Плагијати – техника и/или етика

Марија Милосављев

ОШ „Браћа Новаков“ Силбаш

milomar@hotmail.rs

Кључне речи: веб – алати, образовање, плагијати, софтвер

Повод овом тексту је надахнути говор професорке Александре Вранеш на Смотри стваралаштва школских библиотекара у октобру 2012. године. Наиме, она је истакла да је то велики проблем образовања који је с појавом интернета постао још већи. Факултети се довијају на разне начине да доскоче овој пошасти модерног доба, али често остају разоружани пред оним што се збива. Један од покушаја да се добије реална слика приликом уписа студената на факултет јесте одлука да при упису на студије студенти као обавезан део пишу Мотивационо писмо. Писање овог писма има за циљ откривање праве, искрене жеље студената да упишу баш одређени факултет (конкретно, реч је о Филолошком факултету у Београду). Поражавајуће делује чињеница да су испитне комисије добијале потпуно иста попуњена писма од својих будућих студената. Професорка је са нама поделила и чињеницу да се семинарски рад за одређени предмет на факултету може пронаћи за само три стотине динара и да годинама читају исте радове, а студенти не посустају и још се чуде својој слабој оцени.

Копи-пејст техника на свим нивоима образовања

Истражујући даље ову тему, тему плагирања путем технике копи-пејст, нашла сам податак да готово сви наши факултети од студената захтевају да приликом предаје научног рада потпишу Изјаву о академској честитости да је рад њихов, а не плагијат.  Некако у исто време, гледајући телевизијски програм, сазнала сам да та изјава за већину не значи ништа, јер се проблем продубљује и професори су немоћни да га реше. Већина факултета се одлучује за куповину софтвера који препознаје плагијат. Већина тих софтвера функционише на сличан начин – приликом провере неког рада, он бојом означава преузето из туђег рада, наводећи оригиналан извор. Добро је што факултети праве своје базе већ проверених радова, тако да и оне служе за поређење при провери неког новог, будућег плагијатора. Чињеница је да је на факултетима завладао вирус плагијатора и плагираних радова. Против студента чији се рад прогласи плагијатом води се дисциплински поступак. Међутим, ствари нису тако једноставне и нису само нова „етика“ студентске популације, него се тим „методом“ служе, додуше у мањој мери, и њихови професори. Ако је веровати Блицу, „више од осам стотина научника са Универзитета у Србији потписало је петицију којом од Министарства просвете траже да испитају веродостојност научних радова за које сумњају да су их фалсификовали“. Професори, у трци за бодовима, често бирају лакши начин да дођу до њих, па објављују преузете радове, радове који не задовољавају основна правописна правила или који нису научно потковани, радове у часописима сумњивих вредности. Стварност је немила, а систем вредновања потпуно урушен, готово да и не постоји. Охрабрује чињеница да се о проблему разговара и пише, па из Министарства поручују да је правилник који ће дефинисати ову област рада у завршној фази. Није утешно, напротив, ни то што је плагирање узело маха у целом свету, те није особено само несређеном српском друштву.

Могу ли последице формирати научну етику

Све ово наводи нас на закључак да је проблем плагијатора веома дубок и да је пустио корене у свим сферама и на свим нивоима образовног система. Не треба да се чудимо ученицима или студентима, када ми, као просветни радници, шаљемо слику да су инстант-решења корисна и да је сасвим легитимно присвојити туђе без значајних последица. Не треба да нас чуди што ни у основној и средњој школи ситуација није блистава. Ученици углавном ни не знају шта су ауторска права, али одлично знају да пронађу сајтове са саставима, препричаним лектирама, или да без проблема копирају чињенице за реферат и потпишу их као своје. На нама је да их обучимо и укажемо  на правилно коришћење извора, били они са интернета или из књига.

Два су начина могућа за формирање етичких ставова, у вези са питањем ауторских права. Један су одређене казнене мере, и консеквенце, у зависности од утицаја оног који плагира и нивоа на ком се то дешава. У свету су познати случајеви губитка права на школовање уколико се плагирање открије, али је то, ипак, ретко. Други могући начин јесте васпитно деловање, мада ни оно не искључује казнене мере, али тек након што смо сигурни да смо, као струка или друштво у целини, дали све од себе да обавестимо о консеквенцама и однегујемо вредности по којима између интелектуалне крађе и, рецимо, пљачке продавнице, у моралном смислу, нема разлике. Криминал је криминал, и кад је научни.

Библиотекари у овом процесу имају важну улогу, јер су они спона између ученика и извора информација и често су у прилици да обуче ученика како да претражује и пронађе одређени извор. То је права прилика да се ученици упознају и са проблемом плагијата. Важно је ученике упознати са ауторским правима, са значењем речи: плагијат, као и са последицама присвајања туђег, са примерима како се третирају такве врсте крађе, институцијама које се баве заштитом интелектуалне својине. Васпитни утицај у овом смеру најбоље је започети на најмлађем узрасту кроз фину менталну игру, која се може и радионички спровести. Успостави се паралела и дистинкција између позајмљивања, преузимања, присвајања са нечијим знањем и одобрењем, присвајање без ичијег знања; потпуног присвајања и компилаторског присвајања… Није на одмет и бавити се пореклом и значењем речи: плагијат и фалсификат. Плагијат, као што знамо, јесте реч латинског порекла, у значењу крадљивца, отимача, али и уметничког, научног и другог дела које настаје подражавањем или присвајањем туђе ауторске својине. Реч: фалсификат нам је, пак, дошла из немачког језика и означава производ израђен у лажном облику ради обмане, или документ са лажним подацима. Ученике најмлађег узраста не би ни требало плашити последицама непоштовања туђе интелектуалне својине и законским консеквенцама. Делотворно је ако им покажемо да су се, заједно са могућностима лаког присвајања туђе интелектуалне својине, развиле и могућности откривања тог присвајања – плагирања. Веб-алати који откривају плагијате идеално су средство да са њима упознамо ученике, не да бисмо развили страх да их можемо проверити у сваком тренутку, него да би и сами учествовали у процесу откривања свесних и несвесних плагијата.

Зато смо за овај број изабрали да вам представимо пар веб-алата за проверу и откривање плагијата.

Веб-алати за брзе провере плагијата

Интернет је развио нову технику плагирања до неслућених размера, али нам интернет нуди и „вакцину“ за заразу плагирања. То су веб-алати за откривање плагијата који функционишу слично. На неке се морамо регистровати, а на друге не морамо. Обично постоји поље у које уносимо део текста који се затим проверава. Након провере, добијамо резултате невидљиве претраге на интернету. На веб-сајту Вебциклопедија пронашли смо неколико таквих веб-алата.

Веб-алати који нам могу помоћи при раду су:

•       Предај га (Turn it in)
•       Документ-полицајац (DOC Cop)
•       Плагијати (Plagiarisma)

За сваки од ових веб-алата на Вебциклопедији дате су основне карактеристике и виђење њихове примене у образовању.

Веб-алат Предај га (Turn it in)

Слика 1: Почетна страна веб-алата Предај га

Ово је комплексан веб-алат, јер је потребно да се пријаве наставници неке школе (могу групно или појединачно) и они онда постају администратори и помажу осталима да се снађу и користе овај веб-алат. Овај алат има своју базу података и на основу ње проверава оригиналност нечијег рада. Занимљиво је то што алат наводи тачне изворе одакле је нешто преузето.

Слика 2: Превентивно деловање у спречавању научног криминала

Веб-алат Документ-полицајац (DOC Cop)

Полицајац за документе чува част ученика – можемо га и тако схватити и ученицима представити. Он евидентира преузете и неоригиналне делове, а извештаје шаље на адресу на коју сте се пријавили. Ученике можемо упутити на њега да сами провере своју част, пре него што нечасно предају оно што су од другог присвојили.

Слика 3: Почетна страна веб-алата Полицајац за документе

Регистрацијом добијате и свој ИД уз помоћ кога касније проверавате жељене радове.

Слика 4: ИД број добијен регистрацијом

Уписом ИД и повлачењем докумената са рачунара обавља се провера.

