RSS Feed

Наномирски различак

 Мира Меглић

 ОШ “Иван Милутиновић”, Београд 

 mira.g.meglic@gmail.com

.

Песникиња Љиљана Нинковић Мргић рођена је у Наномиру 1949. године. Дипломирала је на Факултету поличких наука, а магистрирала на Правном факултету у Београду.

Живи  у Београду. О родном крају, у коме повремено борави кад јој се укаже прилика и данима детињства, каже :

Мој ужи Завичај је Западна Србија. Ваљево. Мионица. Село Наномир у мионичкој општини, које и сад изгледа онако како треба да изгледа село: тихо, с птицама и без аерозагађења. Кроз Наномир протиче река Наномирица, која је некад била озбиљна речица, а сада – једва  поток. Не зна се ко је по коме добио име: село по реци, или река по селу, али се и једно и друго стално смањују, јер је у реци све мање воде, а у селу све мање људи. Далеких педесетих, шездесетих година двадесетог века, кад сам са двема сестрама расла јурцајући наномирским пољима, село је било пуно деце, али ни тада није постојала школа него се до ње, од раног јутра, пешачило од пет до десет километара. И онда (баш као и данас тамо где их још има), ђаци-пешаци су у торбама, поред књига носили и храну за цео дан, мада су се највише хранили дивљим и питомим воћем на које су наилазили. Ђаци се успут друже и заљубљују, свађају се и мире. Уопште, свашта им се догађа  на путу између села и вароши, између куће и школе, а више од свега се машта.

 Комбинујући стварност са маштом, тражећи нове просторе, открила сам чаробни свет библиотеке, као и унутрашњу потребу за личним,  ПЕСНИЧКИМ ИЗРАЖАВАЊЕМ живота и света око себе.

Шта је било пресудно да постанете и останете песникиња ?

Постојале су и неке спољне околности, али је ипак била пресудна (и остала) моја унутрашња ПОТРЕБА за поетским изразом на разне теме. Касније, када сам већ имала стотине  написаних песама и била пред проблемом – како да се представим јавности? (време, не може бити горе, 1993/4), битна и веома подстицајна била је једна реченица првог рецензента мојих песама, академика М.Б ећковића (запрепашћеног што постоји неко с толиким песничким опусом, а да ништа није објавио и никад привирио у Француску улицу бр.7).

Господин Бећковић ми је том приликом рекао овако: “Ви сте Љиљана готов, формиран песник, исто колико и ја, само што ја већ имам име које отвара врата редакција, док се ви тек појављујете у ово, најтеже време и не знам како ћете доћи до издавача. У  томе вам не могу помоћи, али, с обзиром на то да сте толико талентовани, морате некако успети! “, а онда је, након тренутка промишљања, додао: “Ако не успете, онда с вашим талентом, ипак, нешто није у реду.“  Та реченица је ево, већ скоро две деценије, подстрек и бич пред сваком  препреком или игнорацијом од стране “еснафа“, на које наилазим.

Детињство је завичај из кога касније црпимо сокове живота. Колико је Вас детињство снабдело тим соковима?

Апсолутно. Детињство и завичајни амбијент су у основи филозофског, моралног, естетског, социолошког и сваког другог печата моје поетике. И дан-данас сам снажним енергетским влакнима везана за тај простор.

У Наномиру, где сте рођени, није било школе, већ сте свакодневно, са другом децом, морали да пешачите километрима до Мионице. Та дружења на путу до школе и натраг, представљала су и другу врсту учења- социјализацију, а школа је и до данас остала тема у Вашем песничком опусу. Који моменти подстичу ту непресушну инспирацију?

То ђачко пешачење је једна важна циглица у психофизичком склопу моје личности. Као вишегодишњи тренинг издржљивости. Пре свега физичке, али и сваке друге. Међутим, ђачки живот као тема мојих песама не ослања се на непосредно, лично искуство.

Веома дуго (годинама) писала сам  искључиво поезију из визуре одрасле особе и тематски, у складу с тим. Тек кад ми је ћерка постала учитељица у школи, а некако у исто време добила сам сестрића за кога сам се веома везала, активирало се нешто у мени, неки сензибилитет, неки чип и успоставио директну везу с космосом деце уопште, па и са ђачким животом, као његовим органским делом.

Писали сте  од детињства, а публици сте даровали своје стваралаштво тек у последњој деценији. Зашто?

Писала сам према унутрашњем, јаком диктату који ме је на то присиљавао, а да написано објављујем – на то ме није позивао нико. Напротив. Инстиктивно,  предосећала сам велике препреке на том терену.    

Како је Ваше стваралаштво стизало до читалаца? Где сте до сада објављивали поезију и  јесте ли учествовали у неким наградним конкурсима?

Спорадично, понешто сам објављивала по ондашњим часописима , пре почетка деведесетих (кад сам се најзад одлучила да “скочим у воду“), али  ретко. Награђена сам давних седамдесетих на песничкој манифестацији “Вукови ластари“.

Од деведесетих, учествовала сам на неким конкурсима на којима сам добијала награде. Најчешће за поједине песме (ивањички  конкурс за најлепшу љубавну песму, конкурс ЗУКС-а у Шапцу, “Мајски песнички сусрети“ у Београду, Фестивал песника за децу “Булка“ у Црвенки, конкурс КОЦ-а за боемску поезију, конкурс КЗЈ “На пола пута“ итд.), а 1995/6. рукопис поеме “Слушам небо над Србијом“ награђен је наградом “Милан Лалић“ (конкурс издавачке куће Сфаирос, Вечерњих новости и Куће Ђ. Јакшића). Неки пријатељи и љубитељи моје поезије потрудили су се да ме има и по разним сајтовима и форумима на интернету.  Захвална сам им на томе.

Припадате ли неким књижевним круговима?

Формално сам члан УКС-а, као и још неколико књижевних клубова у Београду, али суштински – не осећам припадност ниједној групацији.

Јер, све те групе, тзв. “књижевни кругови“, формирају се око неких врло утилитарних, често сасвим некњижевних,  разлога у којима се не налазим. Напросто, то је пијаца интереса, на коју немам шта да изнесем.  Не моралишем, само констатујем како ствари стоје. Када бих била заинтересована, можда бих нашла начин да се “умрежим“, али би то тражило сувише мог времена.  Уосталом, поштено говорећи, ја волим своју индивидуалност.

Мудровања, којима правите паралелу у креативности појединих занимања, обухватају и писце. Како то писци мудрују преко својих јунака?

На сваки начин. Ма о чему писао и у какве год се костиме преоблачио, писац увек излаже СТАВ, свој однос према свету у којем живи. Глобално или у детаљу, свесно или подсвесно, патетично или иронично … без обзира на разлике у форми и стилу, вивисекција света и себе самог јесте, у основи, суштина свачијег писања.  

Читаоце понесе ритам Ваших песама, осећај да пишете с лакоћом и без домишљања. Или се то нама само чини?

 Чини се. Не пишем лако, мада ме лако зграби идеја, мотив, осећај. Пуне су ми свеске, глава и компјутер разних почетака, крокија, полупроизвода. Када треба  уобличити, изгурати до коначне форме, дуго глачам и тешко се мирим са закључком да боље не могу. Можда ми је зато поезија ближа од прозе, јер сваку песму избрусим усмено, а то могу да радим и успут, у градском превозу, шетњи, уз кућне послове, или сређивање ружа… 

У једној песми кажете:“ Кад осећам да ме гуше закључавам врата душе”.  Је ли то само песничка слика или је такав став могућ  у стварности?

То јесте песничка слика, али је често диктира стварност. Изнуђен став несхваћених. У конкретном случају, реч је о бунту адолесценције, али, у принципу, важи и шире. Као метод самоодбране пред сваком бахатошћу. 

Пишете поезију за све узрасте, а ипак се обраћате највише деци. Да ли је обраћање деци захтевније?

Да. Мада је поезија за одрасле равноправно заступљена у мом опусу, утисак је да се  више обраћам деци. Тај утисак намећу моји стални контакти са дечијом публиком  у којима уживамо и деца и ја.  Мислим да су, поред личног афинитета, и неке спољне околности допринеле таквом развоју мог “песничког случаја“. Моја снажна потреба да своје песме казујем лично, уживо, сударила се с непостојањем прилика за такво испољавање пред одраслом публиком. И технички и поетички, одрасли су сатерани у тор свакодневне трке за материјалну егзистенцију и задовољавање свакојаких, најчешће вешто наметнутих, потреба међу којима за поезију нема места. Одрасли су већ одавно пред поезијом “закључали врата душе“ и ретке су прилике када се та врата кад-кад одшкрину. На почетку сам се носила мишљу да у крају где живим оформим неки поетски театар, али нисам наишла на разумевање средине. А можда нисам била ни довољно храбра да поднесем први удар општег чуђења – коме то треба? Тако сам се окренула деци, на обострано задовољство. Деца су још отворена за емоцију и за чуђење пред загонетком живота и света, баш као и ја, и међу нама је успостављена трајна повратна веза, тестирана на више генерација у последње две деценије.  Од почетка мог дружења са децом до данас, важну улогу имају – ШКОЛСКИ БИБЛИОТЕКАРИ. Они су први препознали у мојој поезији за децу (и личном казивању песама) ту танану нит вредности којом се успоставља спонтана веза између детињства и остатка света. Бескрајно сам им захвална на томе.      

Гостујете у многим школама и дружите се с децом на књижевним сусретима. Шта у Вашим песмама посебно буди интересовања деце и заокупља њихову пажњу?

У одговору на претходно питање  истакла сам постојање те неке повратне спреге коју стално осећам како струји између мене и дечије публике док јој се обраћам. Без икаквих додатних помагала:  музичке пратње, екрана и осталих технолошких поштапалица, моји песнички наступи апсолутно држе дечију пажњу и продубљују њихово интересовање. Сваки пут осетим тренутак кад њихова скепса, (“јој, шта хоће сад ова!?“) узмакне пред заинтересованошћу. Деца у принципу, воле живу реч. Приповедање о појавама и питањима која њих занимају. А занима их много тога: другарство, ђачке (не)згоде, заљубљивање, неспоразуми с одраслима, свет животиња, особине географских простора, фантастика митолошког и стварног живота… Зависно од начина на који се презентују, свака од наведених тема има потенцијала да веома заинтересује децу.   

Књига која посебно буди симпатије младих читалаца,  «Молим учитељице», доживела је седам издања од 1995, када се први пут појавила, увек прихваћена и актуелна и код  нових генерација. Шта чини ту књигу привлачном и  толико популарном код младих ?

Књига “Молим учитељице“ садржи циклус песама о поласку у школу и првим ђачким искуствима са којима се деца најбрже идентификују. Популарност  ове моје књиге ипак приписујем њеној разноврсности. У свакој од четири тематске целине постоје песме које до краја ангажују пажњу деце. Књига је  заинтересовала и учитеље, јер су у њој пронашли много садржаја подесног за драматизовање и сценско извођење (насловна песма “МОЛИМ УЧИТЕЉИЦЕ“,  затим “ОДА ЛЕТУ“, “ОГЛАСИ НА ШКОЛСКОЈ ТАБЛИ“ итд.). За шири простор не знам, али скоро да нема београдске школе где се на ђачким приредбама не користе текстови из књиге “Молим учитељице“. Користим прилику да, за почетак школске 2012/13 године, најавим и њено осмо издање

Песма «Говор биља»  ненаметљивим тоном, без претензија за јаком умношћу («са биљем треба чаврљати») говори о важности познавања биља свога поднебља, па до тога да «преко боје и мириса…» научиш да волиш земљу где си рођен. Није ли у тим лековитим биљним тајнама главни мотив родољубље?

У праву сте. Родољубље, као крајње “превазиђена“ и “застарела“ тема обучено је у цвеће и лишће завичајног биља. То је једно од мојих најдиректнијих, личних доживљаја и нисам се могла уздржати да га не поделим с децом којој се обраћам, као и са сваким читаоцем ових стихова. Кад год се нађем међу биљем Завичаја, уз велико узбуђење, сетим се и Хандкеове родољубиве поеме “О остајању“, која је на истом трагу доживљаја.  

Пишете песме у слободном и у везаном стиху. Какав је Ваш однос према форми?

Веома комотан. Форму ми готово увек намеће садржај. Сама назнака теме ми већ некако иницира форму. После, у току стварања, само се држим тога.

Песмама које сте назвали Придевуше ( од приденути, придевати) придеви су послужили да вешто обрадите теме  којима децу подстичете на размишљање, са доста порука и значења, као латентна дидактика. Да ли је то била  Ваша намера?

Да. Веома ретко подлежем потреби да подучавам, али сам у случају “Придевуша“ прихватила идеју моје ћерке (учитељице) да се ове песме благо “нагну“ ка дидактици, првенствено преко намере проширења, богаћења језичког фонда. У томе сам успела само онолико колико ће ђаци читати ову књигу.

Сам назив збирке “Придевуше” могао би да делује пежоративно. Ви се, међутим, вешто поигравате значењима,  повезујете распоне и смештате  их у димензију примерену детету откривајући богатство  изражаја и форме. Колико су  данас млади нараштаји склони богаћењу језичке културе?

Опет све зависи од начина понуде. Констатација о сиромашењу употребног вокабулара (условљеног  начином живота и технолошким диктатима) постала је опште место свих разговора на ову тему. Евентуална склоност појединаца из тог младог нараштаја богаћењу језичке културе иде против доминантног тока, па је логично  што је то склоност мањине. Од сегмента укупне културе, медији се све арогантније намећу као једина култура, посебно они свеприсутни, електронски.

”Немогуће и могуће” на један мудар и непосредан начин говори о животном ставу: могуће као филозофија реализма, а немогуће као сфера ирационалног, сањаног и маштаног. Да ли је то вечно људско  трагање и освајање највећи изазов?

Не знам колико је то мудар начин, али непосредан збиља јесте. На томе инсистирам у свакој песми, па и у овој. Иначе, конкретна песма крије намеру (макар) двоструког значења. У првој равни је реч о животном ставу фаворизовања могућег “као филозофије реализма“, како Ви кажете. Али, иза те “оде радости и сагласја с могућим“ извирује иронијски отклон према необузданом технолошком ширењу “могућег“ као таквог.  Иза привидне афирмације “могућег“ као диктата великог марша напред (“више, даље, брже…“), извирује дубоко неслагање и стрепња – какве је све границе човек спреман да прекорачи?  

Живимо у времену великих ломова, брзих промена, времену које препознаје само профит, где је новац  религија, где се емоција сматра слабошћу. Јесу ли то изазови за уметника, нове теме за испољавање?

Не знам. Разни постмодернизми, веризми и остали “изми“ који већ дуго имају моћ формирања главног културног тока, или бар његовог свеприсутног медијског привида, дају све од себе да се у уметности до краја деконструишу категорије лепог и доброг, па самим тим и ПРАВЕДНОГ, као крајњег циља ОБЕЗДУШИВАЊА човека уопште. Јер, једино у таквом амбијенту уметност  постаје идеолошки  неутрална роба, која је тачно онолико уметност на колико је иницирају свештеници профита. Ја ипак верујем у емоцију као основног покретача сваког уметничког израза. 

Имају ли млади данас неке своје  идоле, хероје,  некога ко ће им бити узор? Је ли данас уопште популарно указивање на идеале, на примере великих хуманиста, научника, писаца?

Одговори на ово питање су свуда око нас. Ако изузмемо стратосферу ове цивилизације, у којој блажено живе милијардери и други, обичном смртнику невидљиви, “отуђени богаташи“, шта за узор остаје плебсу? Осим кубертеновски беспоштедне трке у спорту и “медијских хероја“ разних ријалити шоуа, мало шта друго. Само изузетни појединци, из дубоке сенке и за сопствени рачун, постају велики истраживачи, инжењери, лекари, ботаничари, уметници. Њихови примери подразумевају несразмеру између дуготрајног, невидљивог  рада и профита, и нису привлачни младима, што није никакво чудо с обзиром на свеприсутно форсирање “ниских страсти“ као доминантних вредности друштва. 

Где видите своје место на сцени српског песништва?

На страну то што многи “наши“ песници никако не би пристали на присвојни придев из вашег питања, не видим да постоји нешто што би било јединствена сцена српског песништва. Уместо тога, имамо много кругова, кружића и секција које промовишу поједини “црни одбори“ (што би рекао Бели-Марковић). Плету се разне мреже међу абонентима бројних фондова и серклова, од буразерских “ја теби – ти мени“ односа до сличих интересних подстицаја. Поред језгра академски признатих песника (на које се с времена на време обрушава или пљуцка с разних страна у име “глобализма“, “модерности“, “политичке коректности“ итд.), српско песништво има бројне опозитне “уметничке правце“: есенцијални и наративни, реалистички и надреалистички, национални и интернационални (односно анационални, чији извођачи радова најпре добију тзв. НАЦИОНАЛНЕ пензије!), конструкционисти и деконструкционисти, феминисти и антифеминисти, КВИР-овци и патријархалци, лиричари и есејисти, рецитатори и перформери, активисти и интимисти итд. (ко зна колико тога још!). Сви они, по већ наведеној схеми умрежавања ради јавне промоције, имају своје агенте међу медијски присутним “стручњацима“ за валоризовање актуелне песничке продукције, преко којих се повезују са овако или онако заинтересованим покровитељима за финансирање разних манифестација, конкурса или преводилачке подршке и –  то је то. Веома компликовано, зар не? Ваљда се зато ја у томе слабо сналазим, а можда ми је то само изговор, ко зна? Објављивање моје прве песничке књиге “Ухвати се за сламку“, у издавачком програму СКЦ-а 1996.године, рецензентски су подржали академици Матија Бећковић и пок. професор Никола Милошевић, а “Слушам небо над Србијом“, “Равнотежа сна и јаве“ и “Молитве и посвете“, опет М. Бећковић. Тек ми се много касније разјаснило да  то, за наше актуелне културне и медијске комесаре, никако није било препорука! Углавном, ни поводом јавних промоција,  ни поводом информација издавача – нико ниједним освртом, ниједним ретком није констатовао појаву тих мојих књига. За  нијансу боље прошао је мој роман “Случај Илије К.“ (Издавачки Атеље “Дерета“, 2003.), о којем је, након промоције од стране издавача, написан  један одмерен чланак у “Политици“, а књига је била и у ужем избору за награду часописа Базар (“Женско перо“ 2004.године).  Прозу, међутим, објављујем (кад ми то успе, што није баш често) под именом Љиљана Наномир.

Кад је реч о поезији за децу ту (на срећу!) немамо онако бројне поделе и опозите као код поезије за одрасле. Вероватно зато што деца не трпе фолирање и продавање рога за свећу,; међу савременим песницима за децу постоје само добри и лоши (а где је моје место у овој подели, остављам  другима да то кажу!). До сада сам објавила шест класичних збирки песама : “Молим учитељице“, “Шепурење“, “Причао ми Страхиња“, “Пингвини су чудо једно“, “Основна нас школа жуља“, “Придевуше“; две књиге поетских, драмских игара: “Облачина и Ведрина“, “Св. Сава отвара прозоре“. Без лажне скромности, могу рећи да је свака од тих осам књига веома добро прихваћена од дечје читалачке публике.

Шта мислите о читалачким навикама младих данас? Читају ли данас ученици мање?

Питање је просто наткриљено тезом очекиваног одговора. Тешко је прецизирати, али не ризикујем велику грешку ако кажем да се 90% младих изнад дванаест година одриче навике читања књига ван обавезне школске лектире, или је није никад ни стекло. Али опет, то не значи да млади уопште не читају. Ако сате и сате проводе на фејсу дописујући се и размењујући препоручене песме, филмове, игрице или анегдоте, значи да ипак нешто читају, само што то чине аутоматски. Млади пре свега – не размишљају. Таква је општа клима у друштву коју диктирају разни душебрижници: медији, невладине организације, спиновани родитељи…  Сви се утркују да младе одбране од обавезе размишљања. Поједини родитељи се буне и што им младунце у школи терају да уче таблицу множења, јер боже мој – шта ће то деци, кад имају дигитроне!? Али, рачунам да десетак посто младих сваке генерације, успева да развије и стабилизује своје читалачке навике. Па, и то је нешто.  И, да завршим оптимистички – добро је све што није горе него што јесте!    

 

Љиљана Нинковић Мргић је својим стваралачким опусом побудила радозналост читалачке публике, унела свежину богатством и оригиналношћу песничког изражаја, подсетивши да су нови изрази увек могући.

Нема је у антологијама, у препорукама критичара!?

Али зато, спонтаном и непосредном комуникацијом на књижевним сусретима, оригиналним и духовитим приступом заокупља интересовања младих читалаца. Осмех и буран аплауз указују на блискост и допадљивост њене поезије: одабиром актуелних тема, примерених интересовањима младих, особеним смислом за опажање и сагледавање њихових стрепњи, проблема, тајни, заблуда и дилема.  

Ненаметљивом поетиком песникиња се дечијој публици обраћа искрено, без заморних придика, подстичући сазнајне видике и остављајући слободу маштовитости и домишљањима.

У трагањима за равнотежом,  необичностима у обичном, показала је изузетну инвенцију и осетљивост за изазове времена, у коме је дете у центру збивања.

Објавила  је 12 песничких збирки, неке су имале више издања. Пише разноврсну  лирику (љубавну, социјалну, елегичну, духовну…), поезију за децу, поетско-драмске форме, кратке приче и романе.

  

Књиге за децу:

  • Молим учитељице, Интерпрес, 1995, 1996, 1998, 2002, 2007, 2008. и 2010. год.
  • Шепурење,  Рад, 1998.и самостално издање 1999. год.
  • Причао ми Страхиња, Интерпрес, 1997, 2001, и 2008.год.
  • Облачина и ведрина, поетско- драмске игре за децу, Калеком, 1999.год.
  • Основна нас школа жуља, Интерпрес, 2000, 2001,2004. год.
  • Пингвини су чудо једно, Интерпрес, 2005.год.
  • Придевуше, Атеље МЛД, 2010.год.
  • Свети Сава отвара прозоре, поетско-драмске игре за децу, Атеље МЛД, 2010.год.

Књиге за одрасле:

  • Ухвати се за сламку, песме, СКЦ, 1996. год.
  • Слушам небо над Србијом, поема, Сфаирос, 1998.год.
  • Равнотежа сна и јаве, љубавна поезија, Интерпрес, 2000. год.
  • Молитве и Посвете, Армон, 2006.год.

Случај Илије К. роман, Дерета, 2003. год. (под именом Љиљана Наномир).

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s