeкe у оквиру нeкe вeћe организацијe – у оквиру фирми и радних и производних корпорација, у оквиру друштвeних и здравствeних служби или било којe другe профитнe или нeпрофитнe организацијe. Овe библиотeкe сачињавају још и огранци јавних библиотeка. Иако постојe и самосталнe, тј. самоуправнe библиотeкe (којe у правом смислу рeчи одговарају самe за сeбe), много јe вeћи број оних којe су саставни дeо нeкe организацијe. Даклe, најважнија карактeристика у опису библиотeкe у којој ради јeдан запослeни јeстe – постојањe и функционисањe под окриљeм матичнe организацијe. Овим путeм библиотeка трeба да служи и одговара захтeвима зајeдницe у којој сe налази, будући да су њeни корисници највeћим дeлом управо сами чланови тe зајeдницe. С обзиром на то да сe овај тип библиотeкe обраћа ужeм кругу корисника, могло би сe говорити о интeрном, затворeнијeм облику пословања. У том смислу сe овe библиотeкe могу сматрати спeцијалним јeр јe дeјство и обим библиотeчких фондова усмeрeно првeнствeно (мада нe и искључиво) ка члановима зајeдницe. Ово никако нe значи да јe и сам библиотeкар „затворeн“ и окрeнут вођeњу библиотeкe на „затворeн“ начин, сужeним поглeдом. Напротив, библиотeкар, да би испунио своју профeсионалну дужност и да би могао успeшно да одговори захтeвима околинe, мора да идe у корак са саврeмeним токовима друштва и тeхнологијe, а прe свeга, мора да има вољу за доживотним учeњeм и константним профeсионалним развојeм и „надограђивањeм“ знања и вeштина.

Да би нeка организација била успeшна мора да има нeпрeсушни извор сталних информација којe јој омогућавају да сe развија и  утичe како на ужу, тако и на ширу зајeдницу. А да би сe таквe информацијe знања моглe добијати, нeопходно јe да сe увиди значај библиотeкe. Прeпознати улогу библиотeкe од виталног јe значаја за развој нeкe организацијe – нeопходно јe да библиотeка, као информациони цeнтар, будe подржавана од странe за то надлeжних у организацији – путeви и циљeви библиотeкe и самe организацијe морају сe прeплитати и надовeзивати, вeзe измeђу ова два тeла морају бити чврстe. Само на тај начин можe сe успоставити корeлација измeђу библиотeкe и организационог тeла и схватити огромна улога коју библиотeка нeпосрeдно има у животу и развоју матичнe организацијe.

Разноликост послова обухвата, једном речју, све оно што се сматра обавезним послом у свакој библиотеци (па тако и у овој), али са додатком и администрационих послова , као и оних који се односе на вођење бриге и о самом физичком простору библиотеке (као што су, на пример, реорганизација у распореду намештаја како би се добило на комфорности у циљу лакшег сналажења у библиотеци, или чин физичког размештаја грађе по полицама).

Једно истраживање спроведено на тлу Велике Британије показало је неколико интересантних резултата. Наиме, први занимљив закључак до којег се дошло је тај, да су се библиотекари могли сврстати у три групе: они који су изузетно задовољни својим послом, они који су изузетно незадовољни послом и они који се осећају просечно (дакле, негде у средини). Други податак даје на увид да се у библиотечкој пракси са једним запосленим, осим речи „библиотекар“ користе и термини као што су „менаџер“, „супервизор“, „директор“, „медијатекар“ и „информациони радник“. Следећи податак показује да чак 66% испитаних библиотекара ради у јединици под окриљем неке институције, а само 27% ради у независним библиотекама. Последњи податак сведочи о томе да чак око 60% њих, заправо, надгледа некога, било да је то „студент“, „секретар“, „волонтер“ или „библиотекар помоћник“ а остлих 40% отпада на оне који заиста раде сами као једини запослени. Из овога произилази да у библиотеци са једним запосленим ради само један професионални библиотекар, као једини који има стручно звање и положен стручни испит, а осим њега може бити запослен и још неко од помоћног особља.

Све ово говори у прилог томе какав је профил библиотекара и слика коју о њему (и библиотеци, наравно) има матична организација.

 Треба још споменути и која се страна лексика употребљава за означавање појма библиотеке и  библиотекара који у њој ради као једини запослени. На подручју Сједињених Америчких Држава користe се термини “One-Person Library“ и “Solo-Librarian“ а у Великој Британији “One Man Band“, или скраћено OMB. У нашем језику не постоји нека посебна реч којом се обележава ова врста професије и тип овакве  библиотеке, већ просто само „библиотекар“ или „библиотека са једним запосленим“.      

 Проблематика библиотека са једним запосленим

Шта јe, заправо, библиотeка са јeдним запослeним? То јe библиотeка гдe сe сви послови обављају од странe јeдног библиотeкара. Такођe, могу постојати и библиотeкe којe имају и вишe од јeдног запослeног (који у том случају обављају свакоднeвнe дужности и рутинскe пословe као што су администрација и слично). Успeшност пословања библиотeкe са јeдним запослeним умногомe зависи од самог библиотeкара и њeговог става и привржeности послу. У ствари, рад у овом типу библиотeкe јe сличан раду у било којој другој малој организацији која има свој „главни“ посао на који сe највишe фокусира, али исто тако, и вeћи број осталих свакоднeвних послова. Обављањe посла у библиотeци са јeдним запослeним укључујe скоро свe – од покушаја да сe послови подeлe на профeсионалнe и нeпрофeсионалнe (што је, иначе, потпуно непотребно и бесмислено радити) до обављања најразличитијих задатака, као што су набавка грађе, затим  класификација, обрада и смештај, рад са корисницима, ревизија фонда, планирање дугорочних и краткорочних програма, организовање најразличитијих акција, затим задуживање и раздуживање књига, враћање истих на полице, активно учешће у раду матичне институције и обављање ситнијих административних послова као што је, на пример, писање извештаја. На првој позицији је прланирање сопственог времена, то је најбољи пут да се све ове активности обављају што ефектније и ефикасније.

Постоји неколико (ако се може тако рећи) кључних проблема који су специфични за библиотеке са једним запосленим и који се могу покушати размотрити. Према неким анкетама и истраживањима, многи библиотекари као главне проблеме наводе: недостатак времена за обављање свих активности и акција које се од библиотекара очекују,  затим осећај професионалне изолације и неадекватна слика коју о библиотеци има матична заједница.

Како изаћи на крај са бројним обавезама, а притом не изгубити свест о ономе што је заиста од суштинске важности за библиотеку? Да би се  што ефикасније организовало сопствено време и у том смислу испунили зацртани циљеви, треба одредити приоритете. Никада се не сме заборавити да библиотекари увек треба прво да одговоре потребама корисника. Утврђивање одређених професионалних приоритета је поље где на видело излази лични професионализам. Не сме се приступати погрешно задацима и за сваки задатак се мора добро промислити како да се изврши што боље. Такође, док библиотекар у библиотеци са једним запосленим извршава обичне дневне задатке, у исто време треба да буде у континуираном процесу планирања. Библиотекар у библитеци са једним запосленим треба да зна да ради од свега по мало – да својим задацима приступи са становишта „генералног“, објективног поимања ствари. Библиотекар обавезно своју библиотеку мора сматрати информационим центром. У ствари, ефикасан процес самоорганизовања је добро организовање сопственог времена. Треба препознати потребу да се неки циљ изврши и треба имати жељу да се нешто поводом тога уради. Прилагођавање сопственог приступа раду је, наиме, добар менаџмент (организовање) времена. Увек треба размислити о томе шта се тренутно ради а шта тек треба да се уради. Наравно, нечије личне карактеристике су умногоме доста повезане са самим менаџментом. Исто тако, одлучивање о томе који задаци треба да се изврше а који да се избегну у директној је повезаности са местом библиотеке у сопственој организацији. Уосталом, рад у библиотеци са једним запосленим има ту предност што библиотекар, на крају крајева, може сам организовати сопствено време. Треба знати која су ограничења са којима се библиотекар сусреће, јер ,,никада се ни за шта нема довољно времена“. Међутим, ако се овако размишља, неће се постићи жељена ефикасност у раду.

