RSS Feed

Кратке прозе

Slobodanka_CvetkovicСлободанка Цветковић

библиотекар

Угоститељско-туристичка школа, Београд

biblio_1_@hotmail.com

..

Рођена сам 1969. године у Београду (у позадини иде музика из серије Грлом у јагоде:), завршила Oсновну школу Јелена Ћетковић, прешла улицу и средњу завршила у VI београдској гимназији – смер: књижњичар, а онда благо залутала на Филолошки факултет.

Иако сам студирала српску књижевност и језик, никада нисам имала амбицију да пишем. Понека песма или кратка прича и никаква унутрашња потреба да свету саопштавам сопствене истине и мисли. Двадесет година касније, у тренутку када млађе дете пуни три године, враћа ми се мозак и крећем да пратим блогове на Б92 порталу, где откривам сасвим нови вид комуникације кроз писање. Прво сам разговарала (и свађала се) са монитором компјутера, па једва регистровала и то под ником (псеудонимом) БОЦВЕНА, неком врстом акронима наших кућних имена. Писала за публику од три читаоца, у тзв. потпалубљу, до кога су могли да стигну само они који те стварно траже. Онда, стицајем околности, почињу да ме проналазе (и ја да проналазим њих) људи сличних година, интересовања, начина комуникације; број читалаца расте и годину дана касније добијам ауторску опцију на том блог порталу. Сада се видим на насловној страни, комуницирам са најразличитијим људима, то су хиљаде читача и бар стотинак (а обично и више) коментара … и још увек сам у приличном чуду што ико жели да чита оно што ја пишем. Није то никаква лажна скромност, али кад студираш књижевност и укус формираш на најбољима, добро знаш где ти је место. Куриозитет: најчитанији блог свих времена на блогу Б92 је мој блог – Писмени из српског … за понављаче! Број од 177 681 читача понављача на интернету покушао је да пронађе лакши пут до циља:))))))

ОК, никад од мене писац, али ова врста својеврсног личног дневника, у комбинацији са омиљеним темама (школа, књига, библиотека, музика, инклузија, породица, родитељство, љубав) и брза и жива комуникација са читаоцима оплеменили су мој живот на неслућено много начина. Виртуелни живот се прелио у реални (и обрнуто) и то углавном на најбољи могући начин – преко познанстава, нових сазнања, пословних могућности, усавршавања. Електронски медији су све утицајнији и идеални су за утицање на младе (и оне који се тако осећају). Искористите их у послу, или просто као задовољство и хоби. А можда у вама пробуде и уснулог писца.

Дама са срцетом

Прво је приметила мајушну тачку између груди. Па мало лево. Ту негде где је замишљала да је срце.

Огребала сам се.

Ништа страшно.

Онда је прошао један понедељак. Па други. Трећи. Четвртог понедељка, када се погледала у огледало, видела је омањи бледоружичасти круг на левој дојци.

Изгледа да је неки екцем.

Намазаћу крему.

Онда је почело да сврби. Што је упорније мазала крему, то је више сврбело. Иако је лепо писало – Против свраба и црвенила!

Петог понедељка читава лева дојка је била упаљена. Кренула је да се чеше. Прво је то радила кришом, оловком. Онако успут. Нехајно. Скоро сензуално.

Онда јој је постало свеједно где се налази. Чешала се код куће, на послу, у аутобусу, на улици, у реду на каси… Људи су почели да је загледају. Да се одмичу. Да окрећу главу на другу страну. Да се мрште.

Осмог понедељка се на левој дојци црвенило скупило у облик срца и почело да пулсира. Лепо је могла да га напипа и прати како се стеже и опушта док пумпа крв. Могла је да помилује живот сам.

Изгледам као показна лутка за студенте медицине.
Пипните жену са срцем!

Деветог понедељка је схватила да се чује. Куцање. Ту-дум. Ту-дум.

Ту-дум.
Срце је певало.

И сврбело.

Неиздрживо. Није помагало ни када стави руке на уши, затвори очи и запуши нос. Ни када обуче дебео џемпер. Од чешања су почеле да се отварају ране.

Па … немам баш пуно избора.

Време је.

Пси су први намирисали крв.

Људи су се мало чудили…

А онда заборавили.

Чича-мича и готова прича!

Срећа

Буди се ујутру са осећањем да је нешто голица. И из чиста мира почиње да се смеје. Искаче из кревета и скакуће на десној нози. Никада на левој! Онда запева песму о сунцу.

За доручак једе сир и јаја … и јутарња молитва је готова.

Потом затвори једно око и посматра паука у ћошку плафона. Диван паук! Подебео. Кад је баш срећна, улови му муву. Онда седне да се нашминка. Том послу прилази предано, као да слика. Свако јутро бира тему. Данас је изабрала лакомисленост. Док наноси светлуцаво ружичасто руменило, мисли на јагоде. Сјајним пурпурним уснама шапуће: Мачку није убила радозналост него лакомисленост. Мало мачијег парфема и спремна је за нови дан!
Обући ће цветну хаљину и дубоке ципеле. Рукавице, обавезно. Шешир, необавезно. Нешто недостаје… Огрлица. Специјална. Од неке необичне глине у којој се гнезди Климтова репродукција. Против урока, а за сећање. Стаје испред огледала и препознаје се. Добро је. Не би ваљало да то није она. Пушта нову музику у глави, она о сунцу се завршила.

