RSS Feed

Утицај образовања на формирање културних потреба младих

Zorica_SorakЗорица Сорак

библиотекар

ОШ „Станислав Сремчевић” Крагујевац

zoricasorak@gmail.com

Кључне речи: култура, образовање, културне потребе, културни обрасци, млади

Култура и цивилизација су танка и бедна скрама на човеку, која при најмањој огреботини показује своје лице, које нема ничег заједничког с моралитетом којим га је заогрнула култура. (Фридрих Ниче)

1. Увод

Реч култура означава „процес интеграције настајања духовних добара и људских потреба које се њима задовољавају. Она обухвата понашање човјека, односно друштва у јединственом процесу стварања продуката потрошње у областима васпитања и образовања, наставе, науке, умјетности, спорта и спада у друштвену надградњу.” (Сузић, 2001)

Образовање, формално и неформално, има велики значај у поимању, прожимању и дељењу културних садржаја. Како ће се појединац понашати у групи првенствено зависи од усвојеног система вредности, као и од система моралних норми које владају у датом друштву и које је појединац лично прихватио и преузео као модел понашања. Наставни модели који се предоминантно практикују у учионици знатно детерминишу оријентацију ученика у вредновању образовних исхода. Поред наставних модела, као детерминанте се могу посматрати и доминантни систем вредности и систем социјалних односа који је доминантан у породици и окружењу појединца.

2. Култура и културне потребе

Појам култура се односи на целокупно друштвено наслеђе неке групе људи, то јест на научене обрасце мишљења, осећања и деловања неке групе, заједнице или друштва, као и на изразе тих образаца у материјалним објектима. Реч култура долази из латинског colere, што је значило: настањивати, узгајати, штитити, поштовати. За културу постоје и друге дефиниције које одражавају разне теорије за разумевање и критеријуми за вредновање људске делатности. Антрополози културу сматрају дефинишућим обележјем рода (homo). Парафразирано мишљење Малроа (André Malraux) на најједноставнији и зато врло разумљив начин о култури каже како мозак и интелигенција, ма како значили највиши обик те врсте баш код човека, нису ти по којима коначно разликујемо квалитет звани човек од осталог квалитета. Он каже да је КУЛТУРА та којом се човек дефинитивно одвојио и настао. Култура је настанак и нарастање свег богатства око човека и са њим, а најважније, самог човека. Култура је процес. Она је целовита еволуција од необрађеног камена, дрвета или кости, којима рани човек погађа оне који су од њега бржи, од ватре, од прве изнуђене норме којом искорачује из односа промискуитета и дивљаштва, од тотема и анимизама, од палеолитске уметности у Алтамири, примитивног човека, од облутка и облице, ка точку, ка уређенијим друштвеним, па државним и политичким односима, ка монотеистичким религијама, ка уметности 21. века, ка софистицираним знањима и направама које препознајемо у аутомобилима, авионима, ракетама, компјутерима, нуклеарним постројењима, нанотехнологијама, генетском инжењерингу и информативним технологијама, нас најновијих људи, њене најмлађе а законите деце са новом, фантастичном могућношћу званом Википедија. (Википедија)

Термин култура се некада односио на уметност и науку. Затим су њиме описивани популарни еквиваленти уметности и науке – народна музика, народна медицина итд. У последњој генерацији, реч је почела да се примењује на широк спектар артефаката (слике, алати, куће) и пракси (разговор, читање, игре). (Berk, 39-40)

Наш социолог Милош Илић дао је једну од најцеловитијих дефиниција културе: ”Култура је скуп свих материјалних и духовних вредности, ствараних духовним и физичким радом човека, чији је основни смисао у напору за одржавање, продужетак и напредак људског друштва и појединца у њему.” (Илић, 138)

Појам потреба увек указује на нешто (или некога) што недостаје, као и настојање да се тај недостатак потребног отклони, у ствари, настојање да се потреба задовољи. Такође, овај појам можемо повезати и тумачити као: изазов.

Људске потребе су шаролике, разноврсне, неке су више, а неке мање изражене код појединца. Све људске потребе А. Маслов је покушао да разврста у пирамиду или хијерархију људских потреба. Тако да су на првом месту физиолошке потребе, па потреба за сигурношћу, затим потреба за љубављу, потреба за угледом у заједници и на врху потреба за самоактуелаизацијом.