Наравно, и у овом послу, као и у сваком другом постоје предности и мане. Оно што можда највише привлачи библиотекаре јесте то, да без обзира на положај који имају у организацији, све послове обављају самостално, што у ствари доводи до осећаја професионалне изолације. Такође је битно да сваки библиотекар препозна и уочи проблеме и да покуша не само да их реши, већ и искористи и преокрене у сврху  добробити  библиотеке. Ако библиотекар не зна како да реши неку ситуацију, треба да се обрати неком ко је за то надлежан или да се ослони на мишљење корисника. Овде комуникација игра важну улогу, јер запослени проблем осећања изолованости могу да реше тако што ће се учлањивати у разне библиотечке асоцијације или удружења и похађати предавања или семинаре о унапређењу библиотечке делатности. Усавршавањем сопственог знања у комуникацији и размени искустава са другим библиотекарима може се превазићи тај проблем. Овим путем се такође афирмише и професионализам којим се библиотека води и то је једноставно од суштинског значаја за развој  каријере. Овакви видови окупљања и удруживања библиотекара на разним семинарима и скуповима омогућавају неку врсту професионалне обуке и подршке која обухвата ширење знања, тренирање, разноврсну литературу кроз коју се могу пратити најновије вести везане за развој библиотечке делатности, као и  техничка и технолошка достигнућа која олакшавају бављење информационом делатношћу . Библиотекар који жели да буде цењен и да буде у току са својим позивом сигурно ће имати користи од оваквих догађања. Битно је и то, да библиотекари на овај начин имају могућност да долазе у контакт једни са другима и дружећи се размењују своја мишљења и искуства, дају савете око неких проблема који се могу јавити у обављању библиотечких дужности. Ово такође отвара врата томе, да се библиотекар увек може јавити некој одређеној особи са којом је у добром контакту ради покушаја превазилажења неког проблема. Библиотекари сами морају да промене свој поглед на то како обављају посао, јер квалитет и задовољење послом зависе само од библиотекара.

Када је у питању разматрање о недовољном разумевању значаја библиотеке за заједницу, треба имати у виду објективност: често се дешава да заједница није свесна вредности библиотеке, али исто тако, у многим случајевима, ни сами библиотекари нису адекватно упознати са деловањем и циљевима заједнице. Овде комуникација такође игра значајну улогу – морају се успоставити успешне и продуктивне везе између библиотекара и надлежних из организације, како би се упоредан рад ње и њене библиотеке могао неотежано развијати. Оно што библиотекари често заборављају јесте да су они, пре свега, запослени у организацији као и сви остали чланови колектива, па тек онда библиотекари. Од суштинске је важности да библиотекари познају структуру организације у којој раде, њену хијерархију, ауторитете надлежности и власти и основне функције и циљеве које она врши. Само на тај начин библиотекар може да препозна и нађе место своје библиотеке у овом систему. Библиотекари морају бити свесни и чињенице да библиотека вероватно не би ни постојала у оквиру неке организације да јој није ни потребна. Кад се мало боље размисли, ово тврђење је, у ствари, веома природно и логично. Дакле, ако је библиотека већ ту, онда њен руководилац мора имати на уму да су изоври информација које она поседује од насушне важности за добробит организације. Проналажењем свог места у систему вредности неке организације добија се отвореност за шире погледе на обавезе и задатке које библиотека треба да испуни, затим, фундаментална база као основна тачка полазишта за све остале, надолазеће радње. На превазилажењу овог проблема треба да раде и библиотекар с једне и надлежни са друге стране. Обострана иницијатива и улагање енергије у заједничке интересе организације основна су упутница за сукобљавање са свакодневним препрекама. „Тако можемо видети да је улога библиотеке у матичној организацији  директно повезана са радом ове организације и библиотека је ту да обезбеди информације које ће директно подржати њен рад. Када погледамо на огромно поље типова сервиса које овакве библиотеке обезбеђују, задивљени смо, прво, различитошћу организација које користе библиотеку и информационе центре који подржавају њихов рад, и друго, невероватно широким доменом материјала за истраживање које ове библиотеке поседују “.[1] 

Руковођење библиотекама са једним запосленим

Руковођење библиотекама са једним запосленим обухвата већ поменуте обавезе: планирање и организација сопственог времена, развој збирки, послови техничке и административне природе, рад са корисницима, адекватна каталогизација и класификација, промоција библиотеке и односи са јавношћу. Библиотекар ће сигурно много лакше планирати своје време и обавезе ако зна који су циљеви приоритетнији а то се може сагледати кроз саму личност библиотекара који је спреман на индивидуално и професионално усавршавање.

Како онда почети процес руковођења? Шта библиотекар треба да зна још од првог дана када је примљен на ову позицију? Свакако да постоје одређени савети и смернице које би требало следити, иако се многе вештине успешног пословања стичу искуством током дугог низа година проведених на радном месту. Можемо издвојити неколико тачака које сваки библиотекар мора да има на уму приликом руковођења своје библиотеке:

1)      однос између идеала и реалне слике у библиотеци

2)      припремљеност на новине и „изненађења“

3)      постављање дугорочних и краткорочних циљева узимајући у обзир већ постојећу затечену слику

4)      пажљиво до промена

5)      планирање

6)     уочавање стварних, реалних циљева.

Размотримо сваку од њих појединачно. Иако понекад реалне ситуације немају баш много додирних тачака са замишљеним идеалима, чак ако су жеље и зацртани циљеви понекад заиста недостижни и не могу се реализовати у складу са очекивањима, не треба ни у ком случају одустати од њих – они су нешто чему треба тежити, јер само тако се може постићи бар оно најоптималније чему библиотека служи. Библиотекар никада не треба да одустаје од својих визија и високих стандарда, јер они су, између осталог, ти који представљају звезду водиљу не само у побољшању библиотечке делатности већ, пре свега, у најбољем могућем начину служења матичној организацији. Треба бити упоран и онда када су могућности ограничене (највише финансијске, а то је чест случај), те бити спреман на сналажење, балансирање, компромисе и одлуке за које се сматра да ће најмање наудити библиотеци и организацији. Наравно, библиотекар (поготову на почетку своје каријере у библиотеци) има задатак да константно разматра и мисли о могућим потезима, трудећи се да их усклади са сопственом визијом и са оним што је заиста реално изводљиво. То је дугорочан процес, јер ако се превише пажње усмери ка решавању не тако битних проблема, из руку ће се испустити они који су заиста  од суштинске важности (планирање дугорочних циљева).

За библиотекара је изузетно важно да буде иновативан и креативан (мада ово обично долази само по себи јер је свако од нас индивидуалан и свако има другачији приступ истом задатку). Оваква тврдња повлачи за собом и то да библиотекар мора да буде отворен и да има слуха за захтеве које пред њега стављају корисници. Прихватањем новина на свим нивоима руковођења библиотеком (а пре свега у приступу послу и приступу корисницима) отвара врата што бољем искоришћавању ресурса које библиотека поседује (али само у случају да те новине могу да се уклопе у већ постојећи систем и да их прихвате и сами корисници). Такође, неизбежно је да ће понекад искрснути и такве ситуације у којима ће се од библиотекара тражити да обави неки задатак који није у његовом опису посла. Ко год да издаје ово наређење може се оправдати чињеницом да је тај посао, можда, обављао претходни библиотекар. Оваква „изненађења“ су непријатна и неретко се дешавају али библиотекар треба да буде спреман и на овакве изазове и да научи да каже „не“ на одговарајући, најбољи могући начин. Понекад је у реду помоћи, али се тиме губе приоритети у послу и може се осетити лично незадовољство обављањем неког посла због кога библиотекар није примљен у колектив и за који није плаћен.

Како број, обим и комплексност задатака у библиотеци са једним запосленим понекад надилази могућности библиотекара, дешава се да он, понекад, потпуно заборави који су му приоритети. Како избећи овакве ситуације? Можда би најбољи одговор био постављање краткорочних и дугорочних циљева, не заборављајући притом на то како су у библиотеци ствари стајале пре његовог доласка (дакле, како је било некад) и планирање за будућност (онако како ће тек бити). Краткорочни циљеви су оно што је за библиотеку битно у неком одређеном тренутку и испуњавају се у краћем временском периоду. Дугорочни су трајни, стални, они који се обављају константно и представљају главну визију библиотекара и мисију коју библиотека треба да испуни.

Свака нова идеја која води у промене мора бити пажљиво разматрана. Наравно, постоје ситуације где се може одмах реаговати и које могу бити одмах исправљене, али то су обично оне рутинске, свакодневне, а постоје и такве које се прво морају сагледавати од стране за то надлежних у оквиру одређеног времена (оне могу, али не морају бити прихваћене). На библиотекару је да сам уочи када може одмах да реагује, а када се мора консултовати са надлежнима. Поготову ако је у питању нови библиотекар који је тек дошао на посао, боље је ићи полако и обазриво. Не значи да ће нови запослени одмах изградити репутацију ако нагло улети у промене целокупне до тад организације библиотеке. Напротив, његове ће идеје супервизори и надлежни прихватити тек онда када за то дође право време, када он оправда указано му поверење. Исто тако, библиотекар треба да има у виду разумевање према нечијем раду до тад, као и поштовање према корисницима који су били навикнути на претходни систем функционисања бибилиотеке. Значи, поступати промишљено и пажљиво када су у питању нове идеје.

Том Вајтхол у свом чланку “Time to think: use of the systems approach to the problems of the ‹‹one-man›› information unit“ каже да и библиотекару, као и било ком другом административном раднику треба времена да мисли. Овај веома сажет и концизан став односи се на планирање, планирање сопственог времена и усклађених са тим обавеза. У библиотеци, а нарочито са једним запосленим ништа се не сме препустити случају, већ се све акције из дана у дан морају планирати. Планирање је, једноставно, важан процес, јер онај ко не планира, засигурно ће довести у питање ефикасност и продуктивност службе. Време проведено у планирању може да буде само добро искоришћено време. Библиотекар мора да размишља и да планирањем усклади и рутинске и професионалне и обавезе према кориснику.

