RSS довод

Оснивање Народне књижнице и читаонице у Лесковцу

Мирослав Ж. Каранфиловић

наставник историје у ОШ „Васа Пелагић“, Лесковац

mkаranfilovic@yahoo.com

.

Током турске владавине лесковачким крајем, црква и свештенство били су чувари старе  српске традиције и писмености. Као чувари вере и представници пред турским властима, они су имали материјалну помоћ имућнијег хришћанског становништва, у мери у којој су то материјалне могућности и прилике дозвољавале. О некој организованој културно-просветној делатности у самом Лесковцу није могло бити ни речи, јер Лесковац до 1839. године није имао ни цркву. Писменост се ипак ширила преко приватних учитеља и неких образовних активности везаних за Рударску цркву. Лесковчани су својим прилозима 1839. године подигли цркву, која својим изгледом (полуукопана у земљу, са димњаком и огњиштем и без видљивог крста, како не би упадала у очи и провоцирала верски искључиве Турке) ни у чему није одавала изглед верског објекта.

Са слабљењем турске империје, притиснута од великих европских сила, пре свега Русије и Аустрије, Турска је у време султана реформатора Селима III (1789-1807) и Махмуда II (1808-1839) почела допуштати и оснивање просветних завода и хришћанских школа.[1] Неподношљиво стање под турском влашћу донекле се поправило после Једренског мира 1829. године и Гилханског хатишерифа 1839. године, када је хришћанима било признато  право на слободу вероисповести, на подизање цркава и манастира, као и на слободније кретање и располагање имовином. Културни живот је  добио нови полет оснивањем  културно-просветних установа.  

Једна од таквих новооснованих установа, настала најпре за потребе цркве а прерасла и у установу која се бринула о образовању Срба у Турској, била је Синод. Синод је у Лесковцу (као и у већини српских насеља која су још увек била под турском влашћу) био аутономна  црквено-школска општинска управа[2] са вишеструким надлежностима. Између осталог, Синод је расправљао брачне спорове, писао тестаменте, расправљао ситније сељачке спорове, бринуо о учитељима, школама, школском инвентару и училима итд. На челу Синода стајао је митрополит, или митрополитски намесник (иконом), или виђенији свештеник. Међу виђенијим грађанима бирани су чланови Синода и најчешће их је било од 8 до 10. Синод је своје седнице држао у цркви или школи и имао је сталне дежурне чланове. Пресуде или одлуке, које је доносио Синод у име нишког митрополита, имале су пуну снагу. Лесковачки Синод је имао своју посебну касу са прилозима грађана Лесковца, с циљем да се издржавају школе и учитељи, као и за куповину неопходних учила и помоћ сиромашним ђацима. Највећу помоћ Синоду, у проналажењу и довођењу учитеља из других средина и њиховом финансирању, пружали су еснафи са којима је по питањима образовања Синод често сарађивао. Поред исплате принадлежности учитељима, одбор је наведене школе бесплатно снабдевао и уџбеницима.[3]

Лесковац 30-их година 20. века

Уз помоћ Синода и финансијску подршку богатијих Лесковчана, 1844. године основана је градска школа. Градска школа, тзв. „Велика чкоља“, добила је 1854. године у црквеном дворишту и своју зграду, у којој је најстарији учитељ био учитељ Даца (Стојанча). Њега је наследио поп Ђорђе. Пре преласка на модерну наставу, у Лесковцу је радила  Ча-Митина школа. И ову школу је издржавао Синод. Њени учитељи били су Ча-Мита Николић и Бата-Ђорђе Петровић. Образовање је стицано манастирским методом и оно није могло задовољити све већу потребу лесковачких трговаца и занатлија за практичнијим и бољим образовањем. После Кримског рата 1856. године повећава број лесковачких младића који се школују по школама у Кнежевини Србији, али и по школама у Аустрији и Русији. Лесковчани су све више издвајали за потребе културе и писмености, тако да је у самом граду 1844. године било 8 претплатника на „Животопис Александра Македонског“, а 1858. године 11 претплатника на „Житије Григорија архиепископа Охридског“.[4] У то време и у самом Лесковцу стари манастирски метод описмењавања деце све више замењује модерна настава, коју је 1856. године увео нови учитељ Симеон Андонов Софијанац. Тој замени допринело је и то што је 1861. године из Београда дошла већа количина српских уџбеника за потребе лесковачких ученика. Манастирски метод обраде старословенских текстова и црквене литературе од тог времена био је допуњен и учењем народног језика, и употребом новог српског правописа. Симеон је ученицима, поред знања из црквених предмета, преносио знања из српске граматике, земљописа, рачуна, и успео је да описмени већи број добрих ученика. Симеон Софијанац 1868. године одлази из Лесковца, а замењује га најпознатији лесковачки учитељ тог периода Јосиф Хаџи Костић. Био је родом из Приштине,  а школовао се у Београду и Сомбору. Јосиф Костић је у школу увео и женску децу, а жена учитеља Настаса Крстића, Ленка, отворила је прву лесковачку школу за женску децу. Јосиф Костић у наставууводи немачки, а нешто касније и турски језик. У периоду пре ослобођења у Лесковац стижу и прве новине, лист „Призрен“, који је поред турске имао и српску страну.

