RSS Feed

Летњи и вековни страхови

 

мр Славица Јурић,

ОШ “Свети Сава” Бачка Паланка

 slavicajuric@live.com

.

Радивој Радић: Страх у позној Византији (1180-1453), I и II књига, Београд, Стубови културе, 2000.

 (Текст је посвећен уредници часописа, а повод му је био једна кратак имејл о страху и кривици у летњем метежу.)
.

Штиво за плажу 

Постоји бар један разлог да се бавимо историјом. Не мора то бити толико пута понављана флоскула да проучавајући историју боље разумемо садашњост, а разумевајући садашњост можемо предвидети будућност. Она је савременом човеку, задојеном индивидуализмом,  одвећ  универзална јер њега највише занима он сам, Овде и Сада. Од свих разлога, који су настали мање-више тумачењем ове универзалије, најближи ми је онај по којем је бављење историјом својеврсна интроспекција и који је изрекао, ко би други него словенски ум, Арон Гуревич.[1] По његовом мишљењу, проучавајући историју ступамо у контакт са светом мисли и осећања људи који су живели давно, у узајамност чији је циљ одржавање дистанце али и проналажења сличности међу нама. Питања која постављамо историји и у историји  питања су која поставља савременик, она која су њему битна, загонетна, занимљива, а не питања која су била пресудна за човека прошлих епоха које проучавамо. Ту је и незгода и згода историје. Незгода за научност и објективност, а згода за савременост. Можда тако треба разумети и популарност појаве да се у савременој историографији бави приватним животима људи појединих епоха (прим. аутора) и публиковање читавих едиција са овом тематиком у последње две деценије. Самим насловом, ове су ми књиге увек деловале као да заводе и привлаче читаоце на какве историјске куриозитете које су на самој граници трача, ма како озбиљност приступа и сам садржај таквих наслова оповргавао први утисак. Све се те књиге са синтагмом „приватни животи“ у наслову, али и многе друге које спадају у област коју зову историја културе, баве реконструкцијом менталитета људи из прошлости. И те реконструкције на основу сачуваних докумената и извора такве су да, рецимо, Цариград двојице историографа не мора уопште одавати исту слику. Зато ми Рансимен у „Паду Цариграда“ измами сузе као да читам какав љубавни роман, а Острогорски ни уздах. У питању су два потпуно другачија приступа и различите реконструкције исте прошлости. Са одређеном свешћу или читалачким ставом, можда и предзнањем или само одређеним сензибилитетом који може бити, а не мора, део типичног менталитета савременог човека, готово да се такво историографско штиво може читати као белетристика. Читам је тако и за ово лето, уплашена њиме, бирам  својеврсну реконструкцију страховања позновизантијског човека којом се скоро деценију бавио наш византолог и медиeвaлист Радивој Радић.

Поднаслову овог уводног дела  никако није намера да омаловажи часне напоре аутора два тома озбиљне културне историје, него управо обрнуто: да врати достојанство обезглављеном и распамећеном лету. И лету. А можда и нашем  менталитету. Кад једном неки историограф будућности буде желео да реконструише менталитет човека раног другог миленијума на обронцима некадашње ромејске цивилизације, бар ће постојати показатеља да створ тог миленијума није два месеца у години згубиданио по рекама, језерима и морима, фестивалима и фештама, oлимпијадама, кобасицијадама, гитаријадама  и свим другим –адама, уживо и пред ТВ-апаратом, него је понеко понешто читао и промишљао. Ако звучи претенциозно, а звучи, може се ово разглабање узети и као ћамиловско бављење историјом у функцији лечења сопствених фрустрација у свету који је био и остао проклета авлија и у коме слободу духа може извојевати само фикција (и фиксација).  Најпре ће бити да је у питању Гуревичев светоназор по коме историја увек подразумева самопосматрање. Пошто је већ Радић као савременик поставио наше (актуелно, ововековно) питање – страхове, а добио њихове (људи на измаку византијске културе) одговоре, пружио је добар повод да читалац тих одговора учини управо обрнуто: полазећи од њихових (позних Византинаца) или његових (Радићевих) одговора, премери савременост и сопственост. Ако књига посеје семе новог страха у нама, можда схватимо у каквом смо проблему. То може бити показатељ квалитета књиге. Добре књиге увек постављају и покрећу проблеме, никада их не решавају. И ево нас пред првим проблемом и упозорењем: Пазите шта читате на плажи! Није лето само по себи безглаво, ми га чинимо таквим.

