RSS Feed

Лиценциа нонпоетика

 Маријана Петровић

OШ “Коста Ђукић”, Младеновац

carefulwiththataxee@gmail.com

.

Није ми намера да обесхрабрим оне којима тек предстоји метаморфоза из вредног шегрта у лиценцираног школског библиотекара. Намера ми је да подвучем, пре свега, да је готово немогуће да Вас мимоиђе срећан исход – лиценцираће Вас. Намера ми је такође да подвучем чињеницу да то што постоји посебан испит за лиценцу за школске библиотекаре још увек не значи (то се види из чињенице да стечена лиценца, за разлику од наставничке, нема универзални значај за рад у просвети, из избора тема за есеј, а онда и из изостанка стандарда за обављање посла за који стичете лиценцу) да законодавац, надлежно министарство, ЗУОВ, испитна комисија или било ко други, релевантан или не, сматра да постоји неко посебно поље знања, рада, способности (компетенција, тако се то све укупно зове, ако се не варам) које припада нашој професији, а, с друге стране, никоме ни на памет не пада да нам пропише обавезно стицање сертификата који од нас прави праве професионалне библиотекаре. Не само да не полажемо обавезан стручни испит у Народној библиотеци, него је стручни део нашег испита бескрајно упрошћен и олакшан у односу на стручни испит за библиотекаре: бранимо есеј који је могла и мама да нам напише, комисији га не треба предавати ни сат раније – већ и при летимичном прегледу јој ископају очи грешке на које треба благонаклоно указати. У најбољем случају се од нас тражи да смо писмени, али ни упадљиви докази о ниском нивоу постигнућа по овом стандарду вероватно нас неће учинити понављачима.

Опет, неко ће рећи да се од свих запослених у школи само стручни сарадници лиценцирају и на основу показане писмености, док остали могу бити одгајани искључиво на усменој традицији. То нам ипак враћа неко достојанство у оквирима конкретног система образовања.

У мом случају је од слања пријаве за испит за лиценцу до изласка на испит из педагошке групе предмета прошло 5, а до изласка на главни део испита – 6 година. Томе треба додати и чињеницу да сам три године пре пријављивања испита радила у различитим школама на одређено време, тако да нико није сматрао да баш њему пада у део да ме за испит уопште пријави, а мислим да ни законски није прецизирано шта се ради са нама који смо дипломирали на Општој књижевности у Београду, с обзиром на чињеницу да нас из Бироа за запошљавање упућују на конкурсе у просвети, а тамо наилазимо на Правилник о врсти стручне спреме у којем нашег звања нема, тако да понекад и деценијама радимо, а да никоме није јасно шта би с нама административно предузео. Из претходног се види да сам одлично прошла стекавши лиценцу само неколико месеци пошто ми је (и фактички) исплаћена прва јубиларна награда.

Онима који су мудрије бирали студијску групу такође предстоји чекање (не баш оволико) да се скупи довољан број библиотекара-приправника, да би се исплатило формирање комисије за стручни део испита – библиотекара примљених по конкурсу за радно место, сетите се, нема много.

Педагошка група предмета је у правом смислу представљала новину у мом образовању и све време сам осећала – иако сам самостално, наравно, управо из области психологије и педагогије највише учила током свог рада у школи – да ми недостаје некаква формална потврда да сам савладала потребно градиво и стекла тражене компетенције. За спремање испита из психологије сам користила све приступачне приручнике препоручене на сајту Министарства просвете, а педагогију сам спремала из уџбеника Недељка Трнавца који уопште није наведен у препорученој литератури, али су испитна питања формирана према поднасловима ове књиге. Ова разлика у испитима се полаже у Министарству просвете и своди се на физичку иницијацију, јер кандидати проведу понекад и пуно радно време затворени у ходницима Министарства које не смеју да напусте пре свршетка испита, што баш и није благотворно за концентрацију, нарочито кад је реч о пушачима, дијабетичарима, трудницама (има ли надређене категорије?)…