Жеља Лесковчана за што већом писменошћу и образованошћу довешће и то тога да се 1869. године у Лесковцу, под патронатом београдског школског одбора,[5] отвори и јавна читаоница, која је била прва читаоница отворена у Јужном Поморављу, а друга  у неослобођеним крајевима[6]. У њој су биле заступљене, пре свега, књиге верског карактера. Ова прва јавна лесковачка библиотека највероватније је престала с радом у време српско-турских ратова, јер су Турци  забранили рад свим српским школама и културним установама, а већи број школских зграда користили су за своје потребе.

Школе су почеле с радом након ослобођења. Школски систем организован је као и у Кнежевини Србији и заснивао се на школском закону из 1863. године. У то време у Лесковцу има 848 писмених мушкараца и 79  жена, од  9718 становника, колико их је било после ослобођења.[7] Лесковац је по писмености превазилазио градове у новоослобођеним пределима Србије[8]. Слобода је дала нови полет образовању у граду. Годину дана после ослобођења Лесковац добија и своју прву средњошколску установу – Гимназију.

Лесковачки музеј, данас

Од дана оснивања Гимназије, судбина лесковачке библиотеке биће везана за рад њених наставника и ученика. Исте године основана је Народна  читаоница у Лесковцу под именом „Уједињење“, за чије се оснивање веже име наставника лесковачке гимназије Луке Дожудића, који је био и њен први управник. Читаоница је почела са веома скромним фондом од 12 књига, које је добила од својих првих чланова на име поклона. Већ следеће 1880. године, поред повећања књижног фонда, читаоница „Уједињење“ могла се похвалити и тиме што је примала тада најзначајније српске листове и часописе, али и листове и часописе из Хрватске, Словеније и Црне Горе, и то: Српске новине, Видело, Глас Црногораца, Пороту, Заставу, Обзор, Јавор, Хришћански весник, Српску зору и Словинац. Читаоница је имала и стране листове, „Политику“ на немачком и „Државни весник“ на бугарском језику. Читаоница је имала 76 чланова подељених по висини чланарине. Чланарина за прву класу износила је један динар, док су чланови друге класе плаћали упола мање. То су били једини приходи ове библиотеке, која је за свој рад била одговорна Збору и Министру просвете.

Даљи развој библиотекарства у Лесковцу везан је за друга културно-уметничка друштва, пре свега за Певачко друштво „Бранко“. При овом друштву је 1890. године отворена читаоница која ће касније прерасти у самосталну установу и као таква радити у једном друштвеном локалу до 1892, када је престала с радом. После укидања ове читаонице, њену улогу ће преузети Грађанска касина.

Последње деценије 19. века обележиће успон културног живота у Лесковцу. Свој први часопис „Црквени гласник“ Лесковац добија 1887. године и он ће излазити до 1889. године. Од 1888. године у Лесковцу излази и часопис „Братство“ Друштва „Светог Саве“. Лесковац добија и прву стручну  „Ткачку школу“ 1890. године, а две године касније и другу „Женску занатску школу“. Ове две стручне школе помогле су описмењавање и образовање великог броја становника Лесковца и околине, пре свега женског становништва.

Поред Београда, 1895. године Лесковац је једини град у Србији који има 3 књижаре, што довољно говори о културном опредељењу Лесковчана. Културни живот у граду употпунило је и оснивање аматерске позоришне групе 1896. године, чији је један од оснивача био је и познати српски сатиричар и тадашњи професор лесковачке гимназије Радоје Домановић. Лесковцу недостаје само јавна библиотека или читаоница, али је и тај недостатак превазиђен радом Народне читаонице, Грађанске касине и активношћу појединаца, пре свега, наставника лесковачке гимназије. У лесковачкој Гимназији 1896. године формирана је Ђачка књижница, којом од краја новембра исте године, одлуком наставничког већа, руководи Радоје Домановић. „Домановићев рад у дечјој књижници ишао је утврђеним путевима. Књижница је имала врло мали број књига. Међу њима било је и доста часописа, јер се у то време патриотизам једне гимназије огледао и у томе да ли прима или не прима листове и часописе који се штампају у неослобођеним крајевима – у Сарајеву, Новом Саду, Мостару, Цариграду итд. Од домаћих часописа и листова многи од њих су се имали обавезно, по наредби министра просвете, набављати за ђачке и уопште школске библиотеке… Из сачуваног извештаја директора школе (1896) види се да је имала 346 нумера и неколико часописа, међу којима су били: „Бранково коло“, мостарска „Зора“, босанска „Вила“, „Голуб“, „Ласта“, итд. А од књига свакако дела Љубе Ненадовића, Змаја, Ђуре Јакшића, „Горски вијенац“ Његоша, итд.“[9] Лично се ангажујући, Домановић је са ученицима старијих разреда спровео једну акцију прикупљања књига, у којој није имао неког већег успеха, што се види из тога што је, уз поклоне министарства просвете, самог Домановића и осталих поклона, било у књигама или новцу, у следећој години фонд порастао за само шездесетак књига. У то време, по наредби полиције, Народна читаоница и Ђачка књижница стављају се под управу Гимназије како би се унапредила настава. Ова ђачка књижница престала је с радом убрзо после његовог отпуштања из службе, јуна 1898. године. Без обзира на време које је провео у Лесковцу, Домановић је оставио траг међу својим ђацима, јер је „као руководилац и главни књижничар Књижнице настојао да омили књигу ђацима и да код својих ученика развије љубав и вољу за читањем књига.“[10]

Лесковац ни почетком 20. века нема јавну библиотеку ни читаоницу. Поред Грађанске касине, од 1902. године обновљена је и Ђачка књижница лесковачке гимназије, која је тада имала 310 књига.[11] Лесковачки гимназијалци су марљиво читали књиге. Књижница је попуњавана куповином из чланских улога од по 2 динара месечно и захваљујући поклонима. Право на позајмицу књига имали су сви чланови књижнице, а чланови су били сви редовни и свршени ученици који су то желели. Број књига у овој књижници непрестано је растао, али не оном брзином којом су читаоци желели, па је 1912. године у ђачкој књижници било 528 књига. Ученици гимназије основали су литерарну дружину „Гундулић“, која је имала и своју читаоницу. Активност њених чланова биће пресудна у каснијим годинама за оснивање прве лесковачке јавне библиотеке. Први књижничар, а потом потпредседник и председник дружине „Гундулић“, био је Љубомир Алексић, потоњи гимназијски професор и директор.[12] Чланови ове дружине састајали су се у кафани „Пролеће“, где су одржавали састанке. У периоду од 1912. до 1918. године „Гундулић“ није радио, а невелики књижни фонд ове дружине уништен је током бугарске окупације Лесковца. Под утицајем идеја Светозара Марковића, 1903. године основана је и Радничка књижница и читаоница, која је под притисцима тадашње власти брзо престала с радом и није оставила неки дубљи траг у образовању тада великог броја радника у Лесковцу.

И у првим деценијама 20. века најзначајнију библиотеку и читаоницу имала је Грађанска касина. Поред бројних домаћих, имала је и стране листове и часописе, попут руске „Њиве“ и француског „Илистрасиона“. О значају ове установе за тадашњи Лесковац најбољу оцену дао је уредник Лесковачког гласника Сретен Динић, који у Лесковачком гласнику од 29. јуна 1935. године, између осталог, каже: „И то је једна од најсолиднијих предратних установа била. Па и после рата за извесно време. За једно време а нарочито после рата, Грађанска касина је била не само најактивнија установа у Лесковцу и најмеродавније морално мерило грађанско. Сматра се за морално исправног само онај грађанин који је могао бити члан Касине и имао приступа на њене касинске вечери. То је била такорећи једна грађанска морална централа.“ Осим Грађанске касине и Гимназије, своје књижнице имале су још неке школе, као и удружење трговаца. Током рата и окупације ове књижнице биле су уништене, као и многе приватне књижнице и библиотеке.