Аутор и дело

Позив на мудрост и саливање страве

Лепота књиге је и у томе што је не морамо читати редом. Можемо одабрати наслов који нам се чини познат из сопственог искуства. Рецимо – страх од смрти, болести и епидемије, западни сан, судбина интелектуалца у провинцији, несигурни друмови…  Сумњам да ће савременог човека летимичним тематско-парцијалним избором по поднасловима поглавља привући наслови који се баве страховањима од прекршене заклетве, колективним халуцинацијама, пророцима и чаробњацима, грађанским ратовима, кугом, страхом од Бога… На ове је теме савремени човек неосетљив или, пак, осетљив на сасвим другачији начин од позновизантијског човека. Проблем који нам се отвара пред претпоставком да смо данас неосетљиви на неке појаве, које и даље трају истоветне или преобликоване и нису нестале са византијском цивилизацијом, али ми према њима имамо битно другачији однос, јесте: да ли је човек савремености због тога у предности или је на губитку? То је истовремено и димензија интроспекције о којој Гуревич говори као о нужности при сусрету са историјом. То је она мера у којој се Ћамил изгубио, јер га је Андрић саздао по кроју савременика и литерарном симболизацијом покушао учинити универзалним.

Антички народи су озбиљно разматрали феномен страха и признавали га, чему је доказ то што су они дивинизовани. Митологија нам указује да је древни човек правио суптилну разлику између страха (божанство Дејмос и римски еквивалент Палор) и ужаса (божанство Фобос, а римски еквивалент – Павор). Свест предака је уочавала улогу коју страх има у индивидуалним и колективним судбинама и њихови напори нису улагани у поништавање или лечење страха, него у ублажавање – како умилостивити „надлежна“ божанства. Како је то супротно од савременог човека! Он би да се ослободи, деблокира, не призна, освести и уништи своје страхове. Како другачије схватити рекламу психотерапеута који гарантује да у само једној сеанси лечи фобије од лифтова, паука, јавних наступа и слично, и све то пропрати најексплоатисанијом сликом 20. века – Мунковим Криком?! Или, како схватити оне који излече фобије у једној сеанси, па после тога уживају у филмовима страве и ужаса. Некако ми све то личи на примитивни обичај саливања стра’, при чему се наши страхови материјализују као јединствена слика у олову и самим тим нас ослобађају.

Мислиоци старог света оставили су читаву филозофију страха у својим списима, загонеткама, сентенцама. Над једном од њих бисмо се могли замислити и сами: Где страха нема, рађа се оно чега се треба бојати (Публије Сир). Средњовековни човек није прогласио мрачнима тековине и мудрости својих претходника, као што је то учинио нововековни човек са вредностима епохе која му је претходила. На најбољи могући начин средњовековни човек ослонио се на наслеђе антике, па је лако препознати склад између поменуте Сирове сентенце и библијске и светоотачке: Страх (Божији/од Бога) је почетак мудрости. Некако ми се чини, с овом књигом и без ње, да је модерни човек променио поглед на свет јер је изменио тачку гледишта и избацио Бога из свог видокруга. Противно свему што су нас учили, у односу на средњовековног човека, тачка гледишта му је постала ниска, видокруг узак, страхови банални, разрешење готово немогуће, нада узалудна…

Опсадни призори и неокрсташки походи

Размотримо, рецимо, град и страхове средњовековног и ововековног грађанина. Средњовековни човек је осећао град као сигурност: Душе немам, али спасавам душе многих. За разлику од модерних мегалополиса који се видљиво шире, и са тим ширењем множе се опасности урбаног начина живљења, средњовековни град је био утврђен и, уместо ширења, он је растао, напредовао у висину. Тај раст није био видљив у облику солитера, рецимо, него невидљив. Његов раст је представљала духовна надоградња. Највиша тачка и центар града бивале су богомоље – то је раст средњовековног човека. Ововековном човеку то су, претпостављам, трговачки центри у којима он подмирује све своје потребе и за које се моли. Иако у скученом простору, средњовековни човек се у опасаном граду није осећао клаустрофобично – имао је простор да иде увис, растао је духом.  Безбедност града означавали су  његови чувари свако вече замандаљеним вратима и кључевима који су закључавали све страхове. И данас се дивимо уметничкој изради тих кључева по музејима и архивима, не размишљајући о њиховој дубокој симболици. Нововековни човек прави утврђење од свог стана, куће, аута, сваке покретне и непокретне имовине. Византијски човек је у кризама у зидине својих градова пуштао житеље околних села, познате и непознате, а модерни вири кроз кључаоницу стана који дере небо, и обезбеђен је вишеструким катанцима. Ван-тач-лок технологија узалуд обећава сигурност. Не постоји ни кључ ни кључар који би мајци која је кренула на починак донели сигурност и миран сан, док њена деца управо крећу у „град“.