Стручни део испита се састоји из одбране есеја и полагања закона и педагошких ситуација у Министарству. Десетак дана пре испита на адресу школе стиже позив за полагање испита, тако да кандидат има времена да га одложи или да искористи седам плаћених радних дана за његово спремање (не заборавите да писмено и формално тражите тих седам дана од директора и не заборавите да у секретаријату подигнете формално решење којим Вам се овај захтев одобрава: сваки искусан приповедач ће у овом слову Закона лако препознати потенцијал за читав спектар заплета по жанровима). Под спремањем за испит се подразумева учење Закона о основама система образовања, Закона о основној школи (за нас из основних школа), а није згорег знати ни Закон о библиотечкој делатности, јер се у есеју сваки час на њега позивате, независно од теме коју добијете. Тему добијате један радни дан пре полагања (у мом случају је то био петак, тако да сам имала цео викенд за писање есеја). Теме су, колико разумем, преузете са инструктивног семинара који се одржава у Народној библиотеци (свакако је корисно чувати белешке са тог семинара) и није баш јасно какве везе имају са специфичностима рада у школској библиотеци. Не знам ни ко треба да упути библиотекара-приправника у литературу и друге изворе стручног знања, кад већина наших ментора лиценцу за рад у просвети уопште није стекла у својству библиотекара. Моја тема је била „Типологија библиотека“. Истина је да је председница испитне комисије инсистирала на конкретним примерима за одлике и функције школске библиотеке, али инсистирала је и на политици набавке у јавним библиотекама. Не разумем због чега полажемо посебан испит за лиценцу за рад у школској библиотеци, независан од стручног испита за библиотекаре у осталим типовима библиотека, ако нам испитна питања обухватају мање-више иста поља, форме и конкретне примене знања, а лиценца коју тиме стичемо бескрајно сужава поље рада. Поље педагошког рада је систематски искључено из тема за есеј, дакле – из најуже стручног дела испита за лиценцу. Као пример за углед сам користила два рада (наравно, са темама различитим од моје) колегиница које су успешно и с похвалама одбраниле есеј у ранијим роковима. Одмах ми је пало у очи да ови кандидати нису писали никакве фусноте (имали су једно поподне за писање есеја). Ја сам своје ипак оставила испод текста, али нисам писала списак литературе иза текста. На испиту се показало да Белешка потребна и инсистира се на доследном и правилном навођењу извора (у том смислу, есеј треба схватити много формалније од облика на који нас упућују речници књижевних термина). Колико знам, упркос крупним замеркама које су се углавном односиле на навођење коришћене литературе и правопис, комисија никог није оборила у том року. Верујем да је то у складу са општим трендом.

Рад се доноси откуцан и умножен у најмање два примерка, мада нема разлога да се не прихвате и рукописи, под условом да постоји копија. Есеј се брани у школи која је именована у позиву, у преподневним часовима. Закони и ситуације се полажу после четири поподне, кад се службеницима Министарства заврши редовно радно време. Законе треба добро знати, очекују се концизни и прецизни одговори на 3 постављена питања. Моја питања су била управљање и школски одбор, евиденција и јавне исправе и стручна већа. Што се тиче педагошких ситуација, постоје посебне ситуације за библиотекаре и заиста су у вези са праксом, тако да само треба да отворите душу, а љубазни и предусретљиви чланови комисије ће Вас већ прекинути кад им додија обиље примера и јалових али инвентивних покушаја да се проблем реши.

Има оних који су школску каријеру започели као библиотекари и на том радном месту дочекали да им се укаже прилика да се у истој школи запосле као наставници, учитељи, нешто треће… Има правника који све те људе пријављују за испит за лиценцу за школске библиотекаре, позивајући се на закон, а накнадно их пријављују и на испит за лиценцу за наставнике, онда када им, у том новом својству, за овај испит дође ред (лиценца стечена у библиотеци не важи за рад у настави). Претпостављам да је у таквом случају паметно одложити испит за лиценцу за библиотекаре, тим пре што лиценца за наставнике аутоматски покрива и рад у библиотеци, те им овај првопријављени испит скида с врата.

Верујем да је број понављача на испиту за лиценцу минималан. Ипак, још је неупоредиво мање оних који су на плочник Немањине изашли са самозадовољним осмехом човека који се спрема на славље са значајним поводом. Мука велика, слава никаква.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: