RSS Feed

Слајдови проживљених слика

 Анђелка Танчић-Радосављевић

  ОШ “Ратко Митровић” , Нови Београд

andjelkatr93@yahoo.com

.

(Осврт на две године рада на челу Друштва школских библиотекара Србије)

Од уласка у Друштво, преко оставки, избора, реизбора, регистрације, скупштина, семинара, састанака, курсева, смотри, радионица, пројеката, трибина, окупљања, жаловања, радовања…
Топло-хладно, само што то игра није била, то је посао у коме се неко нашао, неко није, у коме је неко умео, а неко је пропустио да учи, научи, матурира…
Да ли смо матурирали или смо на матури пали? Не знам. Учили смо из дана у дан, из квартала у квартал, ушушкавајући савест и радећи посао који се лако може волети. Можда смо могли и више, али да смо радили – јесмо. Можда смо могли и боље, посебно да су се генерали и генералице укључили у току, а не после свршеног посла.
Ћуд је ћуд, а педагози могу бити метричка јединица за промену. Ваљда нас професија таквима учини. Навикнути на публику, колико год се трудили, ауторитативност је наше лице, сујета наш одраз, можда баш као и у осталим професијама.
Са генералима или без њих, наставићемо да радимо и да будемо захвални за сваку прилику, подршку, осмех и критику коју смо примили. Сваки посао је као рађање, дете треба однеговати, мора да одрасте и колико год да је професија деградирана, а библиотекари, како рече једна наша колегиница су еволуирали и у психологе, јер се у већини школа баш у библиотеку по казни шаљу. Куда би их иначе послали!? Па, ђака је све мање, професора све више, а библиотека је једна.
Не смемо допустити да камен само узбрдо гурамо. Никад небо није крило оруђе за рад, оно је у нама,  чак и кад штикла пукне, па се себи маленијим учините, кад нам се сопствени глас туђим учини, кад колена клецају, кад бисте најрадије омиљеног колегу живог појели.
Све лоше има своје добро. Сваки почетак је узбудљив са камичцима о које ћемо се саплитати и ваљда баш тако треба. Ипак, помисао на протекле две године испуњава све нас који смо радили у име свих нас, јер радити за себе је посао, радити за друге је добро дело, а радити за све је мисија.
Стална рачуница – да ли смо могли боље!? Верујем да је требало, али да смо могли ваљда бисмо то и урадили. Не бих рекла да су се нашле виле у чем нису биле, ближа ми је мисао да смо утрли пут неким добрим клинцима, отворили очи многим колегама и врата кроз која ће генерације тек пролазити.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s