Средњовековни грађанин плашио се природне катастрофе, која би његово уточиште учинила мање безбедним. Ововековном грађанину и нестанак струје има размере катастрофе, а шетња по одређеним деловима града може да буде опасна пустоловина, и он је се клони и упозорава на опасност све посетиоце. Олош, тј. плебс/гомила/светина/пук тековина је града, као онај слој друштва који наступа неразумно и необуздано, одликује га дрскост, склоност метежима и приврженост неуглађеним понашањима и нерегуларним путевима за постизање циља. Ове опаске византијских хроничара прерасле су у новом веку у детаљно разрађену психологију масе. И док се у средњем веку проблем нерегуларности понашања решавао тако што се овај слој контролисао, утицало се на његово култивисање не само законима и казнама, него и позитивним примером аристократске елите, дотле се на психологији масе у новом веку засновала читава индустрија манипулације светином, како би остала некултивисана и на нивоу на којем је њоме најлакше манипулисати. Неке пак карактеристике светине византијског времена, попут неуглађеног понашања и нерегуларних путева у постизању циља, постале су особина новокомпоноване елите, успешних пословних људи нашег века.

Средњовековни град  је компактан и затворен, отуда и његова безбедност. Нововековни идеал града јесте отвореност и мултиплицираност. Можда отуда извире и његова небезбедност. При томе, нововековном човеку дешава се нешто што се нашем претку не би могло десити а да се озбиљно не посумња у његов разум – опседнутост или сличне појаве. Наиме, ма колико градови били небезбедни,  несигурни и отуђени, нововековни човек, наш савременик,  хрли у њих као у каквој масовној халуцинацији, или као омађијан сања о пресељењу у град, и више воли бити олош у њему него газда и господин у сопственом дворишту. Кад смо код масовних халуцинација, што се дешавало и Ромејима по градовима, могло би се рећи, судећи по списку извора у Радићевој књизи, да су оне наступале повремено, изазване гласинама о нечему чега су се житељи града бојали, да су трајале кратко, а по њиховом нестанку Византинац се стидео необјашњиве појаве у којој је учествовао. Нововековни човек, пак, можда је већ у фази непрестане халуцинације, целодневног трипа, доживотне фатаморгане, који силазе с медија, излога, шеталишта… Апсољутно романтићно!

Једно поглавље књиге, под називом Призори градова у опсади, доноси низ извора о опсадама и одбранама византијских градова, а те су опсаде доведене у директну везу са страхом од иноплеменика. Многе опсаде иноплеменика, ма колико ми свирепост везивали за средњи век, делују као дечија игра у односу на специјалне ратове који се данас воде сваког тренутка у свету, или на најезду туриста – неокрсташа нашег доба – у сезони. Заиста, те туристичке најезде, када су устремљене на остатке средњовековних градова и утврђења, имају нешто крсташко и варварско у себи: наоружани фото и видео-апаратима и осталим помагалима за ограниченост сопствених чула и имагинације, формација по формација неукусно одевене војске туриста насрће на зидове гладних очију, база, осврће се, звера, пали хице из својих помагала, преврће сувенире; пипка, хоће активно да учествује у симулацији каквог историјског призора … само површно слушајући дискретне комесаре ових похода – туристичке водиче.  А тихи житељи града домаћина, као какав дух чувара и кључара несталих давних утврђења, у намери да умилостиве варваре и укроте свој страх, излазе пред њих с понудама неаутентичних сувенира и других услуга. Неокрсташи те сувенире затим као плен носе у своје закатанчене домове, а потом их јавно показују, ките се њима, деле као линкове до фотографија и снимака, упркос чињеници да они никог не занимају јер свако има сопствени плен са једног таквог похода. Да је тај плен неком заиста потребан, љубоморно би га чувао иза седам катанаца и у страху устукнуо ако га неко затражи. Сувенири најчешће служе као трофеј ега савременог варварина, на кога оно што је видео не оставља никакв траг на души, уколико нема и одређене видљиве трофеје и мултимедијалне документације о свом походу. Када једном оду у крсташки поход, варварска глад се тек пробуди, и већ планирају следећи крсташки рат, помно се припремајући за њега целе године. Та се припрема не огледа, дакако, у читању какве књиге о култури с којом ће се сусрести и коју желе боље да упознају, него, путем масовних комуникација и гласова које доносе они који су на одређеном походу већ били, шпијунирају места на која би ваљало отићи – популарно зване дестинације; уцртавају их у своје карте, припремају одступницу; гомилају резерве новца; траже пратиоце и саборце за поход… Све се то дешава под окриљем какве агенције на гласу, која им редовно шаље понуде земаљском и електронском поштом, мамећи водицу на уста њиховој варварској глади.


Пет дана јахања и племенити лет

Једно је сигурно, позновизантијски човек није имао страх од авионског лета. Јахао је. Лет му, међутим, није био непознат, другачија су му, можда, била винућа. Сателитски снимак авионских летова над земљом ни нас не оставља равнодушнима чак иако немамо фобију од летења.

Сателитски снимак авио-летова изнад Земље 

Шта би рекао византијски човек и какав би страх у њему овај снимак изазвао? Ништа нарочито ново у колекцији страхова. И њега су жуљали путеви. Морао је да одмара коња, па и мења, али не под принудом каквог закона или стандарда, него из саосећања за живог створа који га преноси с места на место.  Скраћивао је путеве, свраћао у крчме да се окрепи, пресретали су га друмски и поморски разбојници. Можда их је лакше могао избећи него ововековни човек – данас се разбојништво урачуна у цену карте, међудржавним договорима о полагању права на ваздушни простор и небо изнад земље, коју је, такође, добио каквом узурпацијом,  или се путарина цивилизовано наплати на каквој рампи.

Да ли је гиздао свога коња и показивао га као статусни симбол у маниру модерног човека који често зна да замени сопство оним на чему или у чему седи, оним што га превози и оним што може да купи? Да ли је гинуо у судару два коња, не поштујући пропис или имајући сувише поверења у машину коју је мислио да је обуздао зато што ју је својим умом створио? Куда су га водили путеви и с којим је наканама на њих полазио? Можда је накана и једина разлика између путовања средњовековног и ововековног човека и та би се разлика на терминолошком плану могла одредити овако: они су путовали, ми се транспортујемо. Племенита накана је једини лет који човек може предузети, све остало је транспорт. У неком другом контексту могли бисмо рећи да не лети ни птица ни авион, но само мисао, идеја.

Када је Душан Силни довео царицу Јелену на Свету Гору, њему није намера била да прекрши монашка правила, нити је Јелена имала неоварварску туристичку глад, нити феминистичке пориве. Намера им није била чак ни да спасавају своје животе пред кугом, него да сачувају владарске главе Србије. Ту је разлика између старог и новог човека. Или, ако хоћете вицкасто, ево како је један туриста реаговао насред Метеора на причу о томе како је Душану Силном требало две године да до тог места дође са војском: да повуче војску, храну и све што је потребно, да се организује… Туриста коментарише: Тја, та нису се стигли ни окупати. Да, то је вицкаста интроспекција савременика која није кадра да схвати накане и потребе другачије од сопствених. Ни водич се није бавио ничим другим осим ређањем фасцинантних података изражених у цифрама које савремени човек разуме: број сати и дана, број војске, квадратних километара освајања…. Ни речи о Душановом сну да васпостави негдашњи сјај Византије. Уосталом, ко би од савременика такав сан разумео, под претпоставком да он данас гаји западни сан, што значи: богатство и успех, или народски: у се – на се – пода се.

Ми и наши демони

Објективно мерено, на хијерархији страхова средњовековни човек на врху лествице има: рат, глад и кугу. Када се разгрну ови објективни показатељи страхова, затичу се објашњења по којима је исход, узрок и ток ових недаћа у божанском, па би се могло рећи да средњовековни човек има један једини страх у много ликова: страх Божији. Исте ове појаве савремено човечанство и даље има, али је застрашујуће одсуство страха од њих. Сваки Божији дан бесни неки мали рат, од завера и пучева, преко биолошких до медијских ратова, и тешко би се могло рећи да нас они плаше, чак изгледа као да нас хране јер савремени човек не жели да их реши.  Куга више нема размере као у средњем веку, али како назвати ејдс, птичји грип, алергије и све оне нове и нове болести од којих пати и савремени човек, само што у њима не рашчитава и не учитава никакав знак, ни казну, ни упозорење, као што је то чинио средњовековни. Планета се готово поларизовала: једни су гојазни, други су гладни ако гледамо рационалистички на појаву глади. Ако је посматрамо симболички, може нам се указати да су заправо нечега гладни они који се преједају. И да је незаситост узрок осталим невољама за које модеран човек не страхује.