После Првог светског рата уништене књижнице и библиотеке почеле су се обнављати. Међу првима је свој рад обновила Грађанска касина. Њени су чланови и даље били индустријалци, књижари, адвокати, трговци, лекари, професори. Пошто није имала своје просторије, радила је у кафани истог имена, „где се никад није знало шта је кафанско а шта њено“.[13] Године 1921. управа Касине је, ради несметаног рада књижнице и проширења своје делатности, упутила молбу да „чланови Грађанске касине и Читаонице који нису измирили чланарине до краја ове године то изволе учинити код г. Николе Тодоровића, тр. овд., где ће и признаницу добити. Ово је нарочито потребно стога што се ових дана има послати претплату на све листове и часописе“.[14] Касина је имала своју малу библиотеку обновљену непосредно после рата, чији књижни фонд није наредних година растао, а била је сведена на кафану-читаоницу, где се долазило да се прочита по који дневни лист или књижевни часопис. Када су 1923. године престали примати књижевне листове, рад Касине био је сведен на приређивање игранки без икаквих литерарних програма. У Лесковцу у то време постоје већ три књижнице које се, сасвим одвојена једна од друге, боре за исти циљ и исцрпљују своје снаге тако да „ни једна, нити живи нити мре“.[15] Лесковачки гласник у бр. 11 од 15. 3. 1924. године пише о оваквом стању Грађанске касине и других књижница у Лесковцу: „У недељу 9. марта ове године одржана је скупштина Грађанске касине, на којој је поред осталих послова изабрана нова управа. Једна велика незгода за ову установу је та што она нема свој локал већ егзистира у кафани, где се никад не зна шта је кафанско а шта њено. Листови се губе, разносе, а сви књижевни листови се не примају, те према томе касина, још није у стању, да својим члановима учини ону услугу, која се од ње очекује. …Грађанска касина има и своју библиотеку, али она нити расте нити фигурира“. Средином 1925. године читаоница Касине почела је да даје књиге на коришћење и скоро је увек била отворена, али било је очигледно да она више није била „најмеродавније морално мерило грађанско“ и да је до укидања изгубила сваки смисао постојања.   

У самој касини поникао је Француско-српски клуб, који ће се непосредно после обнављања рада Касине одвојити од ње и почети самостално да ради. Француско-српски клуб је имао просторије у улици Учитеља Јосифа. Поседовао је и своју библиотеку, у којој су се углавном налазиле француске књиге, добијене најчешће од француске владе и француских установа, као и часописе и новине на које је клуб био претплаћен (нпр. “Illustration“, ”Lu” и сл.). Француско-српски клуб је 1925. године набавио радио-апарат, а исте године је почео да издаје и књиге на читање. Ради подизања културе и ширења просвете, оснивају се Књижнице и читаонице по селима у околини Лесковца и оне су имале важну улогу у просвећивању и описмењавању сеоског становништва. Њихов фонд није био велик и кретао се од 50 до 400 књига. Овај фонд је у ретко којој књижници увећан до Другог светског рата.

Своје читаонице и књижнице имале су и основне и средње школе у Лесковцу. Све три основне школе су до тридесетих година 20. века имале своје ђачке читаонице са књижницом са намером, како је рекао управитељ Основне школе III ветерничког кварта приликом отварања читаонице са књижницом у тој школи, „да своје ученике-це приволе читању научних дечјих књига и да их склоне са сокака у празничне дане, пошто је рат на децу штетно утицао”.[16]  

„Да би Лесковачка трговачка омладина подстакла на своје умно усавршавање, које је у данашње време опште утакмице неопходно свакоме па и најобичнијем раднику, створила је своју читаоницу, која већ сад броји прилично стручних и забавних књига“.[17] Овим текстом је Лесковачка трговачка омладина обавестила преко градског јавног гласила чаршију о оснивању своје библиотеке и читаонице. Фонд су попуњавали путем прилога у новцу и књигама од лесковачких добротвора. Услов да се  постане члан библиотеке и читаонице био је да ће свако „ко год буде узимао књиге на читање, бити дужан да приложи Омладини бар једну књигу на дар“.[18] Књижница је била отворена сваког понедељка и четвртка од 1 до 3 часа по подне.  

Од свих школа, најзначајнију књижницу после рата имала је лесковачка гимназија. У школи су постојале три књижнице, једна професорска и две ђачке. Професорске је била опремљена од књига добијених на поклон од Министарства просвете и књига које је сама школа купила од прихода школског биоскопа. Највише је било издања Академије наука и Српске књижевне задруге, а школа је примала и следеће часописе: Српски књижевни гласник, Мисао, Омладина, Здравље, Наша деца, Просветни гласник, Јадранска стража, Вијенац, Летопис матице српске, L’Europe nouvelle[19] итд. Поред професорске библиотеке,  постојале су и две ђачке библиотеке за ниже и за више разреде, које су биле под управом ђачке литерарне дружине „Вуловић“. Нове књиге су набављали од чланарине (скоро сви ученици били су чланови ђачких књижница) и поклона добијених од просветних установа Краљевине. Ове гимназијске књижнице постојале су до почетка Другог светског рата, а највећи број књига имале су школске 1927/28. године – 1000 дела.[20] У периоду од 1918 до 1928. године помињу се у лесковачком крају 24 читаонице, и то: у Срезу власотиначком – 12,  Срезу јабланичком – 7 и у Срезу лесковачком – 5.

Сасвим солидну ученичку и наставничку библиотеку имала је и Средња текстилно-техничка школа, која је од почетних 50 књига, приликом оснивања школе 1927. године, већ 1929. године имала књижни фонд од 229 књига (махом из области текстила и техничких наука) и била претплаћена на 7 стручних часописа[21] из иностранства. Библиотека ове школе је непосредно пред Други светски рат располагала са 418 књига, међу којима су и књиге на руском, француском, немачком и чешком језику.[22]  

Без обзира на број  читаоница и библиотека и број књига у њима, однос Лесковчана према књизи није се много променио. О томе колико становници Лесковца и околине полажу на књигу говори и чланак у Лесковачком гласнику бр. 7. од  17. 2. 1923. године: „Лесковац има 200 кафана и 2 књижаре … ваздан ће он шетати, ваздан ћаскати, седети, пушити и картати се, само неће читати. И разуме се, такве особе које никад ништа не читају, никад и не купују књиге. Погледајте им у кућу, све имају, само не библиотеку. Може књижар годинама држати у излогу лепе и поучне књиге, нико га неће ни за цену питати. Гледа се у излоге где има лепе сланинице и шунке … где има лепих шешира и машни, али на излоге са књигама, нико ни главу не окреће. Да није још ђака да се преко њих унесе нека књига у кућу, не би се ни толико знало за књиге“.

Највећи допринос развоју културе читања и оснивању јавне библиотеке у Лесковцу дао је Студентски клуб „Гундулић“. Он је настао од истоимене предратне ђачке дружине која је имала своју библиотеку пре Првог светског рата, а коју су током рата, у циљу бугаризације Лесковчана, уништили Бугари. Клуб је оформљен 11. 11. 1920. године. Поред бројних задатака које је себи поставио, најважнији је био оснивање народне књижнице са читаоницом и студентске књижнице. За испуњење овог задатка, одмах након оснивања клуба, основана је књижница која је требало (када у њој буде хиљаду различитих дела не рачунајући стручну литературу предвиђену за студенте) да постане Народна књижница града Лесковца. Министарство просвете потврдило је правила клуба којима је предвиђено да чланови клуба могу бити: 1. редовни; 2. утемељивачи; 3. добротвори; 4. почасни; 5. ванредни.  Редовни су само студенти, студенткиње и свршени матуранти средњих школа, утемељивачи они који положе једном за свагда – 100 динара,  добротвори – који положе једном за свагда – 300 динара или учине поклон од исте вредности, почасни – они које клупски састанак изабере за учињене услуге клубу и ванредни – сви које буде примила Управа клуба, пошто би поднели управи писмену изјаву да желе да ступе у чланство клуба. „Ценећи значај једне народне библиотеке за Лесковац, и сву корист коју ће од ње имати грађани, клуб се сада и једино бори за то, да створи ту установу у Лесковцу“.[23] Књижница je почела рад поклонима Министарства просвете у виду већег броја књижевних као и научно-популарних дела, пре свега из области пољопривреде и хигијене. Клупска библиотека има преко 830 различитих дела, од неких по 2-3 примерка, са преко хиљаду свезака.[24] У овај број улазе и књиге добијене на поклон од грађана, али су оне биле мале вредности у сваком погледу. Свој рад отпочела је и студентска књижница са око 500 књига које су биле поклон  Министарства просвете, друштва „Св. Саве“, сарајевске „Просвете“, Министарства народног здравља, Матице српске у Новом Саду, Сретена Динића или су од управе купљене књиге.[25] Студентска књижница није имала ниједно дело из области народне и средњовековне српске књижевности, права, економије, медицине, технике, агрономије и шумарства. Како би испунио задатак оснивања Народне читаоница са најмање 1000 различитих књига, Студентски  клуб „Гундулић“ започео је низ акција ради набавке књига. Приређен је концерт 12. 8. 1923. године, на коме је наступио студентски хор, чији је наступ припремио Мирко Поповић, хоровођа певачке дружине „Братство“. Почетком 1924. године упућен је и апел грађанима Лесковца преко Лесковачког гласника у коме се између осталог каже: „Потребно је да нас и Ви, поштовани грађани, помогнете, а помоћи ћете нам на тај начин, ако нам дате неколико књига или новчану помоћ како би постигли свој циљ…“[26] Управа клуба обратила се за помоћ просветним и културним установама у Краљевини, и на ову молбу одазвали су се Српско културно-просветно друштво „Просвјета“ из Сарајева и Матица српска из Новог Сада. Када је акција прикупљања књига завршена и књижни фонд највећим делом сређен, Студентски клуб „Гундулић“ обавестио је грађане Лесковца „да се могу служити библиотеком, ако се претходно упишу за ванредне чланове клуба. Упис стаје једном за свагда 10 дин. А члански улог је 3 дин. месечно. Исти врши потпредседник клуба г. Никола Д. Миљковић стд. тех. сваки дан у локалу хотела „Плуг“. [27] Тиме је Лесковац захваљујући својим студентима добио прву јавну библиотеку после Првог светског рата и направио корак према решењу најзначајнијег културног питања тог времена, питања стварања Народне библиотеке у Лесковцу. Услед недостатка финансијских средстава, читаоница није имала ниједан часопис. Захваљујући приходима од чланарине, две године касније набављен је књижевни часопис „Мисао“.

Крајем двадесетих година 20. века, услед економске и политичке кризе, већина библиотека престаје с радом. Шестојануарском диктатуром забрањен је рад свих удружења у Краљевини, а самим тим и Студентског клуба „Гундулић“. Након доношења Устава из 1931. године и Закона о јавним зборовима и удружењима лесковачки студенти су приступили обнови своје организације и претходно планираних активности  израдивши нова правила. На одобрење ових правила чекало се две године[28]. Када су правила одобрена, студенти лесковачаког краја оформили су привремени одбор и на ванредној скупштини удружења 11. јула 1934. године донели одлуку о преименовању Студентског клуба „Гундулић“ у Удружење студената. Удружење студената себи је поставило задатак да:

  • представља корпорацију студената овог удружења и да штити и подиже углед универзитетске омладине у народу;
  • културно развија средину уопште, а нарочито културни рад на селу;
  • оснива народне књижнице у Лесковцу и отвара стручне студентске књижнице;
  • прибавља разне информације корисне за све студенте, као и да се стара о колективној набавци књига по што повољнијим условима; по могућству одржава везе са осталим сличним студентским удружењима у нашој Отаџбини – приређивањем екскурзија;
  • брине за здравље и телесни развитак својих чланова;
  • потпомаже сиромашне чланове.[29]

Као што се види из поменутих правила, Удружење студената преузело је од укинутог Студентског клуба „Гундулић“ иницијативу за оснивање Народне књижнице и читаонице у Лесковцу. Одмах након оснивања, Удружење је, уз сарадњу свих културних установа у граду а пре свега Народног универзитета основаног 1924. године, кренуло у реализацију постављеног задатка. Крајем августа 1934. године Удружење је организовало конференцију свих културних установа ради разговора о питању отварања књижнице и читаонице и за обједињавање књижног фонда свих градских установа. Тај рад је трајао неколико месеци и на годишњој скупштини Народног универзитета у Лесковцу, одржаној у недељу 23. јуна 1935. године, свечано је отворена лесковачка Народна књижница и читаоница. Приликом отварања, професор гимназије Велимир Телебаковић одржао је предавање „О књизи и читању“, док је члан управе Сретен Динић поднео извештај о оснивању Народне књижнице и читаонице у Лесковцу.

