RSS довод

Информациона писменост и рађање дигиталне културе

 мр Славица Јурић

 ОШ „Свети Сава“ Бачка Паланка

slavicajuric@live.com

.

Текст је, уз мања прилагођавања за ову прилику, настао као уводна лекција на неформалном онлајн-курсу У сусрет дигиталној писмености (мај-јун 2012).

Готово да не постоји манифест, стратегија, план или какав други важан савремени документ у којем се не помињу информациона и дигитална писменост, те доживотно учење. Ти се појмови, нажалост, често наводе као флоскула и лингвистичка поштапалица које служе као доказ да смо, тобоже, дорасли свом времену. Oно што се даље у таквим актима нуди најчешће је само мали корак до оног што ти појмови заиста представљају. Ове речи нису произвољна процена аутора ових редова. Бриселским упитником Тренд V, којим су обухваћени универзитети у региону, показало се да је опште стање такво да доживотно учење и информациона писменост као концепт образовања нису приоритет земаља у региону, али да то временом могу постати. Није, наиме, довољно позвати се на те појмове, преписати и потписати стратешке документе, него је потребно читавим низом акција и конкретних програма показати да образовни систем почива на овом концепту. Зато нам ваља кренути од тумачења ових појмова.

Видови писмености

Теоријски, писменост се дели на више видова: основну или елементарну писменост – способност читања и писања, рачунања; функционалну писменост – способност примене стечених знања у новим ситуацијама; друштвену писменост – способност комуницирања у културном контексту; информациону писменост – способност критичког лоцирања, процене и коришћења информација; дигиталну писменост – способност примене информационе писмености у дигиталном окружењу; медијску писменост – способност разумевања и коришћења, анализе и интерпретације порука у свим облицима масовних медија: књигама, новинама и часописима, радију, телевизији и интернету; библиотечку писменост – способност коришћења свих библиотечких ресурса; визуелну писменост – способност да се разумеју и користе слике, фотографије, илустрације и рачунарска графика с циљем преношења порука, мисли и личних доживљаја, при чему користимо претходна знања о свету око нас (Дејвид Боден, Информациона и дигитална писменост: преглед концепата, Лондон, 2001).

У складу с цивилизацијским развојем и потребом поседовања све већег броја нових вештина, поменутим облицима писмености се све више и све чешће додају нови, те тако говоримо о еколошкој, демократској и другим облицима писмености. Неки од наведених видова писмености могли би се лако посматрати као део, подврста или степен неке друге писмености,  а има аутора који сматрају да су све друге писмености подврста или категорија информационе. Тако се библиотечка писменост сматра претходницом информационе писмености, а визуелна  њеним делом. Као део информационе писмености ваља посматрати и информатичку или рачунарску писменост и у оквиру ње мрежну писменост, која подразумева разумевање и коришћење могућности глобалне информацине мреже.

Као појам надређен осталим писменостима, информациона писменост има бар три перспективе или слоја:

  1. дисциплину која проучава културу информација и облике проучавања информација;
  2. друштвено-политичку перспективу као циљ образовне политике;
  3. когнитивну перспективу као облик личне способности.

 

Однос информационе и осталих писмености

Информациона писменост је много више од рачунарске или функционалне писмености, са којима је најчешће поистовећују. Најчешће навођена дефиниција информационе писмености јесте она која се користи као стандард у високом образовању, а лако се може графички приказати као след активности и способности које препознају потребу за информацијом, проналазе је и процењују, те ефикасно користе: 

У том следу активности и вештина извори информација се никако не могу свести на рачунар, односно интернет као извор, него се односе на било који извор информације: библиотеке са свим врстама извора, службене изворе, специјализоване установе и организације, медије и интернет.

Овој основној дефиницији повремено су додаване и друге нијансе које само подвлаче или нијансирају неки од четири основна елемента информационе писмености. Битан додатак и напредак је учињен када се у дефиницију почео додавати и етички елеменат. Тако је Шила Вебер (Shela Webber), водећи светски стручњак у области информационе писмености, са британског Универзитета у Шефилду, у последњи елеменат ефикасне употребе укључује овакву конструкцију: „мудро и етичко коришћење информација у друштву“. Тиме она није само додала етички елеменат, него и социјалну природу информација и одговорност појединца према другима при пласирању неке информације.