Сви се људи плаше, говорио је Сартр, а онај ко се не плаши није храбар – то нема везе са храброшћу – него није нормалан. Стар колико и човек и цивилизација, страх говори и о човеку и о цивилизацији у којој су неки страхови јачи него у другим цивилизацијама.

О страховањима и страховима средњовековног човека и, још више, о његовим идеалима, узорима и обрасцима, најбоље су говориле молитве које је он божанском упућивао. Радић је издвојио једну такву узоритост Филотеја Кокина:

Избави, Господе, овај наш град

И сваки град и сваку земљу,

На којој се право и непорочно

Слави име твоје,

Од глади, погибељи, огња, мача, најезде иноплеменика,

И од међусобних сукоба и ратова са варварима,

И од свакога зла…

Списак невоља у наведеној молитви није кључ страховања средњовековног човека. Кључ је у почетном обрасцу, у којем се од локалног колективног интереса прелази на глобални и другом жели оно што и себи. Реч је о глобализму сасвим другачије врсте од оног у чијим процесима ми данас живимо. Реч је о глобалним вредностима Универзалног Царства, које се темеље на заједничком поимању добра и зла, а не на свеопштој повезаности у којој си сам, заједничком тржишту у којем си роба, господар и манипулатор другима, без жеље и могућности да свет промениш за онолико колико би себе да побољшаш.

Средњовековни човек, ослањајући се на античко наслеђе, није саливао страву, ни ослобађао човека кривице ослобађајући га од одговорности. Промишљао ју је и категорисао. Ево једне категоризације страха у средњем веку:

  1. Оклевање, устручавање, страх да се нешто предузме
  2. Страхопоштовање, морални страх, стид
  3. Срамота, скрнављење, страх да се учини нешто нечасно
  4. Запрепашћеност настала сучељавањем с  утварама
  5. Страва, страховање од авети
  6. Узрујаност, страх од неуспеха, од треме до патње.

 Систем вредности наших предака био је такав да се добрим страховима сматрају они који у себи садрже етичку категорију: страхопоштовање и морални стид. Нововековни је систем те страхове прогласио блокаторима који стварају осећај кривице. Идеали му почивају на човеку ослобођеном од страхова да би могао да предузима шта му воља, а врховни циљ је да буде успешан. Кад саберемо и одузмемо, са наслеђем га везују само утваре и авети.

Зато ме мање плаше средњовековни обреди ломача и ловова на вештице од нововековних утвара без савести, које продају своје прихватљиве халуцинације. Кад мало боље размислим, страх ме је и од небитне рекламе за прашак за суђе, која је до те мере изврнула стварност тобожњом  научном статистиком о томе како годишње проведем 300-400 сати перући суђе а свега пар сати негујући руке, да поносно нуди решење у свом производу који негује и кад пере и раствара масноћу. Страх ме од помисли да ће неко у то да поверује и помисли да су човеку руке дате за неговање, а не за рад. Једнако ме страх од оних који ће милост руку везати за њихову однегованост, а не за давање.

Модеран човек је пун страхова, али не оних исконских које су помно проучавали мислиоци прошлих векова. Примат имају они које св. Јован Лествичник везује за гордост, надменост и разметљиву самодовољност која највише стрепи пред утварама своје усковитлане маште.[2] Отуда онај сарказам из телефонског разговора двоје младих када једно пита другог да ли је сам, а он одговара да није. На питање ко је ту, овај одговара: Ја и моји демони.

И овај приказ није ништа друго него разметљива ментална акробација која стрепи пред утварама маште својих савременика, а своје не види, што не значи да их нема.

И … која је ваша фобија?

 


[1] Арон Гуревич, Категорије средњовековне културе, Нови Сад, 1994, стр. 7.

[2] Свети Јован Лествичник (прев. Димитрије Богдановић), Лествица, Београд, 1963, стр. 124.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s