После неког одређеног времена проведеног на радном месту библиотекар ће почети да препознаје и уочава који су циљеви стварни, реални, изводљиви а да су при томе од највећег значаја за унапређење рада и сврхе библиотеке коју она има за организацију. Када се ови циљеви уоквире (после дужег размишљања па чак и разговора са корисницима о томе), њихов нацрт се формално представља организацији и њеним надлежнима. Овим чином се библиотекар професионално и лично афирмише у очима организације јер показује да има озбиљан и одговоран приступ професији и визије за дугорочни развој библиотеке  и њених служби. Другим речима, то је препознавање нечег реално изводљивог за шта се поуздано може тврдити да ће чинити добра библиотеци и њеним корисницима.

Библиотекарство се може посматрати помало као филозофија и помало као практична делатност. Предност руковођења малом библиотеком јесте управо разноврсност послова, а изазов је потпуно претворити библиотеку у информациони центар. Вођење библиотеке није лако, али главно је ускладити и распоредити време са листом обавеза (St Clair у својој књизи “Managing the One-Peson Library“ даје два термина за процесе o којима је било речи, а то су “self-menagment“ и “time menagment“). „Све што радите кошта времена и енергије, што се организацијским терминима назива новцем“.[2] „(…) Будите тачни и држите се заказаних термина, радите најтеже послове када имате највише енергије, (…),  питајте друге људе како они штеде своје време, (…), будите искрени са собом и другима – тражите помоћ када не знате како сами нешто да урадите, добро буџетирајте, будите укомпоновани, сваки конфликт изнесите на видело, побољшајте своје концетнрацијске и читалачке вештине учења, (…), уживајте у свом послу, не будите лењи, иѕбегасвајте негативне и деструктивне мисли“.[3] Дакле, већина обављеног посла зависи од самог библиотекара.

Какве су збирке које овакав тип библиотеке поседује? То су оне публикације које су од значаја за саму организацију и њен развој. Може се рећи да су оне зато нека врста специјалних библиотека, јер су својим фондовима окренуте ка ужем кругу корисника из организације, па тако покривају низ научних области, чије је познавање потребно за циљеве матичне заједнице. Ту пре свега спадају референсне збирке (енциклопедије, лексикони, речници, библиографије и остале секундарне и терцијарне публикације које имају улогу да упуте на оне примарне), затим,  уџбеници и остале монографске и серијске публикације које својим темама прате развој дисциплине или науке која је у основном деловању организације. Фондови се шире (као и у свакој другој библиотеци путем планиране набавке или поклона. И код ревизије и оплемењавања фондова потребно је имати на уму буџет одвојен за набавку грађе који се такође мора уклопити у реалне и изводљиве циљеве са оним што је библиотеци заиста нужно. Библиотекар и овде мора балансирати између идеала и могућности. Треба да научи да развије механизме за селекцију и одабир грађе и наравно, да се ослони на захтеве корисника.

„Свака организација мора да има информацију да би могла да преживи (…). То мора да буде права информација у право време. Другим речима, информација мора да буде добра и прикладна“[4]. Овим речима се најбоље описује узајамна веза између библиотеке и организације.

Издвојимо две особине које мора да поседује библиотекар који ради као један запослени: мотивација и способност да може да ради сам. Додуше, негде је потребна подела послова, па у том случају надлежни запошљавају и додатно особље. Тада долази до поделе послова, када запослени узајамно обављају дужности и усклађују план и приступ раду, као и време за извршавање обавеза.

Постоје разни стереотипи када су библиотекари у питању, поготову ако она или он ради сам. Уврежено је мишљење да су то људи „чудни“, често неприступачни или чак „намргођени“, који као да чувају своје материјале само за себе уместо да их дају на коришћење. У западном свету на пољу библиотекарсрва доста је пажње поклањано разматрању о половима и њиховој дискриминацији (што се односи на уврежене стереотипе о томе да ли су у послу бољи мушкарци или жене). Ово питање само по себи изгледа помало бесмислено јер се не може направити дистинкција о томе „да је неко бољи од неког другог“ зато што су у питању разлике у полу. Увек треба полазити од тога да свако на послу покушава да да све од себе како би његов рад био што успешнији и ефикаснији, било да је то мушкарац или жена. Не треба правити ту врсту разлике. Ако већ желимо да оценимо нечије пословање, урадимо то вредновањем његовог учинка и доприноса раду и своме колективу. Било како било, истраживање које је спровела Кетрин М. Бартол показује да су мушкарци више заинтересовани за циљеве, док жене више занима сам процес пословања. Ова особина их зато можда чини успешнијим у руковођењу библиотеке, ако се већ на основу тога мора направити разлика. Да би се разбиле предрасуде о библиотекарима, он мора поседовати, пре свега, стрпљење, затим, самопоуздање, флексибилност, смосао за хумор, способност за суздржавање од фрустрација и конфликата и мора да поседује аналитичку интелигенцију (способност да анализира и уочава проблеме на систематски начин).

Када је у питању буџетирање у библиотекама са једним запосленим, издвајају се два типа фондација: оне у којима библиотекар не може да утиче на одлуке о буџету и оне када је он једина особа која зна колики проток новца има библиотека (то су обично мале јавне библиотеке или сличне јединице). У сваком случају, битно је да зна колики је његов утицај који може имати у предлагању савета за буџет, јер тако најлакше планира и располаже сопственим веменом, што је од велике важности за руковођење библиотеком.

Библиотекарство, између осталог, као услужна делатност, треба да својим корисницима пружи корисну информацију која ће им помоћи да на најлакши могући начин дођу до личних циљева. У библиотечку службу спадају: рад са референсним збиркама на пољу истраживачког рада, позајмљивање материјала и одабир и ширење материјала. Референсни рад подразумева упућивање корисника на рад са енциклопедијама, речницима и слично. Позајмљивање материјала подразумева издавање и враћање публикација, као и њихово уредно евидентирање (који корисник је и кад позајмио и вратио књигу). Селекција и ширење материјала подразумева упоређивање библиографија, скенирање чланака, фотокопирање, скретање пажње на најновије токове у технологији и науци уопште (у ствари, скретање пажње на новости) и слично.

Аутоматизација на свим пољима друштвених делатности, па тако и у библиотекарству, постала је неопходна потреба. Информациона технологија служи да кроз електронску форму складишти и потом емитује податке. То наравно, никако не значи да ће библиотекари бити замењени машинама. Предност претраживања електронских база података путем интернета је не само уштеда времена (како корисничког, тако и библиотекаревог), већ и могућност да информације буду доступне свима широм света. Аутоматизација је само једно од средстава за достизање циља. Виртуелно информационо доба електронике и аутоматизације за библиотекара треба да представља још један изазов који ће му помоћи у што успешнијем и ефикаснијем руковођењу биоблиотеком.

Како промовисати библиотеку? Ово спада у домен односа са јавношћу и представља још један вид маркетиншких активности у пословању библиотеком. То је најбољи могући начин за афирмисање и представљање библиотеке матичној организацији. Промоција библиотеке је, у ствари, комуникација између библиотеке и заједнице и може бити у усменом или писменом (писаном облику). Усмену комуникацију представљају најразличитији скупови, промоције књига или изложбе (који  се најчешће одвијају у самој библиотеци). Исто тако, промоција се може вршити и у нешто формалнијем облику, када се библиотекар директно обраћа својим надлежнима. Усмена комуникација је, можда, најбољи облик промовисања, јер људи усменим путем долазе у непосредни контакт, што је свакако боље за комуникацију. Писана комуникација може бити у виду годишњих извештаја, писаног меморандума и информисања о постављеним задацима на пољу менаџмента (што се даје на увид надлежнима) и у облику памфлета, брошура, чланака у новинама (упућених широј заједници) о новостима, скуповима и слично. Сви ови потези имају за циљ што ефикаснији процес менаџмента и задовољење потреба организације.

Библиотеке са једним запосленим на подручју Србије 

Библиотеке са једним запосленим на нашем тлу најбоље је сагледати кроз призму школских библиотека, с обзиром на то да су оне најбројнији „представници“ ове врсте. Реално стање није најбољи показатељ рада и функционисања библиотека.

Код нас постоји генерални проблем неразумевања улоге библиотеке у процесу васпитања и образовања, што самим тим повлачи и чињеницу да су многе школе пасивне и равнодушне према својим библиотекама. Још једна зачуђујућа околност лежи у неусклађености Закона о образовању и Закона о библиотечкој делатности.

Наиме, према Закону о библиотечкој делатности, регулисани су прописи о степену образовања, обиму послова и обавезном стручном усавршавању. Са друге стране, Закон о образовању каже да школски библиотекар није у обавези да полаже стручни испит. „Примена законске регулативе два одвојена независна министарства произвела је делимичну конфузију, недореченост и проузроковала гомилање проблема у раду школских библиотека. Приоритет у примени прописа из области образовања ограничавају и сужавају квалитет обављања стручно библиотечког дела посла у делатности која је високо стандардизована и налази се у јединственом систему. “[5] Поставља се питање – како у оваквим условима руководити библиотеком? Милица Кирћански такође указује на још једну кључну ствар, а то је, у једном случају, стручно оспособљавање, а у другом стручно усавршавање. Ако ипак узмемо у обзир да вођење библиотеке највише зависи од самог библиотекара, без обзира на тешке реалне околности, онда треба направити разлику између ова два појма како би били јаснији. Кренимо од стручног усавршавања – то значи да се на већ стечена стручна знања из професије библиотекарства надограђују нова, шира и обимнија. Стручно оспособљавање представља нешто сасвим друго – то је стицање минималних, елементарних, основних знања из области библиотекарства. Пошто код нас већину школских библиотекара чине особе којима је потребно стручно оспособљавање, долазимо до закључка да је свако даље напредовање у развијању професије и саме библиотеке немогуће, јер, како је могуће проширити видике ако се немају ни примарна, најнеопходнија знања? На тај начин професија не напредује, већ само стагнира, што се неминовно одражава и на васпитно–образовни систем уопште. Овај проблем је директно повезан са самим приступом у пословању библиотекама.

Када говоримо о стручном усавршавању, ту такође морамо направити паралелу између прописаних обавеза и реалних могућности. Прописи налажу редовно похађање семинара, скупова и трибина библиотечких друштава и удружења, као и самостално праћење најновије литературе о развоју професије, као и обрађивање сталних тема у библиотекарству а то су организација рада, простор, опрема, фондови, каталогизација и класификација, евиденција и извештаји. Могућности се услед недовољног броја семинара за усавршавање више окрећу самосталном надограђивању и учењу: самообразовање праћењем стручне и научне литературе, самостално сарађивање са осталим школским библиотекама у региону и шире, праћење издавачке продукције и изналажење стратегија за успешније обављање послова на свим пољима. Између обавеза и могућности, у ствари, не постоји нека велика разлика, али кључни проблем је у недостатку оптималног броја одржавања семинара и скупова. То је зато што би школе требало да имају главну иницијативу за њихово спровођење. Али, са обзиром да школа уопште нема иницијативу за тако нешто, а камоли учешћа и инсистирања (јер не препознаје важност библиотеке за рад школе и образовање подмлатка), сав терет организовања и припремања стручних скупова пада на матичне библиотеке. Оне се труде да одржавају како домаће, тако и свстске стандарде, да одрже и унапреде делатност.

Закључак је да би школе и њихови руководиоци требало да препознају значај библиотеке за добробит уже и шире заједнице, као и утицај који оне имају у развијању младих људи. Ово се може променити само ако се промени и свест људи.

Закључак

И на крају, покушајмо да уз све објективне чињенице рад у библиотеци са једним запосленим сагледамо са најпозитивније тачке гледишта. Из оваквог аспекта утврдићемо који су сви недостаци и предности овог посла.

Разноврсност послова које обавља библиотекар изискује од њега да, на првом месту, буде одговоран. Затим долазе: жеља за непрестаним учењем и усавршавањем, отвореност, креативност, спремност да се суочи са најразличитијим изазовима, комуникација (која је потребна и за рад са надлежнима и за рад са корисницима), способност за планирање и самоорганизацију, вештина да се одвоји битно од небитног (што је, уосталом, потребно за сваки посао), способност за сналажење и остваривање компромиса. То би биле личне особине које библиотекар треба да поседује да би на одговарајући начин руководио библиотеком а у исто време то су објективне чињенице које говоре у прилог томе да библиотекар треба да буде баш такав.Професионалне особине које се од њега захтевају су: стратегија како да кориснику пружи што адекватнију информацију, познавање каталошких и класификационих шема, познавање смештаја грађе и спремност на многобројне администрационе послове. Свидело се то неком или не, то је реална слика онога што библиотекар мора да зна. Објективну и реалну слику ствари такође представља и то да је матична организација често недовољно упозната са радом библиотеке и њеном улогом. Такође, чест проблем представљају и недовољни извори финансија, као и то да се због наведених чињеница библиотекар може осетити самоизоловано у својој библиотеци. Чињеница је да се библиотекар мора сложити са постојећим стањем ствари али мора покушати да реши све проблеме.

Позитивна страна овог посла је свакако независност, и то је оно што највише привлачи. Ту још спада и осећај личне сатисфакције и афирмације. Задовољство које се осећа када осетите да сте цењени од корисника и заједнице сигуран је показатељ да се на послу добро сналазите и одлично га радите. Позитивне стране овог посла требало би тражити у непосредном контакту са књигом и корисницима, разноликости, креативности, маштовитости. Ако библиотекар успе да у библиотеку привуче што више заинтересованих, нових корисника, значи да је његов циљ успео. Исто тако, ако зна да је он почетна карика у ланцу културног, информационог и образовно-васпитног система, то само треба да га подстиче све даље и даље у његовој ерудитској мисији. Он је мали појединац, али има значајну улогу у развоју друштва.

Када говоримо о будућности, засигурно је да ће број библиотека са једним запосленим расти. Штавише, за њих се сматра да ће бити библиотеке наилазећег доба. „Тако се, у вези са библиотекама будућности, актуелизују разговори о библиотекама са једним запосленим. Претпоставка је да се ове библиотеке најлакше могу трансформисати у у организациону форму библиотека будућности, прерастајући у електронске или виртуелне, а остварујући исте задатке као традиционалне, у настојању да задовоље потребе људи за знањем и информацијама, без обзира на време, место и категорију корисника.“[6]  


[1] Guy St Clair, Joan Williamson: “Managing the One-Person Library“. – Butterworths: University Press,Cambridge, 1986. – p. 24

[2] Исто. – стр. 59

[3] Исто. – стр. 60, 61

[4] Исто. – стр. 88

[5] Милица Кирћански: „Обавеза и могућности стручног усавршавања школских библиотекара“. – У: „Школске библиотеке у теорији и пракси: Зборник радова са семинара за библиотекаре у средњим и основним школама Срема 1994 – 2004“. – Сремска Митровица: Библиотека „Глигорије Возаревић“, 2005. – стр.

[6] др Гордана Стокић-Симончић, др Жељко Вучковић: „Менаџмент у библиотекама“. – Београд: „Желнид“, 2003. – стр. 


Oблици несмотрености

  Славица Јурић

  ОШ „Свети Сава“, Бачка Паланка

  slavicajuric@live.com 

 .

.

Свако читање је путовање. На то путовање носимо сва своја претходна читалачка искуства као оруђe за разумевање и навигацију кроз текст. Понекад се с пута вратимо носећи пун кофер блага које смо на путу на поклон добили. Некад се, опет, вратимо уморни и празни, уверени да би било боље да нисмо на њега ни кренули и да смо залуд трошили време на општим местима. Понекад, пак, с пута се вратимо излуђени, одушевљени или преплашени, погубљеног алата, без одговора и без сувенира, и само знамо да путовање морамо наставити у истом смеру и сва она непозната места поново истражити. 

Ево књиге која на ново путовање позива, књиге која је истраживачка у пуном значењу те речи: истовремено је и резултат истраживања и позив на истраживање; књиге која је испитивачка и позива на самоиспитивање; књиге актуелнe и модернe, која, међутим, долази на концу – стрела је давно одапета и већ је погодила стратешке циљеве: економију, политику, образовање, менаџмент. Порекло или почетна тачка тог одапињања је, где друго, него у САД. И порекло речи из наслова књиге са истог је изворишта. Докчувени професори на свим озбиљним европским универзитетима као предуслов за писање и приповедање  још увек помињу клицу генијалности или бар мрву талента, па и искру божанског, у Америци се још од 60-их година прошлог века, од основних школа до универзитета, уводе  радионице креативног писања. Свако може да пише, и то креативно! Насупрот европском наслеђу романтизма и култу инспирације, Америка је демистификовала чин писања и одузела му божанску природу, служећи се при томе баш европским мислиоцима. У последње две деценије вештина причања у Америци доживљава експанзију толику да постоји права поплава фестивала сторителинга за све узрасте и за све профиле.