Информациона и информатичка писменост

Информациону писменост склони смо да мешамо са информатичком. Информатичка или рачунарска писменост подразумева низ техничких вештина које су нам потребне приликом коришћења рачунара. Док се информациона писменост бави садржајима информација, информатичка писменост односи се на технолошки ниво употребе и коришћења рачунарских система, мрежа и програма, тј. своди се на „знати како“. Због све већег броја информација у електронском облику, појединац који је информационо писмен користи  и вештине рачунарске писмености. Другим речима, информациона писменост често укључује рачунарску писменост иако то није неопходно. Обрнуто се никад не јавља као законитост: рачунарски писмен појединац уопште не мора бити и информационо писмен. Често ћемо срести експерте рачунарства који не умеју да процене информације или имају проблема чак и са основном, алфанумеричком писменошћу. Штавише, појединцу који ја научио да учи користећи макар само једну врсту извора (књигу), поседује основну и функционалну писменост у високој мери, има развијен критички однос према изворима знања, много је лакше да постигне информациону писменост него појединцу који има висок степен рачунарских компетенција, а остале видове писмености запостављене. Тако ваља оповргнути и погрешно уверење да су млади и деца информационо писменији од одраслих само зато што немају страх пред рачунаром и што се добро сналазе на њему. Ради се о скупу вештина које везујемо за рачунарску, а не за информациону писменост. Информациона писменост стиче се у процесу учења, критичког мишљења и етичког коришћења информација. Примерице, ученик или студент који информацију зна да пронађе, да је процени као одговарајућу и стави у свој задатак или на блог, али нема обзира према интелектуалној својини (етички елеменат), не може се звати потпуно информационо писменим. Ситуација је још јаснија код оних појединаца који одлично владају рачунаром, али им он служи искључиво за забаву.

Однос дигиталне и информационе писмености

Дигитално се као израз користи да би се у техници означили подаци изражени као дискретне вредности. Рачунари су дигитални јер похрањују и обрађују податке у бинарном облику, као јединице и нуле. Но, поистовећивати дигитално са рачунаром значило би успоставити синонимију између рачунарске и дигиталне писмености. Дигитално се, међутим, не ограничава на рачунар нити на друге машине које користе дискретне вредности. Дигитално се данас користи као ознака за читаву једну културу – дигиталну, која представља метонимију за сплет виртуелних привида и виртуелне стварности, тренутних комуникација, свеприсутних медија и глобалних могућности укључења. Дигитално данас не представља само рачунар, већ читав низ технологија: дигитални филм, дигиталну телевизију, електронску музику, видео-игре, дигиталну телефонију итд. Дигиталним се могу сматрати и културни и уметнички одговори на свеприсутност дигиталних технологија, као што су киберпанк романи, нова типографија, нет-арт итд. У сферу дигиталног увршћујемо и такозване дот.ком компаније које производе високе технологије и говоре да се ради о новом капитализму који има већу моћ и од самих држава. Појаве контролисане рачунарима и високим технологијама, попут виртуелних ратова или пројекта људског генома у коме пренос наслеђених особина постаје дигиталан, такође спадају у сферу дигиталног, што израз дигитално чини изразито комплексним. Стога се већ увелико о нашем времену и начину живљења говори као о дигиталној култури (Чарли Гир, Дигитална култура, Београд, 2011).

Дигитална писменост нас донекле оспособљава за разумевање те и такве дигиталне културе у којој живимо. Она се, с једне стране, никако не сме поистовећивати с интернетом, иако подразумева читање и разумевање хипертекста, јер се у дигиталној форми може наћи било која врста до јуче традиционалне грађе. С друге стране, поставке информационе писмености, по којима се информације читају, разумеју, селектују, процењују и етички користе, лако се могу применити и на сву дигитализовану грађу. Дигиталну писменост би, дакле, требало схватити као најатрактивнији и најновији вид информационе писмености. Информациона писменост примењује се, наиме, и на изворе у штампаном облику. Најједноставније речено, дигитална писменост јесте информациона писменост која је примењена на дигиталне изворе и појавне облике модерне културе.   

Однос медијске и информационе писмености

Медијска писменост васпитава и подстиче на критичко мишљење и интерпретативни приступ свим врстама порука с масовних медија, које се изражавају сликом, звуком и језиком. При томе, масовни медији не морају бити дигитални, што ову писменост разликује од дигиталне, а приближава је информационој уколико су нам медији извори информација. Коришћење информације у медијској писмености подразумева њену специфичну намену за одређене медије и одређене циљне групе.