Вишегодишњи рад лесковачких студената уродио је  плодом на срећу свих љубитеља писане речи. Лесковачка Народна књижница и читаоница била је под управом Народног универзитета. Њен главни фонд чиниле су књиге које је дало Удружење студената, које је од постојеће збирке од 1100 књига издвојило само неке које су могле послужити студентима „за њихово стручно образовање“, а остало је уступило Народној књижници.[30]

 


[1] Владимир Стојанчевић, Лесковац и Лесковачка нахија у XIX веку (1804-1878), Лесковац, Библиотека Народног музеја у Лесковцу, 1987, 178.

[2] Исто, 182.

[3] Сергије Димитријевић, Стари Лесковац као културни и просветни центар, Лесковац, Библиотека Народног музеја у Лесковцу, 1950, 6.

[4] Исто, 7.

[5] Специјални одбор за просветни рад у јужним неослобођеним словенским крајевима основан је 1868. године у Београду. Његови чланови су били архимадрит Дучић, Панта Срећковић и Милош Милојевић, касније директор лесковачке Гимназије.

[6] Прво читалиште у неослобођеним српским крајевима отворено је у Приштини, 1865.

[7] Сергије Димитријевић, Стари Лесковац као просветни и културни центар, 10.

[8] У Нишу, који је био већи од Лесковца, 73 жене су биле писмене, а у Врању, које је било приближно исте величине као и Лесковац, било је 600 писмених мушкараца и 27 писмених жена.

[9] Тихомир Ђорђевић, „Наставнички дани Радоја Домановића у Лесковцу (26.11.1896-19.7.1898.год.), Лесковачки зборник XIII, Лесковац, 1973,  73-74.

[10] Исто,74.

[11]Радош Требјешанин, др Сергије Димитријевић, Хранислав Ракић, мр Слободан Младеновић, Сто година лесковачке гимназије (1879-1979), Лесковац, 1979. 89.

[12]Драгољуб Трајковић, „Предратне организације студената лесковачког краја и стварање Народне књижнице и читаонице у Лесковцу“, Лесковачки зборник VI, Лесковац 1956, 165.

[13] „Грађанска касина“, Лесковачки гласник бр. 11, 15.3.1924,1.

[14] „Обавештење“,  Лесковачки гласник бр.9. 24.12. 1921, 3.

[15] „Грађанска касина“, Лесковачки гласник бр. 11, 15.3.1924,1.

[16] Мирослав Каранфиловић, 90 година Основне школе „Васа Пелагић“, Лесковац 2008,

[17] Члановима лесковачке трговачке омладине и пријатељима народног просвећивања“, Лесковачки гласник бр. 22, 26.5.1923, 3.

[18] Исто

[19]Радош Требјешанин, др Сергије Димитријевић, Хранислав Ракић, мр Слободан Младеновић, Сто година лесковачке гимназије (1879-1979), Лесковац, 1979. 140.

[20] Исто, 181.

[21] Маре Каранфиловић, Мирослав Каранфиловић, 120 година од оснивања Ткачке школе Прве текстилне школе на Балкану, Лесковац 2010, 31.

[22] Исто, 52.

[23] Управа клуба, Грађанима Лесковца“, Лесковачки гласник бр. 8, 23.2. 1924, 3.

[24] Драгољуб Трајковић, „Предратне организације стдената лесковачког краја и стварање Народне књижнице и читаонице у Лесковцу“, Лесковачки зборник VI, Лесковац 1966, 166.

[25] Исто, 166.

[26] Управа клуба, ГрађанимаЛесковца“, Лесковачки гласник бр. 8, 23.2. 1924, 3.

[27] Дневне вести, Лесковачки гласник бр. 30, 26.7.1924, 3.

[28] Две године се није знало (или није хтело да се зна) ко је надлежан да потврди правила Удружења. Краљевска банска управа и Београдски универзитет одбили су да потпишу правила овог Удружења сматрајући се ненадлежним, најзад је Министарство просвете актом бр. 4455 од 1. маја 1934. године потврдило правила Удружења.

[29] Јован В. Јовановић, „Удружење студената у Лесковцу основаће народну књижницу“, Недељне новине, бр. 20, 20 мај 1934. год.

[30] Драгољуб Трајковић, „Предратне организације стдената лесковачког краја и стварање Народне књижнице и читаонице у Лесковцу“, 170.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s