Ова масовност фестивала сторителинга је још један разлог да ову земљу схватимо као производ или машинерију производње свега и свачега, а не као живе људе са својим аутентичним судбинама, државотворном историјом, актуелном политиком… У њој се производи свашта: од кока-коле, преко филмова и сторителинга, до ратова. То је Америка за остали део света: чист симбол. Податак довољно речит и за сторителинг: мејд ин Америка. У свакој другој ситуацији рекли бисмо – њихова ствар, али је искуство новије историје много пута потврдило да је њихова ствар увек и глобална ствар, и да се мустра оданде брзо шири по целом свету, милом или силом.  Проблем је на првом нивоу математичке природе: глобална експанзија кул-америчког,  мање или више  закулисна, по размерама ширења је империјалистичка. На другом нивоу, кад превазиђемо математику и питања размера, срећемо ново лице империјализма, које више није претеће и насилно. У новом империјализму ради се о добровољности и пристајању уз претходну обраду свести и форматирање ума. Не носи ни ова књига случајно поднаслов – машина за производњу прича и форматирање ума

Како нам наговештава њен аутор, Француз – Кристијан Салмон, који је био гост у Београду поводом публиковања српског издања књиге, она је настала као резултат веб-истраживања. Средство за рад је био веб-претраживач. Отуда све у њој, осим доброг предговора и још бољег поговора, указује да ју је писао неки од америчких аутора:  методологија слаба, готово да не постоји, фрагментарно набацани низови студија случаја, који су анализирани без плана. Ипак, док читате књигу, не можете да не признате да је у питању откривање истине која се десила недавно и да не препознате да се исто у некој мери дешава и даље, ту поред вас. Кад склопите, пак, њене странице, истраживање се наставља. Ако сте у свом животу прочитали бар хиљаду страница каквог штива, осетићете се позванима да и сами у истраживању учествујете, па и више од тога – да браните достојанство наратива, и да му одолите, истовремено. Као позив на ново истраживање схватио је књигу и аутор поговора српског издања, Станко Церовић. На првом кораку свог путовања Церовић у купе прве класе уводи најцењенијег путника српске књижевности у тренутку кад је примао Нобелову награду и изговарао чувену апотеозу причи и причању. Церовић том путнику с горчином обзнањује да се десио заокрет у човечанству, и да прича и причање више немају своју племениту улогу повезујуће нити човечанства, чије ткање од људских сања служи људима. Задржавајући могућност да је Салмонову књигу схватио трагичније него што она заслужује, Церовић се на свом путовању у књигу и са књигом ограђује формулом „Ако сам добро схватио“ пре него што изнесе свој путописни закључак.

Наставком Салмоновог истраживања судбине приче и причања у наше време и поново предузетим путовањем сличним Церовићевом, требало би сматрати и овај приказ. И сама задржавајући могућност да нешто нисам најбоље схватила, читалачку дистанцу нећу подвлачити Церовићевом него новом условношћу – Ако није несмотрено. Несмотреност је, на известан начин, главна тема књиге. Несмотреним се дуго сматрало јавно изношење претерано субјективног утиска, чак и избора, селективног опажања и бележења, појединачног мишљења које не претендују на научну истину. У свакодневном животу несмотреним се сматрало свако стварање, преношење и ширење гласина, непроверених прича, оговарања, фаме, лажи и полуистина.  Неке од облика несмотрености готово је немогуће заобићи у приказу књиге. Ако га и лишим легитимног импресионистичког наслеђа при изношењу утиска или приказа њених појединих делова, остају они други облици несмотрености свакодневице. Њих је немогуће избећи јер представљају сам садржај књиге и савременог живота. Сви ти облици несмотрености добили су пуну афирмацију и постали квалитет новог доба. 

Кренимо на путовање и прву постају, ако није несмотрено.

Чича-мича, готова је прича

Storytelling није ништа друго до вештина причања или приповедања. У доброј старој европској пракси, у употреби је академски термин наратологија за теорију, нарација за вештину, а за резултат те вештине – наратив. Уместо сторителера имамо наратора или приповедача. Нараторе, који су у конвенционалном приповедању посебна категорија ликова,   у сторителингу су заменили спин-мајстори које можемо препознати и под именима пи-ар или консултант. Ма колико се европски мислиоци трудили да продру у структуру приповедања и начине његовог функционисања, једно се увек знало: прича је фикција. Она је фикција и онда кад је на велика врата у њу уведен читалац. Постмодерни читалац добио је могућност да причу довршава или мења, бива њоме обухваћен, али, уколико је здраворазумски створ, није му се дешавало да из ње не изађе. Своју нову улогу схватио је и читалац као постмодерну игру, и даље поштујући  и препознајући границу између фикције и стварности. Моћ разазнавања те границе спада у основна и универзална људска обележја. Верујем да свака култура има формуле које се изговарају на крају приче и које служе повратку у стварност. Присећам се једне наше формуле, намењене најмлађима, јер је њима успостављање границе између фикције и стварности и најпотребније, као вид менталне хигијене: Чича-мича, готова је прича! 

Кажем да се подразумева да је читалац или слушалац здраворазумски створ, али ту убрајам и оне страствене читаоце, који својом пасијом према читању продиру у саму стварност, не одлепљују се од ње. С дуге стране, планета је препуна читалаца једне књиге, потпуно или у извесној мери одвојених од стварности, почев од неуравнотежених адолосценткиња задојених великим љубавним причама, до оних из црних хроника – атентатора и масовних убица. Црне хронике указују да је мера одвојености од стварности реципрочна нељудскости тих читалаца једне књиге. Убица Џона Ленона и неуспели атентатор на Роналда Регана носили су Ловца у житу као молитвеник. Од Селинџера је далеко популарнија Библија – непрегледна је колона страствених патолошких  читалаца  који су своја недела потписивали јеванђељским или старозаветним цитатима. Само код Тарантина могуће је да се старозаветни осветник преобрази у јеванђељски лик који мирно седи у свом ресторану брзе хране, брсти своју порцију и љубављу грли цео свет. Живот је нешто сасвим друго, и само је ствар приступа да ли ће због неречене речи савест пржити више него због учињеног дела. 

Све у свему, када би из обавезне школске лектире искључили оне класике (ма шта под тим подразумевали) у име којих је неко сишао с ума или починио сумасишавше дело, од лектире не би било ништа. Или – остала би само петпарачка издања, довољно шупља и стога безбедна. Да ли би, у том случају,  најмлађи били превентивно поштеђени од  тамних понора и многих слојева класичних дела, тако да им се не би ни могла десити помереност? Сумњам у овакву превентиву, тим пре што се и креатори модерних прича поштапају тоном литије (I believe in), именују своје јунаке по античким, и ма како нам цинично изгледало, њихове војне операције могу бити заоденуте и причом и именом милосрдног анђела. Увек има оних који ће да се закуну:  I believe in that. Стављање руке на место где је некада била душа, као спољна манифестација заклетве, није више потребно. Формат нове вере видан је и провидан, велике гесте и велике речи су сувишне.

Ако није несмотрено, идемо на студије случаја.

Три кул(тна) примера

Не бисте веровали шта сторителинг може да уради, ако се пажљиво прати понашање појединца и утврди узрок. Један од најдрастичнијих примера из књиге  представља случај индијских позивних центара у којима велике компаније, ради уштеде новца, запошљавају младе Индусе да се у име америчких корпорација, тобоже из Америке, јављају на телефонске позиве потрошача и клијената. Узгред, постоји ли сумња у то да се и услуге, а не само производне хале, измештају у подручја јефтине радне снаге!? Та варка позивног центра за америчке клијенте усред Индије захтевала је припреме у виду отклањања локалног акцента запослених који су се јављали на енглеском језику. Да подсетим, то је онај  енглески који у директном обраћању говорника из земаља трећег света увек садржи неодољиву колонијалну сервилност сажету у једној јединој апострофи – „my friend“ – којом завршавају или почињу своје комуникацијске фразе. Одувек ми је то њихово my friend било и дирљиво и цинично: каква снага или каква слабост, каква је величина или каква је безличност потребна да би се на језику завојевача дојучерашњи роб обратио потенцијалном новом завојевачу, као свом пријатељу?! У том my friend-миљеу замислите једну младу Индускињу која је већ прошла сва подешавања тзв. транскултуралне свести путем лингвистичких вежби за нестајање локалног акцента у свом глобалном енглеском и звучи већ прилично кул-амерички. Њена мајка има знак на челу, а она је тај знак померила на доле и удесно, па се налази тачно на месту где је Мерилин Монро имала младеж. Она је, наравно, и плава као Мерилин, а кад довољно уштеди, избелиће и тен. То је сва њена амбиција и сан. Замислите стање ума ове младе жене кад се ујутру, након ноћне смене (неподударање временских зона), враћа кући која није ни налик кућама холивудских дива. У некој документарно-филмској или било којој другој причи, рађеној по принципима класичног наратива, тај јутарњи повратак кући био би параболична слика изгубљеног младог човека без идентитета, те даљи наставак приче не би ни био потребан. Још нешто мало музике, шпица и рез. Али, по принципима сторителинга ту никако није крај, а крај, ако и постоји, никада нема семнатичких двојби и вишезначности. У сторителингу као евентуалном сценарију овог случаја нема пада, нема страха, нема безнадежности, нема повратка у стварност ћумеза из предграђа. По сценарију сторителинга, млада жена би хитала кући где даље цео дан гледа серије и тако вежба свој енглески; гледа вести и памти небитне детаље, рецимо резултате неке утакмице,  да би могла опуштено да ћаска са својим клијентима и своју каријеру води у узлазној линији. Ускоро ће фирма у којој ради редефинисати своје циљеве у складу са сталним променама у свету, те ће променити и захтеве и очекивања спрам својих запослених, и млада жена ће се убацити у ватру преквалификације својих вештина. Непрестана промена чини да је она у вечитом стању опијености и непомућене наде у бољи живот. Завршна слика по сценарију сторителинга, била би каква рекламна монтажа у којој у делићу секунде њен тамни тен постаје бео. Али, ни ту није крај, и у неком новом сторителингу, млада жена ће изненада приметити да се беле лепотице кварцају, па ће и сама овим путем вратити свој стари тен. Тако лепа, млада и успешна упознаће све оне заносне клијенте чије је гласове на почетку каријере слушала. У међувремену ће младост проћи – какав неприродан и непожељан процес  – па ће схватити да су јој груди опуштене и скупљаће новац за нови захват – потпуно природна ствар. Трансформације у недоглед, нема краја, нема пораза, нема губитка, нема буђења. Сторителинг-јунаци никад се не враћају у стварност, my friend