„Људске потребе, аутентичне потребе и универзалне потребе јесу појмови који имају својство синонима.“ (Ненадић, 145)

Потребе којима се човек остварује као биће које је различито од свих осталих, називају се културним потребама. То је у ствари све оно што нас разликује од животиња и што човека чини јединственим на планети; те потребе су основа за надградњу људског друштва, за формирање јединствених људских личности и свеопштих културних садржаја. Задовољавајући ове своје потребе, човек активно делује у правцу развоја своје личности, он ствара, процењује, прихвата или не прихвата, промовише, ужива и вреднује, комуницира, изражава се на најразличитије начине. Културне потребе се могу поделити на: потребе за сазнавањем, потребе за естетским доживљајем и стваралачке потребе. Ове културне потребе међусобно се допуњују и преплићу, а код људи који имају формиране културне навике срећу се сва три нивоа културних потреба у форми интересовања и начина њиховог остваривања. У неким личностима са израженим културним потребама препознаћемо интересовање за остваривањем и на традиционалним културним миљеима као и на модерним (жена се остварује кроз материнство, брак, научни рад, уметнички израз, професионални напредак). Потребе за ширином културних садржаја зависе од традиционалне културе, ставова и васпитања у породици, стваова наметнутих из образовног система и друштвеног система уопште, као и од индивидуалних карактеристика саме личности. Из културних потреба проистичу културна интересовања, она су многобројна и представљају конкретизоване начине за задовољавање и испољавање културних потреба. Примери културних интересовања: потреба за естетским доживљајем манифестује се интересовањем за ликовну уметност, музику, књижевност, филм, позориште; интересовање за кохезивни утицај друштвених група манифестује се укључивањем у рад удружења грађана и неформалних група, у струковна удружења, синдикате.

Постоје групе људи које имају изражене различите културолошке потребе и интересовања, па се за различите групе интересовања веже и различит културни стил („укус“). На основу културних стилова можемо препознати следеће културне моделе: доминанатни, модел масовне културе, модел алтернативне културе и традиционални модел.

Модел масовне културе на основу културних интересовања препознаје следеће подмоделе:

Стандардни модел (службеници, техничка интелигенција), популистички модел (КВ и ВКВ радници, службеници са ССС, занатлије), урбани модел (рок култура као масовна култура младих, посебно школске и студентске омладине – оријентисана је ка забави, усмерена на друге, промовише вредности групе вршњака; карактеристично је истицање визуелних симбола припадности овом стилу у одевању и шминкању; као облици доживљаја се могу издвојити рок музика, концерти, музичко-плесачки филмови, различити филмски жанрови који као музичку подлогу имају ову врсту музике, музички часописи, youtube и facebook).

Интересовања појединца за поједине облике уметничког изражавања, квалитет његовог културног живљења уопште, однос према свету и култури умногоме су одређени културним животом породице у којој је одрастао и њеним културним преференцијама. То не значи да деца музичара аутоматски постају музичари, али ће сигурно вероватноћа привржености музици, као саставном делу живота, бити већа код ове деце него код деце чији родитељи нису имали контакта са музиком. То је посебно уочљиво при анализи културних навика: одлазака на концерте, у позориште, на изложбе, куповине књига.

Породична бибилиотека, музички инструменти, слике на зидовима, намештај и дизајн производа за свакодневну употребу чине културну атмосферу породице: у тој атмосфери развија се дете које ће усвајати и градити такав систем вредности, развијати интересовања, склоности и укус који ће се тек делимично модификовати утицајем других фактора. Што је културни живот породице интензивнији, утицај других чинилаца је мање значајан и обрнуто.