Начини информационог описмењавања

Добар преглед метода, техника и вештина за информационо описмењавање садрже Калимера-смернице (Cultural Applications: Local Institutions Mediating Elekctronic Resource Access):

  • учење на даљину и учење на мрежи (електронско учење)
  • учење оријентисано на ученика
  • самоусмерено учење
  • учење засновано на решавању проблема, на логичком закључивању и на истраживању
  • рачунарска писменост
  • смешано учење (blended learning)
  • сарадничко учење
  • електронско тестирање и полагање испита
  • Веб 2.0 учење
  • електронски системи за управљање знањем
  • микро учење
  • онлајн туторство и менторисање
  • онлајн разматрање
  • виртуелни универзитети

Технике и поступци који се могу користити за подизање нивоа информационе писмености могу бити:

  • снимци екрана са звучним упутствима
  • електронски портфолио
  • паметне справе
  • мултимедија и хипермедија
  • веб-сајтови
  • сараднички софтвер
  • социјалне мреже и заједнице
  • електронске дискусионе табле
  • блог, вики, чет, игре
  • социјални обележивачи

Информационо писмен појединац и кључне вештине за 21. век

Информациона писменост као концепт настала је са развојем ИКТ још 70-их година. Термин први пут користи Пол Зуровски, везујући га за ефикасно коришћење информација у решавању проблема. У свом развоју, од почетног фокусирања на решавања проблема, информациона писменост постаје универзални концепт процеса учења. У том развоју значајан је модел Ејзенберга и Берковића, који су 1990. године установили шест карактеристика на којима се заснива информационо описмењавање и који представљају оквир сваког учења:

  1. дефинисање питања на које је потребно одговорити;
  2. креирање стратегије за приступ информацијама;
  3. лоцирање и приступ информацији;
  4. коришћење информације у интеракцији;
  5. синтетизовање информације: организовање и представљање;
  6. евалуација информације: процена и критички осврт на коначан производ и на сам процес прибављања информације.

Те карактеристике доживеле су неку врсту ревизије у општеприхваћеном Стандарду за информациону писменост у високом образовању, које је донело Америчко библиотекарско друштво 2000. године и које подразумева 5 стандарда и 22 индикатора. Тих пет стандарда су :

  1. способност одређивања природе и обима неопходне информације;
  2. брз и ефикасан приступ, тј. проналажење информације;
  3. процењивање информације и њеног извора и критичко укључивање одабране информације у своја претходна знања и вредносни систем;
  4. коришћење информације за остварење одређеног циља;
  5. познавање економских, правних, социјалних и других прилика које омогућавају да се информације користе у складу са етичким и правним нормама.

Информационо писмен појединац је онај који у свој систем знања непрестано уноси промене свих врста, како и дијаграм доле показује: 

Упркос честом коришћењу именице „информације“ и атрибута „информационо“, не смемо заборавити да је информација сваки пут коришћена као општи појам, не и као и степен знања, иначе би се котирала врло ниско у нивелацији знања. При сваком помињању информационе писмености ваља имати на уму речи Алана Бандија: „Узбуђење које осећамо када успемо брзо да дођемо до информације или је пошаљемо не сме се помешати са много захтевнијим задатком  претварања информације у знање или мудрост.“

Доживотно учење

Из ширих или ужих дефиниција информационе писмености и индикатора по којима одређујемо информационо писменог појединца разазнају се и друге вештине које су том појединцу потребне. Најкраће речено, то је појединац који је научио да учи (учење учења, метакогниција) и спреман је да учи стално. Чим се помене перманентно (непрестано, стално) учење, приближавамо се и другом изразу о коме непрестано слушамо – доживотном учењу  као концепту образовања у информационом друштву. Доживотно учење је само  последица нових услова и констелација информационог друштва. О томе нам најбоље сведочи Болоњски процес, наравно, уколико он није само формално покриће за друштво у развоју без истинских и суштинских промена. Кључ за доживотно учење јесте информациона писменост, зато што информациона компетентност појединца шири оквире његовог образовања изван учионице, оспособљава га за самостално истраживање и повећање опште одговорности. Док се информациона писменост стиче од најранијег периода и васпитава на свим нивоима образовања, дотле се доживотно учење сматра логичним продужетком формалног учења. Да доживотно учење не би било стихијско и везано само за информалне и неформалне облике учења, факултети укључени у Болоњски процес постају носиоци програма доживотног учења. Програм доживотног учења не сматра се студијама, а они који су у њега укључени – студентима. Факултети својим статутима предвиђају могућност планирања и остварења ових програма, а покриће и правни оквир имају у Закону о високом образовању (члан 96).  За савладане програме учења током целог живота или доживотног учења добијају се бодови по ЕСПБ (Европски систем преноса бодова), по којима 1 такав бод износи 25 сати познатог нам стручног
усавршавања које се мерило искључиво сатима. За запослене у основношколском и средњошколском образовању ова промена је видљива и у новом Правилнику о стручном усавршавању и стицању звања наставника, васпитача и стручних сарадника. Програми доживотног учења упознаваће запослене у школама са научним и стручним иновацијама и уравнотежено развијати све компетенције.