Зато, пре него што пожелите да будете кул, окретањем качкета наопако, сетите се младе Индускиње и тренутка у којем задатак и препрека до остварења сна није само локални акценат у глобалном енглеском, него и у младежу на погрешном месту, па у тену, у пролазности младости… Ко зна докле то све води. Свашта од мене! Не морате по пример да идете у далеки, анонимни кол-центар у Индији, има и фришких слика које су месецима обилазиле свет. Сетите се либијске омладине која је одбацила услове следеће животне статистике: проценат незапослености нула; образовање потпуно бесплатно;  најтеже или најпрљавије послове раде стручни бели људи из земаља у транзицији; од почетне плате свако може да плаћа режије, храни се, вози ауто и пуни га горивом по цени пакетића орбит-жвака… Те дембелијске услове одбацили су као ропство и диктатуру, смело узели оружје да се изборе за то да могу да пију кока-колу и сурфују интернетом као сав нормалан свет. А деду су дотукли као псето, ионако је био стар и неугледан. Живела младост! 

Ако није одвећ несмотрено…

Каква је разлика између војних интервенција у Куби, Вијетнаму, Панами, Ирану, Ираку, Судану и оних у последњој деценији – у Авганистану и Либији? За Вијетнам и страдални земљопис после њега, за који не бисмо ни чули баш као ни други за нас да нема Косова, амерички маринци обучавани су у реалним условима који симулирају могуће ситуације. Посттрауматске синдроме рата лечили су методама психолошких радионица и групних терапија. О домороцима се размишљало колико и о оним архидомороцима – муњевитим акцијама сатеривани су у неке врсте модерних резервата, које данас, не знам зашто, зову тржним центрима.  У Авганистану и Либији ствар се битно променила. Прво су домороци форматирани путем сторителинга – да сами пожеле промене и смело устану у борбу за нове кока-кола идеале. Војници родољуби припремани су путем дигиталног сторителинга – видео-игрица. А кад се све оконча, посттрауматски синдром лечен им је новим видео-игрицама које су, као и оне прве иницијалне, режирали тимови на челу са холивудским мајсторима опсене. Домаћој јавности као и светској, сервиран је сторителинг о избавитељима, борцима за демократију и срећу посебним жанром сторителинга, чија је основна карактеристика емотивност. Буш грли авганистанску девојчицу, чији су родитељи пострадали, и искрено саучествује у њеном болу: Знам како се осећаш. Форматирани део америчке јавности плаче. Коме ова потресна слика није довољно убедљива, него хоће разумније аргументе, ево нешто и за њих. На званичном веб-сајту Беле куће освануле су две нове странице: фото-галерија џамија у САД, и кратка историја (а каква би другачија и могла бити у Америци) муслимана у САД. И све то после терористичког напада на близнакиње! Не само да је транспарентно и демократски, него је и милосрдно!  Па ко после тога да не каже: I believe in… Но, свуда неверних Тома има. Салмон нам наводи пример „неверујућег“ новинара Рона Саскајнда (Ron Suskind), типичног представника истраживачког новинарства у нестајању, који је писао и о Белој кући. Након једног од чланака срео се са саветником Џорџа Буша. Саветник је био изузетно незадовољан чланком, а своје незадовољство објаснио је уљудним речима које представљају  кредо новог поретка базираног на форматирању ума сторителингом:

„Људи као ви припадају ономе што ми зовемо заједница заснована на стварности (the reality based comunity). Ви верујете да решења произилазе из ваше проницљиве анализе стварности која се може посматрати. Свет више не функционише баш тако. Ми смо сада империја и када делујемо, ми креирамо сопствену стварност. И док ви проучавате ту стварност, проницљиво као што то радите, ми поново делујемо и стварамо друге стварности, које такође можете да проучавате, и тако то функционише. Ми смо протагонисти историје. А вама, свима вама, преостаје само да проучавате оно што ми радимо.“[i]

Овај цитат ускоро је одјекнуо веб-космосом, постао тема многих блогова, он-лајн часописа, а израз „заједница заснована на стварности“ добила је и одредницу у Википедији.

У неким прошлим временима, новинар попут Саскајнда био би изложен различитим видовима прикривене одмазде или прогона. После ове буре, Саскајнд није постао омиљени новинар Бушове администрације, али није ни изложен никаквим видовима присиле. Она друга заједница, која је, по аналогији, заснована на фикцији и ирационалном, зна да су границе прихватљивог мишљења померене, да је јавна расправа већ базирана на тврдњама, а не на истини, и да ће спин-магови очас посла креирати и сервирати другачију стварност. Реализам који почива на интелектуално ексклузивној информацији при чему смо способни да идентификујемо све елементе неке ситуације и да их повежемо на смислен и убедљив начин, постао је дисидентска филозофија. Зато Саскајнда нико није дирао. Једноставно, две заједнице функционишу паралелно, не ометајући једна другу, при чему се друга, заснована на ирационалном, шири и повећава – такав је биланс у америчкој јавности. Но, сторителинг Салмон карактерише као вирозу која се шири брже од колере, или птичјег грипа. Врло брзо, Салмон моделе Бушове политичке кампање, коју је проучава, препознаје у кампањи Саркозија, према којој је као гласач морао да се одреди у својој земљи. Ако хоћете да препознате моделе политичког сторителинга у својој околини, не морате као Салмон знати поименице консултанте и креаторе кампања које европски политичари довлаче из Америке. Довољно је да се сетите ко је у нашој малој кући на ватрометини Балкана први почео да се у сваком обраћању поштапа речју „прича“, покој му души. 

Уколико вас политика не занима, пређимо на потрошача и запосленог човека. Делује као ишчашена Монти-пајтоновска креација, али је стварна и временски блиска. Реч је о фирми Енрон (Enron) која је пред сам банкрот 2001. године била проглашена за једну од најиновантнијих компанија;  чије су акције пред сам крах са почетних 10 милиона скочиле на 65 милијарди долара. О чему се, заправо, радило? Своју пословну политику Енрон је градио на замазивању очију,  производњи илузија о успешности, не само за запослене, него и за банке, аналитичаре, акционаре и рачуноводствене стручњаке. У тој производњи илузија, занимљиво је, све се чешће дешавало да због иновација и промена које је ова фирма непрестано уводила, све се више деле откази, али нико није посумњао да је реч о илузији успеха, сви су веровали да је фирма успешна. У фирми Енрон сторителинг је прво имао функцију реторског оправдања рискантних потеза, а потом и мађионичарску функцију претварања неуспеха у успех.  

Емотивни инжињеринг

Дакако, постоје и другачији пословни биланси водећих светских компанија, међу којима Салмон помиње Најк, Мајкрософт, Епл, Нокију, Леви Штраус, Кока-колу, Моторолу, Гугл, Рено. Све њих повезује иста пословна политика или заокрет према њој коју заједничким именом Солмон и други теоретичари сторителинга зову приповедајуће организације. Стратегија ових компанија заснива се на преласку са препознатљивог логоа и бренда на пријемчив сторителинг. Оне свој маркетинг заснивају на причама, интерним – за запослене, и екстерним – за остале. Као типичан пример наводи се прича коју зна цео свет, али која би се тешко могла разврстати у неку категорију наратива. Да ли је то поздравни говор, рекламна пропаганда, лична исповест, савремени бизнис-мит, јеванђељско чудо или нешто сасвим друго?  У свом првом наративном току има бајколики модел приче о сиромашном дечаку који је у својој гаражи започео први персонални рачунар са различитим фонтовима, што је резултат калиграфског курса који је похађао. У ту причу се уплиће следећи наративно-сентименталистички и романтични наративни ток о љубави, женидби и успеху. Потом следи и трећи наративни ток о смрти и васкрсењу, позајмљен из сасвим другачијег дискурса: искушење у виду опаке болести, коју Стив Џобс (о њему и његовој тропрстенастој причи изговореној на додели диплома Стенфорд универзитета у јуну 2005. године је реч) чудом преживљава и даље води компанију у нове победе.

Шта вам значи ова прича, односно три приче, три наративна тока, и хоћете ли због ње прећи на Епл и Мекинтош-рачунаре? Она није производ компаније у оснивању, да бисмо је сматрали обичном пропагандом путем личне исповести. Пре бисмо рекли да ова прича компанији обезбеђује трајност у немилим условима гладијаторске борбе на тржишту ИКТ. Потпуно супротно правом стању ствари, у гладијаторским условима беспоштедног тржишта који нуде евентуални повод за њихов настанак, према слушаоцима сторителинга уперене су емотивне и емоцијама разумљиве приче. Због те манипулације емоцијама конзумената сторителинга, неки аутори нову фазу капитализма зову „капитализмом страсти“. У ту „страственост“ сам се и уверила баш поводом Епла. Непосредно након читања књиге, сасвим случајно испричах тумачење ових трију прича једном домаћем поклонику ИКТ, који је запослен у једној нашој фирми која има европску будућност. Тешко је описати са каквом је страшћу бранио истинитост животних околности Стива Џобса и шминкерску беспрекорност Епл-производа, од којих је неке и сам добио од својих пословних партнера – није заборавио то да истакне. Нисам се могла отети утиску да пола од тог одушевљења директно извире из оног „гаражног“ наративног  тока који својим конзументима недвосмислено поручује једноставну животну филозофију: могуће је постићи успех светски размера и из очеве гараже – свака гаража може постати извориште генијалних идеја. И – опет смо пред случајем младе Индускиње из кол-центра. Али, ја нисам доводила у питање истинитост постојања те гараже, ни његове болести, као ни жене која га воли.   Само сам испитивала ефекте те приче. Чему уопште служи та прича, шта јој је циљ, а мора да има циљ – обишла је свет, а снимак овог говора стоји на почасном месту Стенфорд  универзитета, иако, лепо је признао говорник, сам никад није имао никакву диплому?  

Ако није несмотрено…

Салмон и теоретичари сторителинга кажу отприлике ово:  успешним фирмама данашњице није циљ само обична производња и продаја производа, како је то било у фордовском капитализму, него расподела знања и управљање емоцијама. Пословно поверење више није у моди, него потпуна вера и безусловна предаја маговима успеха. Отуда имате утисак да те фирме од својих запослених не траже само време, знање и лојалност, него и душу. Отуда срећете купце и потрошаче који аргументују избор неког производа страствено као да им живот од тога зависи. Главни задатак стручњака нових успешних фирми, који оне ни не крију, јесте да испитају модус оперенди, то јест – навике потрошача. Да би знали чиме да их емотивно купе, морају знати које навике ови имају. Пошто то сазнају, започиње обрада сторителингом која резултира емотивним везивањем за производ.

Звучи заиста шашаво, али се присећам да ми последњих година Божић честитају разноразне фирме више него пријатељи и рођаци. Додуше, погрешан датум, нису ми ушли у траг. У том сам препознала и разлог зашто никада нисам успела да остварим своју намеру да са профитерских Мајкрософтових софтвера пређем на апсолутно слободне и апсолутно бесплатне опен-соурс системе. И таман кад се утешим чињеницом да се још увек нисам емотивно везала за одређени прашак за веш, нити иједну врсту пива, па ни банку, присетих се неке рекламе са Јездом. Насмејала ме је, разгалила срце, запленила пажњу и, да бирократија није онако компликована, можда бих и прешла у Агробанку, подлежући магији рекламне поруке.  Порука овог рекламног сторителинга намењена је циљној групи која воли све домаће. Филовала је идиличне слике породичног живота у рурално-провинцијалној средини , са низом узастопних  лексичких паралелизама: мој дом – моја жена и деца – моји родитељи – моји бака и дека – мој пас – мој ауто – мој град – моја школа – моја река – мој хоби – моја земља – моја песма – моји пријатељи –  моја банка. Недостаје још само мој компјутер за комплетну покретно-непокретну имовину. Неодољиво, заиста, погледајте. 

Наративна интервенција Микија Мауса – Како је морфологија постала анатомија

У чему је, дакле, разлика између познатог нам и ваљаног, помало укоченог академског наратива и америчког сторителинга – опуштеног, чаробног, чије једнозначне поруке разуме свачији ум и прима свако срце? 

Ако није несмотрено…

Сетимо се Пропа и његове маестралне структуралистичке анализе бајки. Он је својој бравури дао име Морфологије бајке, а Барт је гађао директно и направио Увод у структуралну анализу приповедних текстова. Да не идемо даље, реч је о два озбиљна и чврсто утемељена разматрања структуре наратива. Као и сваки систем, и овај се посматра по себи, одвојен од живота, чиста је наука, намењена онима који се том науком баве.

Шта је, пак, учинио Мики Маус са робом увезеном из Европе, која га је увек фрустрирала. Из чистог комплекса ниже вредности он ту робу лишава њене дубине и научности, прагматизује је; брише границе између фиктивног и стварног, чинећи фикцију животом самим; штавише, чинећи фикцију преком потребом живота. Речју, једну научну класификацију са својим иманентним законитостима разуђене структуре преиначио је у једносмерни кружни маркетиншки модел. Морфологију је трансформисао у анатомију, фикцију у лаж, лаж у физиолошку потребу. То је, најкраће, суштина сторителинга.

И још, ако није несмотрено…

Сторителинг је непатворени оксиморон: принос на филантропију, вољна суспензија неверице, конфузни балет идентитета и рађање глобалног ја, подручје у коме је морални суд укинут, време сталног ванредног стања,  стање узбуђења од предстојећих промена чији смо део…  Све се то постиже у једном друштвеном систему који Салмон зове нарархија – анархија заснована на манипулативном наративу. 

Анатомија сторителинга има неколико виталних делова.

Наратив о промени је центар те анатомије, њен мозак. Ту је промена сама по себи вредност. Она укључује и потпуно другачије схватање времена и простора који у наративу,  Бахтиновом терминологијом речено, препознајемо као хронотоп. Тога у сторителингу нема.  Све се сели у живот, али живот више не личи на себе самог. Одсуство хронотопа значи да се, рецимо, бришу просторне границе радног места, и радно место постаје свуда и на сваком месту; нема више ни времена које смо разликовали као радно време и слободно време, радну годину и годишњи одмор.  Ако желите да будете успешни, на располагању сте свуда и на сваком месту. Пратећи ефекти изванредних промена су динамизам, активизам и неред који настаје из непрестаних реконструкција, деконструкција, преструктурирања, планова и измена планова.

Наратив флексибилности је посебна врста сензора у анатомији сторителинга. Како и не би био потребан кад се стално нешто мења и захтева прилагођавање на нове услове. Флексибилност подразумева и спремност да лако променимо занимање и, заједно са неодређеним радним местом и светрајућим радним временом направимо неку врсту номадских каријера од данас до сутра, од тима до тима, од пројекта до пројекта. 

Наратив против тишине не би волео да се назове буком, али се тишина сматра неподстицајном и нестваралачком средином. Донедавно је тишина била подразумевајућа радна клима и радна дисциплина. Она је значила лојалност, послушност, рад, промишљеност, озбиљност, дубину… Тишина је била и системска и организациона ствар, атмосфера разумне комуникације, услов добрих резултата.  Одједном, сви су позвани о свему да причају, и у свеопштој полифонији нема тачног и погрешног, сви су у праву. Плурализам на делу. Фрагменти у којима је неко ипак у стању нешто да саслуша трају кратко, колик рекламна порука, и ударају на сва чула, не само на слух, стварајући синестезију чулних утисака којима је једина намера да блокирају разумски приступ феномену који је представљен сторителингом,  упакован у десетине ефеката, а највише визуелне.   

Наратив доживотног учења је дифузна категорија, која напаја све органе ове анатомије, попут крви, али не носи ни један животни сок. У питању је пре нека неухватљива стратегија него јасна педагогија или методика.  Посреди је магловита листа циљева, а не програм. Чиста опсена којој опсенарство није сметало да уђе у уставе и законе. 

Наратив успеха има нешто јасније мерне инструменте. Мери се бројем позива мобилним телефоном у минути. Што вас више људи зове са различитим захтевима, то сте успешнији, јер они сведоче да сте тражени, да сте неопходни, да сте у оптицају и да неко рачуна на вас. Дакако, позиви морају бити пословни, не рачуна се оно зујање без везе. Зато се заједница заснована на фикцији упире да се озарено јави на сваки позив, а посебно је пожељно да их при томе чује што већи аудиторијум около; да одушевљено закаже какав сусрет или нови позив за неколико минута. То им је душевна храна. Број пређених километара на земљи и у ваздуху следећи је мерљиви показатељ успеха – непрестани транспорт и мобилност, укључујући и туристичке или културне ангажмане између два важна састанка, тренинга или брифинга. Заборависмо најважнији показатељ у доба интернета – број оних који вас или ваше фирме прате на друштвеним мрежама. Кад на крају дана, а временску зону можете подесити спрам свог тренутног номадског покрета грађанина света, уредно стигне статистика о праћености, посетама, коментарима, прегледима вашег веб-идентитета, то баш уме да пожели лак сан, вау!  Показатељи успеха су, дабоме, трансмедијални.

Наратив о интеракцији је потреба да се све оживи и у свеопшти динамизам укључи цео свет, чак и предметни и појавни. Та изричита потреба за интерактивношћу својеврсан је прозелитизам нове вере која се шири сторителингом. Она има потребу да у почетном стадијуму зарази што више поклоника и да од њих добије повратну информацију да су неизлечиво инфицирани како би у сваком моменту знала чим располаже и куда да иде даље. Затим, нови и стари поклоници, здружени, крећу у лов на следеће поклонике, ступајући у интерактивне везе с њима. Знате већ по ком моделу се овај прозелитистички лов одиграва: широк осмех, златан зуб, слатке речи… Нико се не сме увредити, свако се може препознати, и осећати као добродошао део заједнице. 
.
Ако није несмотрено, следи онај део путовања на коме се преиспитујемо.
.

Вирални маркетинг и друштво сна

Пошто сте чули за виталне делове сторителинг-идеологије, не можете да се не запитате колико у њој и сами учествујете и у ком стадијуму је ваша вироза. Јављате ли се одушевљено на позиве мобилним телефоном? Осећате ли се промашеним ако бар једном недељно не ставите пут под ноге идући за каквим важним послом? За колико сте производа емотивно везани? Колико вам значи што вас је локални моћник пред изборе потапшао по рамену и сликао се с вама? Прегледате ли редовно посете свом блогу и колико је људи ретвитовало или лајковало вашу поруку? Јесте ли се у последњих пар година на неком од јавних наступа послужили слабашном парадигмом доживотног учења да бисте аргументовали нејасне ставове о потреби промене? Пратите ли радије неку серију од вести државног сервиса? Колико сте психологија успеха и сличних инстант-упутстава за успех, макар то била исповест успешних или рецепт за здраву исхрану сировом храном, купили у последње време? Играте ли игре на срећу и упорно се надате да ћете егзистенцијалне проблеме решити чудесним згодитком? Болујете ли од брендова? Имате ли потребу да и ви своју причу испричате свету, па макар путем блога, а ниједног тренутка нисте помислили да има приличнијих извора од вас и да свет неће ништа изгубити ако се ви не експонирате? Заборављате ли лако све своје покушаје и неуспешности тих покушаја, те упорно и даље  наседате на изазове тог типа?

Ако је бар један одговор на ова питања позитиван, пазите – нисте имуни. То још увек не значи да сте потврђено инфицирани део заједнице друштва сна, али вирус се шири сваког сата. Немојте мислити да постоје мање или више безбедне географске области и безбедне  области људског делања. Образовање, на пример, које нам је у поређењу са другима остало у прошлом веку. Не морате да будете проповедник нове интерактивне школе да бисте били у дубоком сну. Довољно је да више нисте у стању да пратите екс-катедра предавање, форматирани и сами на динамичну смену слике, текста и покрета. Довољно је да сте приметили да вас глас колеге који прича умно, али досадно, успављује, а да одушевљено тапшете шупљим причама једног мангупа који те шупљине повремено вешто попуњава сензацијама из личног живота – и вама то делују топло и људски, иако сте васпитани да је то шарлатански. Довољно је да петком, уместо умора, вапаја или очаја, кући опет носите посао који је потребно неодложно завршити. Према томе, немојте се уљуљкивати да то код нас још није стигло. Просечан човек дневно је изложен трима хиљадама реклама. Бар једна ће вас стићи, бар једна је направљена баш по вашој мери. А где су остала средства са омамљујућим зовом тоњења у сан. Не може се избећи! Ствар никад није ни била у избегавању, него у одолевању или пристајању. 

Ако није несмотрено – следи поука о правном или неком другом леку.

Лек – убијање у појам

Сторителинг је само у Америци синоним за наратив. У Европи и гдегод је класично образованог света, сторителинг је синоним за шарену лажу. Проп се и даље проучава, Барт је и даље на цени, цитира се Бахтин. Само, док Проп, Барт, Фуко, Бал и други допиру до посвећених и усмерених на проучавање нарације, сторителинг допире свакодневно до милиона путем свих данас расположивих медија, посебно дигиталних. Сторителинг би се могао упоредити или заменити са пропагандом. Озбиљно структурирано истраживање порекла речи потврђује нам то. Термин пропаганда настао је далеке 1622. године када је папа Григорије 15. установио одбор за праћење мисије цркве у иностранству (Colegio de propaganda fide). Ускоро се значење те речи пренело на сваки  облик ширења вером, а не објективним знањем. Таква је и природа сторителинга.

Шта би био лек против нове вере која се проповеда  сторителингом, размишљам након читања књиге. Имам само један одговор – читање! Страствено читање дугих, заморних описа класика; читање предавања смртно озбиљних научника; читање књига без илустрација и текстова у којима вас не позивају на плес и интеракцију, читање док вам се поглед не замути од ситних, једноличних слова; читање студија од којих не видите никакве опипљиве користи за себе; читање расправа које вас убијају у појам јер непогрешиво  показују колико је ваше знање мало; читање анализа које јасно казују где је ваше место на лествици; читање прегледа убитачне статистике која показује да сте мање од целог броја… Упорно читање, без клонућа! Само тако човек може напипати сопствени идентитет и оставити аутентичан траг. Остала и другачија читалачка искуства, бојим се, воде до добровољног пристајања на привид.  

Немојте рећи да немате времена све док трипут седмично по два сата машете рукама и ногама покушавајући да скинете целулит. Скините целулит са вијуга – читајте!

Деда-Вукашинов рецидив

А ако нисмо учени и немамо читалачку страст, под условом да још увек нисмо запали у трноружичин сан, није лоше ослонити се на исконски нерв за стварност и пунокрван живот. Тај нерв за стварност далек је од дигиталног бар два светлосна брка, а нешто од те светлости пронаћи ћемо у гномама, клишеима, идиомима, наративним формулама. Препознаћете га као своје здраво било подно браде. 

Постојао је у нашој породици извесни деда-Вукашин, који и није био деда у правом смислу речи, него више онај деда из приче о баби, деди и репи. То је, наиме, био отац наше најмлађе стрине, а волела су га деца и по стрининој и по стричевој линији. Митски лик. Тај деда епског имена окупљао је децу у дугим вечерњим сатима – архетипски штимунг за причање – и причао им приче. Изобличавао је глас те у умилан, те у страшан, те у равнодушан нараторски.  Цичали бисмо од смеха кад он направи неку смелу верзију добро познате бајке.  Очи би нам се колачиле од страха кад нам дочара атмосферу неке готске страве. Но, деда Вукашин је сваку своју причу завршавао увек истом стихованом хуморном формулом:

Причам ти причу

Где говеда ричу

И прасад серу

То све теби за вечеру!

И данас се сећам готово болног, детињег искуства повратка из света приче у стварност путем ове формуле. Тај наоко неотесани сељачки хумор који дезинтегрише мит о причању и има улогу грубог рецидива,  заправо је био лековит. Зато се на деду нико није љутио кад своје фантастичне приче заврши овим грубим повратком у стварност, исмевајући нашу наивну веру у магију приче. Детињи умови нису могли дефинисати, али из ове перспективе јасно ми је да се радило о интуитивном прихватању велике животне истине:  живот је био лепши за једну причу, али живот није прича. Та је дистинкција врло битна и за детињи ум. Спокојан, умирен овим последњим рецидивним хумором деда-Вукашина, детињи ум је већ замишљао ту вечеру, налазећи се пред новом упитаношћу: оно с прасићима и од прасића разумем, али како од рике говеда направити вечеру?

И – последња несмотреност …

Ако на путовање Салмоновог Сторителинга кренете у својој хаљини нуди вам се и таква једна невероватна могућност да разумете самог себе кад сте били дете. Деценије су протекле док нисам, случајно, у књизи о сторителингу открила која говеда ричу и ко то куса као вечеру, без упитаности наивне свести како рика може бити вечера! Ако током читања осетите болно искуство раздвајања лажи од истине, привида од стварности – добро је, припадате заједници која је заснована на реалности. Ако не осетите бол, па ни опасност од тога да су вам снове разоденули – жао ми је, макар вама није, јер сте у царству сваковрсних сторителинга. Нема рецидива за вас, нема ни опасности од буђења – спин мајстори бдију над вашом срећом. Штавише, можда ће баш вашу анегдотску причу искористити у некој реклами новог производа, у некој кампањи за новог председничког кандидата, за нову веру, нови стил, нову школу… Шта вас кошта да пробате?! На располагању су вам фестивали сторителинга на којима обећавају да ће пажљиво да негују ваш таленат од говеђе рике, а три прасета имају изгледа да постану три краљевића кад се шарлатански побркају  наративни токови различитих бајки. Пре него што се пријавите да будете један од прасића-краљевића, немојте имати бојазни у случају да не прођете. Нови сторителинг већ чека и нуди вам нови трик за ваш доживотни трип. Нећете ни осетити да сте утонули у лаж, никад сазнати колико је јефтин ваш сан, за одржавање лак. 


[i] Kristijan Salmon, Storytelling ili pričam ti priču, Beograd, 2010, str. 150.