Слика 5: Допремање документа који се проверава

Веб-алат и рачунарска апликација Плагијати (Plagiarisma)

Веб-алат Плагијати (Plagiarisma) је врло једноставан за употребу, а пружа нам широк спектар повратних информација. Ако се не региструјемо и не пријавимо, број повратних информација је ограничен, а пријављивањем се знатно проширује. Можемо поредити дуплиране садржаје, упоредити сличне радове, те и проверити плагијате у радовима. Тако он може да реши и проблем преписивања од друга, једнако као и копирање и „налепљивање“ делова текста и читавих текстова преузетих са интеренета. Код овог веб-алата постоји и софтвер који можемо инсталирати у свој рачунар, па га тако користити.

Почетној страни овог алата може се приступити и проверити текст и без пријављивања, али је број карактера који за проверу уносимо тада ограничен.

Слика 6: Почетна страна веб-алата Плагијат

Пријављивање је готово исто као и код већине сличних веб-алата, али као пријављени корисник имате веће могућности при коришћењу овог алата. На списку понуда, осим утврђивања плагијата, имате и откривање синонима, утврђивање сличности два текста.

Слика 7: Могућности веб-алата Плагијат

Употреба је једноставна. У празно поље копирате текст који хоћете да проверите и кликнете на Проверите дуплирани садржај (Check Duplicate Content). Друга могућност је да са свог рачунара повучете документ и проверите његову оригиналност.

Слика 8: Уношење текста за проверу

После провере, ако је рад оригиналан,  добијате извештај попут овог на слици доле.

Слика 9: Извештај о провереном тексту или делу текста

Васпитно ће деловати и могућност да банер Плагијата поставите на свој веб-сајт и тиме промовишете свој став о плагијатима.

Слика 10: Васпитна моћ банера

Осврнули смо се и на то како делује веб-алат када препозна плагијат. Копирали смо неколико случајним избором преузетих реченица са Википедије. После провере добили смо следећи извештај (погледај слику испод).

Слика 11: Пример провере текста на Википедији

Потом, када смо кликнули на линк прве реченице, он нас је одвео до веб-сајта са којег је и преузет текст.

Слика 12: Клик на текст извештаја води до веб-места са којег је текст преузет

На крају извештај плагијата о раду у слободном преводу би гласио: укупно 424 карактера, 72 речи, 1 непознат израз. Све у свему, ученички рад је оригиналан 3%, а  све остало је дословце преузето.

Слика 13: Коначан извештај о оригиналности текста

Како бисте проценили и чиме пропратили овакав реферат?

Уместо закључка – границе између позајмице и крађе

Пред нама је велики изазов. Наше едуковање у овом смислу је битно, јер и ми сами нисмо довољно упознати са проблемом ауторских права, а самим тим ни са последицама њиховог кршења. Понекад је тешко одредити границу да ли нешто позајмљујем за потребе наставе или већ тиме нарушавам нечије ауторско право. Да ли на нашим презентацијама увек наводимо изворе не само за текстове, него и за слике које користимо, и на тај најједноставнији начин, својим делом, сведочимо да не учествујемо у интелектуалном криминалу?

Извори:

Вебциклопедија. „Дигитална писменост“. http://vebciklopedija.weebly.com/105510831072107510801112107210901080-1073108010731083108010861075108810721092108011121077.html (преузето: 4.11.2012)

Клајн, Иван и Милан Шипка. Велики речник страних речи и израза, Нови Сад, 2006.

„Правилник о академској честитости студената Универзитета у Београду – Факултета политичких наука“.  http://www.google.rs/url?sa=t&rct=j&q=&esrc=s&source=web&cd=10&ved=0CFIQFjAJ&url=http%3A%2F%2Fwww.fpn.bg.ac.rs%2Fwp-content%2Fuploads%2FPravilnik-o-akademskoj-cestitosti-studenata-Univerziteta-u-Beogradu-Fakulteta-politickih-nauka.doc&ei=1hSQUNiqBYHetAbpwYHoCw&usg=AFQjCNE9PvCzOpJ-zQemgpTI3TmR6Csn-A (преузето: 4.11.2012).

Петковић, Миодраг. „Плагијати и манипулације у науци„. Политика, 5. мај 2012.  http://www.ni.ac.rs/images/stories/dokumenti_b/novosti/manipulacije_u_nauci_m_petkovic.pdf  (преузето: 4.11.2012)

„Петиција 800 професора против плагијатора“. Блиц, 10. новембар 2012, Друштво.