3. Обрасци културе и вредности

Културним обрасцем може се назвати свака норма, одређени облик мишљења, деловања и понашања који се понавља и у оквиру кога се јављају и функционишу ствари, знаци и понашања. Идеја обрасца је плодотворна и корисна јер може да обухвати не само неформалне обрасце и интеракције, него и формална правила, процедуре и институције у складу са којима делују припадници одређене групе или заједнице. Културне вредности се, између осталог, увек препознају у облику образаца. “ (Коковић, 116)

Културу једног народа и поднебља, у ствари, одређују баш културни обрасци, то јест оно што се манифестује као понашање људи у раду, у слободном времену, у породици, у установама, у природи, и у свим друштвеним односима. Све сфере друштвеног живота утичу на креирање културног обрасца народа – од науке, религије, морала, књижевности (писмености), уметности, грађанских и других права, политике, привреде, војске, обичаја и забаве, па све до развоја савремених технолигија и комуникација. Културне обрасце не би требало поистовећивати са начином живота, као ни са појмом менталитета, али их треба повезивати са системима вредности.

„Вредности су скуп општих уверења, мишљења и ставова о томе шта је исправно, добро или пожељно, а што се формира  и усваја кроз процес социјализације.“ (Коковић, 122)

„Вредности, дакле, престављају одређене стандарде, концепције, критеријуме и веровања о пожељним циљевима људске егзистенције, индивидуалним и заједничким начинима понашања и друштвеним односима. Вредности су трајне или релативно трајне диспозиције појединаца да одређене објекте и ситуације опажају, тумаче и оцењују на начин који их чини пожељним  и да се у складу с таквим доживљајима понашају према њима.“ (Rejk, Еdkok, 98)

4. Култура и образовање 

Једна од најважнијих културних потреба јесте образовање. Образовање суштински утиче на развој личности, тако да је коорелација између развоја личности и образовања изузетно висока. „У процесу социјализације личности образовање повезује колико садржинску страну односа јединке и друштва, толико и његову узајамност, пре свега мислимо на процес усвајања свеукупне културе, на процес учења селекционисане модификоване и институционализоване културе; на процесе у којима се развија осећај социјалне припадности и личне компетентности и аутономије.“ (Ненадић, 155)

„Образовање као друштвена појава (процес) има за циљ не само преношење и усвајање нових знања, већ и преношење и усвајање категоријског система вредности друштва.“ (Марковић, 277)

Како је образовање једна од базичних потреба људи нашег друштва, то држава има велику улогу у обезбеђивању услова за њено задовољавање, као и у креирању начинана које ће бити задовољена. Тако је законом регулисана обавеза сваког појединца на похађање основне школе, обавеза родитеља да се брину о школовању своје деце, држава је у обавези да оснива образовне установе и да их опреми, као и да плати запослене, локалне самоуправе имају обавезу надокнађивања свих других материјалних трошкова (грејање, струја, вода, комуникације, превоз запослених, јубиларне награде…). Школа, као образовна установа, представља моћну везу између породице и друштва у целини. Поред тога што их образује, школа истовремено припрема младе људе за живот у заједници (развијају вештине комуникације, склапају пријатељства, превазилазе конфликте). Стицање знања данас је пут ка мењању полажаја који појединац заузима у друштву, место које је неко стекао по рођењу може бити замењено напредовањем на образовној лествици. Тако да са сигурношћу можемо тврдити да је у нашем времену – „знање богатство“.

Познато је да су у одређеним историјским епохама доминирале одређене вредности и одређени вредносни системи. Стари Рим је подлегао хедонизму, при чему је чак и филозофски настојао дати смисао чулним утицима. У данашњој цивилизацији Запада врховно божанство је новац, јер он доноси слободу, престиж, углед и моћ. Школски систем није имун на те утицаје. Директно или индиректно, образовањем се репродукују вредности које доминирају у датој култури. “Изузевши првобитно своје вриједности из вриједности које су драге неким људским темпераментима а стране другима, култура их све чвршће и чвршће утјеловљује у своју структуру, у свој политички и религијски систем, у своју умјетност и литературу; и свака се нова генерација чврсто и коначно обликује према доминантним трендовима.” (Мead, 22)

Образовањем се прераспоређују знање, култура и моћ.

У нашем друштву образовање је централизовано. У примени концепта државног образовања кључну улогу игра Министарство просвете, науке и технолошког развоја. Наставници немају велику утицај на школске планове, привреда такође нема велики утицај на стварање потребних профила.

Школски систем у једној држави зависи од више фактора као што су традиција, развој друштва, науке и уметности. Промене у школском систему морају уважавати искуства других земаља и специфичности регионалних и локалних заједница. Поред ових објективних фактора, у животу школе мора постојати развијен демократски систем одлучивања – утицај родитеља, наставника, ученика, заинтересоване привреде и државних стручних служби.

У Закону о основама система образовања и васпитања (2009) дефинисани су циљеви образовања и васпитања (члан 4.) Уочавамо да се појам културе помиње само у два циља:

1) формирање ставова, уверења и система вредности, развој личног и националног идентитета, развијање свести и осећања припадности држави Србији, поштовање и неговање српског језика и свог језика, традиције и културе српског народа, националних мањина и етничких заједница, других народа, развијање мултикултурализма, поштовање и очување националне и светске културне баштине;

2) развој и поштовање расне, националне, културне, језичке, верске, родне, полне и узрасне равноправности, толеранције и уважавање различитости.

У ситуацији када највећи број становника Србије нема развијене културне потребе, када је ниво образовања изузетно низак (свега 7% становника има високу школску спрему), расте значај школе, културних институција и медија у формирању културних потреба младих.

Ако се пажљиво читају документа из ове облaсти у последњих десетак година (Квалитетно образовање за све, 2002, 2004), лако ће се запазити да је конструкција образовног система утемељена на отворености, мерљивости, ефикасности, праведности. Водеће идеје промена у образовању јесу: компетенције, вештине, исходи, евалуација, стручно усавршавање наставника, осигурање квалитета. Тешко је наћи реч култура у овим документима. На подужој листи од 15 циљева образовања у Закону о основама система образовања и васпитања (2009) идентитетске и културне вредности помињу се само на једном месту (тачка 14).

Шта се може и мора учинити? Основни концепт образовања за културу био би да се култура представи као једно богато наслеђе, које ми нисмо створили, али смо у могућности да трагамо за оним што још није створено. На такав начин представљена култура може од стране младих нараштаја да се прихвата, критикује и побољшава. Свака национална заједница настоји да посредством образовања пренесе своју културу младим нараштајима. У том смислу циљеви културолошког образовања били би: 1) подизање опште културе младих чланова друштва – општа културна писменост; 2) истицање важности чувања културних вредности; 3) усвајање културних норми и образаца социјализације; 4) ширење знања о културним установама; 5) преношење значења и смисла културних догађаја; 6) неговање идеала „остварење обузима личност“; 7) организовање посета институцијама културе; 8) отвореност медија (нарочито јавног сервиса) за младе ствараоце.

Образовне институције преносе културно наслеђе, начин живота једног народа, али развијају и потребу за стваралачким изразом младих припадника друштва.“ (Аврамовић, 2012)

5. Могућности образовања у ширењу културе

У данашњем концепту образовног система код нас, школа као васпитно-образовна установа располаже разноврсним и многобројним могућностима за ширење културе.

Покушаћемо да набројимо неке: наставни садржаји свих предмета пружају могућности за издвајање и наглашавање неких културних садржаја. Изузетно су погодни садржаји предмета Српски језик (матерњи језик), кроз које се може младима дочарати посебно оно што је на први поглед невидљиво, оно што није показно у нашој култури, а то су вредносни ставови, веровања и политике; тако се могу преносити културолошке вредности о правилима пристојности, о поимању лепог, моделу подређених/надређених односа и улога, о поимању греха, о идеалима одгајања деце, ставовима о зависности, схватањима о чистоћи, моделима одлучивања у групи, комуникацијским обрасцима, уређењу физичког простора. На часовима одељењског старешине може се говорити о култури организације/установе. Као облик рада пригодне су радионице. Школске секције су осмишљене тако да им је један од задатака ширење културе, поготово оне из области „културно-друштвене“. Садржаји школских  екскурзија и излета су такође уско повезани са споменицима културе који се обавезно обилазе.

Резултат истраживања урађеног на узорку од 55 ученика осмог разреда ОШ “Станислав Сремчевић“ у Крагујевцу, путем упитника који је имао четири питања отвореног типа, показују следеће:

на прво питање, у ком се тражило да се објасне и наброје културни догађаји, ученици су углавном набрајали културне догађаје као што су: изложбе, концерти, представе, поставке у музеју, фолклор, биоскопске представе, опере, манифестације (Велики школски час), политичке пријеме, сајам књига, спортска такмичења, позориште, Дан града, хуманитарне акције, литургију.

Као одговор на друго питање набрајали су које културне догађаје они посећују. Највећи број испитаника, њих 29 или 53% одговорило је да посећује концерте, 16 или 29% да посећује оперу, а чак 21% испитаника је одговорило да уопште не посећује никакве културне догађаје. Проценат посете другим културним догађајима креће се – 20% представе (позоришне и дечје представе у школи), 7% је навело изложбе, 5% да иде у биоскоп и музеј, 3% да је посетило сајам или неку манифестацију и спортске утакмице.

Треће питање се односило на то шта би они желели ново од културних дешавања у свом граду, а испитаници су одговарали: 31% не жели никакав нови културни садржај у граду, 25% би желело још рок концерата, посебно страних група, 16% би желело оперу, 15% балет, 5% би желело дечје представе, 3% различите изложбе, а по 2% се изјаснило за фолклорне садржаје, политичке пријеме, циркус, музичке перформансе. Њих 5 % рекло је да не зна шта би могао/ла да пожели.

На четврто питање које је гласило: „Да ли школа може да понуди нешто из културе и шта?“ – забрињава број испитаника који су одговорили да школа ништа не може да понуди; чак 36% мисли тако. Да школа може да понуди различите представе мисли 27%, 22% сматра да школа може да понуди и концерте, затим изложбе 11%, спортске манифестације 3%, хуманитарне акције 2%, хорски наступ 2%, подсећања на старе обичаје 2%. Четири процента испитаника сматра да школа може, али неће да понуди културне садржаје.

6. Закључак

Образовни систем може да утиче на усвајање и ширење културе и културних образаца. На креаторима образовних политика је да осмисле правце и садржаје. Утицај се смањује губљењем поверења и уважавања од стране ученика,  како школе као установе, тако и наставника као личности. Школа мора одржати свој примат у ширењу културе изнад утицаја „културе вршњака“, која јача код ученика у узрасту од 13-19 година.

Установа и наставници најчешће стављају акценат на усвајање наставних садржаја изнад свих циљева образовања, па тако све чешће као финални производ наших школа добијамо младе људе отуђене од културе, традиције, вредности.

___________

Литература:

Avramović, Zoran. „Škola i razumevanje kulture. Политика on line. (12.4.2012) http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Skola-i-razumevanje-kulture.lt.html (преузето 12.10.2012)

Berk, Piter, Osnovi kulturne istorije. Beograd: Clio, 2010.

Božilovič, Nikola. Kultura i identiteti  na Balkanu. Niš: Filozofski  fakultet – Centar za sociološka istraživanja, 2007.

Gilert, Arne. Intercultural Learning T-kit. Council of Europe and European Commission, 2000.

Ђорђевић, Радомир Д.  Лексикон поткултура. Ниш: Зограф, 2002.

Едкок Кристина и Бен Рејк. Вредности, ставови и промена понашања. Београд: Нолит, 1978.

Ilić, Miloš. Sociologija kulture i umetnosti. Beograd: Naučna knjiga, 1980.

Коковић, Драган. Пукотине културе. Нови Сад: Прометеј, 2005.

Марковић,  Данило Ж. Савременост и образовање. Ниш: Просвета, 2001.

Mead, George Herbert. Umosoba i društvo. Zagreb: Naklada Jasenski i Turk, 2003.

Ненадић, Миле. Нови дух образовања. Београд: Просвета, 1997.

Сузић, Ненад. Социологија образовања. Српско Сарајево: Завод за уџбенике и наставна средства Републике Српске, 2001.

http://www.turizmologija.com/clanak/exit-odgovor-na-kulturne-potrebe-mladih (преузето: 9.10.2012)

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9A%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%BD (преузето: 9.10.2012)

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9A%D1%83%D0%BB%D1%82%D1%83%D1%80%D0%B0 (преузето: 9.10.2012) 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s