RSS Feed

Књига је љубав која не пролази

T

Слободан Станишић

 sloba.stanisic@gmail.com

.

.

Моја прва сећања везана су за малу школу у селу Рабровцу, близу Смедеревске Паланке, где је мој отац био учитељ и управник. Та невелика зграда са четири учионице није имала библиотеку. Тата је, додуше, волео књиге, тако да их је у нашој кући увек било. Веома рано сам почео дружење са њима, неке су ми надокнађивале недостатак играчака. Сећам се да међу њима није било ни једне праве дечје књиге, само ја то, на срећу, нисам знао. Волео сам их и полако почињао да прихватам као суштину свакодневног ритма живота. Уз њих сам научио прва слова и полако почињао да читам. Омиљено породично штиво била је „Антологија новије српске лирике“ Богдана Поповића. Песме Бранка Радичевића и Јована Јовановића Змаја сам лако упамтио, пошто су ми их родитељи казивали из вечери у вече. Онда ја отворим књигу и рецитујем глумећи како знам без грешке да „прочитам“ омиљене стихове. Ово је остављало добар утисак кад сам наступао пред гостима, који су били уверени да сам добро савладио слова и речи, иако још предшколац.

Кад смо прешли у Београд, школа је имала библиотеку, али не и библиотекара. Кад је стигао, била је то права свечаност. Нама, који смо били жељни читања, није ништа сметало што је за рад у библиотеци била распоређена професорка музике. Она је имала неки стари грамофон, тако да нас је увек, кад дођемо на дружење са књигама, сачекивала музика. Једна од првих књига које сам добио на читање била је, колико ме сећање држи, „Доживљаји мачка Тоше“ Бранка Ћопића.

Навика, стечена у раном детињству, остаје за цео живот. Тако сам наставио да редовно идем у библиотеку, пре свега као читалац, а доцније, кад сам почео да пишем, на сусрете са онима који воле књигу. Ту никада нисам био сам, увек ме сачекају омиљени јунаци детињства: Пинокио, Том Сојер, Храбри Коча, Винету или Капетан Немо.

У библиотекама сам упознао и друге писце, раније знане само по делу. Била ми је част да наступам на књижевним вечерима уз Десанку Максимовић, Гвида Тартаљу, Арсена Диклића, Мирослава Антића, Драгана Лукића, Миру Алечковић и многе друге, који ме данас поздрављају са корица књига брижљиво сложених на полицама.

Што је најлепше, како закорачим преко прага библиотеке, учини ми се да чујем музику. То је остало као успомена на прву библиотекарку, која ме је подржала у читању. Њена љубав према деци, књижевности и музици, траје изненађујуће дуго.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s