Кључне компетенције за доживотно учење

Европски парламент и Савет Европе усвојили су 2006. године документ који дефинише кључне компетенције  за доживотно учење (Key Competences for Lifelong Learning):

  1. комуникација на матерњем језику
  2. комуникација на страним језицима
  3. математичке компетенције и основне научне и техничке компетенције
  4. дигиталне компетенције
  5. учење како се учи
  6. друштвене и грађанске компетенције
  7. иницијативност и смисао за предузетништво
  8. културална свест и изражавање.

Пандемонијум дигиталног

Дигитално мења људску свест више него што можемо приметити или више него што сами признајемо. Дигитални медији су увелико партиципаторни, јер њихови корисници имају могућност и потребу да сами учествују и креирају садржаје, а не само да их пасивно конзумирају као што је то било с претходном генерацијом електронских медија. Светска мрежа постала је простор за сарадњу и комуникацију. Чињеница да свако ко има приступ одговарајућој технологији и извесна знања о њој може да креира садржаје означава крај водеће парадигме  ширења доминантних или пожељних идеја и вредности. Промене у новим медијима промениле су перцепцију и начин на који размишљамо о себи. С једне стране, ситуација у којој сами контролишемо властиту „потрошњу медија“ и стварамо сопствене садржаје отвара невероватне могућности. До јуче смо гледали и слушали одређене медијске садржаје у време и на начин који нам сервирају други. Данас већ свако дете скида, реже, рипује, миксује … медијске садржаје, поставља их на мреже и заједно с другима, просторно удаљенима и физички непознатима, расправља о њима или их с њима дели. С друге стране, тој и таквој култури прети несавладив комуникацијски шум „страшног века који бучи“, самоистицање и бесмислена бестелесна интеракција, која је суштински асоцијална и асолидарна, иако се непрестано говори о сарадњи и комуникацији. Дигитална култура захтева редефинисање многих појмова, као што су заједница, пријатељство, социјално, интеракција, солидарно, јер се у дигиталном окружењу ови појмови често показују као антипод оном што смо донедавно под њима подразумевали.

Дигитално је предмет есхатолошких спорова и оспоравања још од појаве првих бар-кодова. У бар-кодовима и чиповима препознају се симболика жига звери, добровољног пристајања човечанства на губитак људског, доброг, племенитог, душевног, божанског. Владавина ствари и технике, робовање уместо овладавања њима заиста се може указати као крај не – прогреса, него људскости.

Друштво знања и будућност образовања

 

Информационо друштво као императив често се поистовећује са друштвом знања, тј. степеном развоја људског друштва у коме ће знање бити најважнији ресурс и извор чак и економског напретка. Има, међутим, аутора који праве разлику између информационог друштва и друштва које учи, тј. друштва знања. Разлика је терминолошке, не и суштинске природе. Уобичајено је да се под појмом информације и информационог подразумевају сви степени знања, од пуког податка до сублимисане мудрости, као општег појма за знање. У светлости будућности образовања, ово терминолошко разликовање још и има своје оправдање: циљ образовања је увек, а не само у 21. веку, био достизање што вишег степена знања.

У чему је онда особеност образовања у будућности и друштва знања као идеала или стандарда којем се тежи? То питање би се могло преформулисати много интригантније, не само као замена теза, него као суштинско питање. Савремено друштво је већ пуно сваковрсног знања, као никада раније, а планета је пред уништењем. Какво знање нам недостаје да се то уништавање заустави, ако не и да се уништено поправи? Ако не знамо одговор на то питање, сва пуста стратешка документација постаје само још једна демагогија центара моћи савременог света.

Зато хоћу да верујем да будућност образовања неће почивати само на развијању вештина и способности, него пре свега етике; да ће промовисати вредности, насупрот самопромоцији продорних себичних појединаца; да ће истицати дела, а не интересе. Изнад свега, желим да будућност образовања узме, односно задржи, све најбоље из прошлости.

Извори и литература

–    Стратешки документи o информационој писмености

http://ec.europa.eu/information_society/eeurope/i2010/ict_and_lisbon/index_en.htm

http://en.wikipedia.org/wiki/Lisbon_Strategy

http://consilium.europa.eu/ueDocs/cms_Data/docs/pressData/en/ec/00100-r1.en0.htm

на српском језику: http://www.ifla.org/files/wsis/Documents/BeaconInfSoc-rs.pdf

–     Информациона писменост и доживотно учење, Београд, 2008.

–     Čarli Gir, Digitalna kultura, Beograd, 2011.

–     Vesna Crnogorac, Svetlost aleksandrijskih svetionika (20. мaj 2012)

–     Understending Information Literacy, UNESCO (20. мај 2012)

–     Information literacy in Europe: a literature review (20. мај 2012)

–     Digital Literacy (20. мај 2012)

.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s