Одлази у парк да одигра партију шаха. Штета што никад није научила како се фигуре крећу по табли, па увек губи. Често довољно добро глуми, па је противници озбиљно схватају. И воле кад она губи, онда имају лепше мишљење о себи. Њој се свиђају називи фигура: ловац, краљ, краљица, пијун … и баш је брига за исход партије. Важно је да се игра!

При повратку кући, свраћа на пијацу. Купује везу младог лука (зелена и бела), везу ротквица (мало црвене), три жуте паприке и један љубичасти купус. Пошто је насликала пролеће у цегеру, схватила је да је време за сладолед. Ту има предрасуде. Не воли оне на штапићу, а од корнета се увек уфлека. Дакле, мора она чашица са високом стопом у посластичарници. Три кугле: чоколада, чоколада са чоколадним мрвицама и чоколада са чоколадом. Никад малага.

При уласку у кућу не пали светло. Само отвара врата балкона и пушта остатке сунца да обасјају кревет. Леже у њега са све цегером, шеширом, рукавицама, дубоким ципелама, огрлицом, мачећим парфемом и лакомисленим пурпурним уснама.

Срећна је.

Мој најдражи Бош

Сећате се кад смо били мали, па нам се ознојене тетке унесу у лице на рођендану и питају – А кога више волиш: маму или тату? А ми утренираним гласом одговарамо – Подједнако! Хех, једном кад кренеш тим путем лажи и линије мањег отпора … нема повратка! Тако и мене сад да питаш кога више волим: мужа или машину за прање судова, ја бих узвикнула – Подједнако!

И лагала бих:) Тренутно машину за судове волим више и од мужа, и чоколаде, и секса и целе Конгресне библиотеке у Вашингтону! My precious… Где си ти био целог мог живота?!

Чим сам дорасла до судопере (негде око 12-те), увалише ми сунђер и Чарли – дрљај сестро! Без државног празника и свеца, без боли ме глава и нисам расположена, без рукавица и са оном жутом кремом из Мађарске … па ти види! Док сам се докопала Ферија, рукавица и неутрогенине креме за руке, пропадох. И немој сад неко да ми виче – Ц-ц-ц, Хиландар гори, а ова о судовима … тај ко се баци каменом на мене грешницу, тај је хипотенуза која није опрала судова ни за један поштен ресторан. Док сте ви спавали, учили, пецали, картали се и једном месечно гланцали кола, неко је свакодневно прао судове иза вас. Не кажем да су то увек биле жене, али нису ни домаћи из бајки Иване Брлић Мажуранић. Дакле, мученици:) Да се разумемо, није то тежак физички посао (мада је о рођенданима, венчањима, славама и сахранама катастрофа!), али убија својом константношћу и досадом. И таман опереш све, а оно судопера изнова пуна. Крајње обесхрабрујуће. Просто те тера да живот посматраш као Жан Пол Сартр и Бекет заједно. Мучнина и Чекајући Годоа су потпуно логичан избор за сваког искусног перача судова. А док гланцаш ножеве, Камијев Мерсо и његово чувено због сунца, добијају нову димензију. Ја сам током година научила да успорим рад срца, испразним главу од грешних и иних мисли, дишем из стомака … дакле, да будем комбинација нинџе и јогина … и то све захваљујући прању судова! Па кад се из кухиње зачује ОММММ, тек тад укућани смеју да признају да су купили нову графичку карту или поломили фигурицу из Венеције. Откад сам постала поносна власница машине за судове марке Бош мало су се забринули да ће ме проћи та надчовечанска смиреност, те да неће моћи да признају и остала непочинства…

Ништа се не брините, драги моји. Ово је нова ера у нашим животима. Нови ступањ у духовној надоградњи. Кад накрцам нашу машиницу, па ставим оне таблетице, притиснем дугменце и зачује се тихо шуштање воде (јер Бош је доказано најтиша машина на тржишту:), мир који завлада мојим умом и телом, те склад боја и звукова, чини ме спремном да опростим свашта!

Сада сам Чак Норис.

Боље од тога не може.

_________________________________________________________________________________

Писмени из српског…за понављаче! http://blog.b92.net/text/12836/Pismeni-iz-srpskogza-ponavljace/

Школа – Читанка   http://blog.b92.net/text/16031/Citanka/,

Све моје матурске вечери http://blog.b92.net/text/10537/Sve-moje-maturske-veceri/

Књига –  Пад    http://blog.b92.net/text/17101/Pad/

Библиотека – Тајно друштво   http://blog.b92.net/text/18997/Tajno-drustvo/

Музика  –  Лепотица и Себастијан  http://blog.b92.net/text/18868/Lepotica-i-Sebastijan/

Инклузија  –  Догодио се сам од себе http://blog.b92.net/text/11407/Dogodio-se-sam-od-sebe/

Породица   –  Како смо двапут ишли у Мађарску  http://blog.b92.net/text/17848/Kako-smo-dvaput-isli-u-Madjarsku/,

ОРАhttp://blog.b92.net/text/20332/ORA/

Родитељство –  Смешно  http://blog.b92.net/text/15608/Smesno/

Љубав –  Пепељуга  http://blog.b92.net/text/16237/Pepeljuga/

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s