RSS довод

Дечак и море

  Маријана Петровић

  OШ “Коста Ђукић”, Младеновац 

 carefulwiththataxee@gmail.com

.

Имам прецизан увид у то шта ученици моје школе читају и када.

Међу најпопуларније наслове спадају збирке текстова тематски везаних за Светог Саву, вероватно зато што ученици свих разреда у јануару имају задатак да прочитају или науче пригодне песме или игроказе на ову тему. Када је реч о лектирама за старије разреде, 60 примерака, колико имамо у библиотеци, никада не покрива заинтересованост ученика да прочитају Нушићеве Хајдуке, прву лектиру у петом разреду. Повећано интересовање осмака за друго Нушићево дело, Сумњиво лице – последњу лектиру у осмогодишњем школовању, нажалост, као и оно код петака, можемо приписати прагматичним разлозима. Старији разреди су у укупном коришћењу библиотеке заступљени са мање од 25%, иако је њихова бројчана заступљеност у школи дупло већа (6 издвојених одељења шаље своје старије основце у матичну школу). Ако од тог малог броја позајмица одузмемо све оне који су ове године у библиотеку дошли по Нушића, једва  да уопште можемо говорити о коришћењу библиотеке у дословном и традиционалном смислу. Ипак, охрабрује чињеница да и тај мали број читалаца сугерише некакав однос према књигама које им фонд школске библиотеке нуди. Иако изгледа, на пример, голим оком гледано, да тинејџери сасвим занемарују лектире, статистика потврђује оно што наставници српског одавно знају и због чега из године у годину мењају наслове препоручене кроз обавезну лектиру (како год то данас било формулисано). Ове године смо, у прописаном броју примерака, као лектиру за шести разред, увели роман Анђеле Нанети Мој дека је био трешња и одједном је половина ученика шестог разреда у року од недељу дана прочитала ову књигу, а касније су је учестало позајмљивали и остали ђаци – има ли убедљивијег примера за формирање суда укуса у конкретном временском тренутку. Наравно, реч је о изузетку који потврђује правило – тинејџери не читају лектире. Али ипак нешто читају. Највише их интересује популарна психологија, а нарочито Уџбеник за заљубљивање Ирене Тиодоровић. Интересује их и грчка митологија, без обзира на то да ли је реч о митолошким причама нарочито приређеним за њихов узраст или о Гревсовом приручнику. Треће место заузима тинејџерски детективски роман Вангелиса Илиопулоса Заврти уназад. Уџбеник за заљубљивање и Заврти уназад су нови наслови у библиотеци, (добили смо их у октобру, у оквиру пројекта Оштро перо), па је могуће да популарност дугују тој чињеници. Ово само показује да су мала средства која издвајамо за набавку дечје белетристике увелико недовољна и да је то један од разлога што интересовање за књигу и читање из године у годину код тинејџера опада. Дакле, ако постоји криза читања код млађих тинејџера, она је великим делом економске и педагошке природе. Деца овог узраста су и те како пријемчива за одређене теме, наслове и форме.

Истински ме, међутим, обесхрабрују крупни планови из привидног раја читалачких потреба и навика ученика млађих разреда. Они су у коришћењу књижног фонда заступљени са чудесних 74,24%, од чега трећина отпада на ученике првог разреда који се у библиотеку свечано учлањују тек у јануару. Да није Алисе у земљи чуда и избора из поезије и прозе Душана Радовића за различите узрасте, не би било наслова који се по интензитету и истовремености потражње уопште могу препознати као лектире. Узрок изузетне динамике, погађате, лежи у томе што чак и четвртаци – упркос усменим сугестијама, промоцијама читања које врше и школска и јавна библиотека, играма и рекламама на огласној табли у висини њихових очију, нарочитом смештају књига у слободном приступу који погодује висини корисника и далеко већем и бољем избору наслова од оног који се нуди старијим основцима – најрадије позајмљују сликовнице. Не ради се само о визуелном утиску који потиче од богатих илустрација, већ и о својеврсном страху од обиља текста. Савремене едиције намењене почетном читању (најпознатије су оне Креативног центра и Лагуне) ту промашују циљ полазећи од тога да крупна слова охрабрују читаоца почетника. Лагуна, изгледа, налази срећније решење уводећи елементе стрипа у илустрације и преводећи издања на чијој се насловној страни, осим стандардног ауторског пара – писца и илустратора – и преводиоца, јер је реч о преводима, појављује и име језичког саветника, који има задатак да савремене и класичне фабуле прилагоди језичким могућностима читалаца на одређеном узрасту. (Реч је о језичком саветнику за језик оригинала, за српски језик такав саветник изостаје.) Ипак, интересовање ученика за ова издања није велико.

Сећате ли се Станислава Винавера, који  је деци давао банку за нову реч, неку коју још није чуо ни записао? Али деца се са Винаверовим преводом први пут срећу тек у петом разреду. Осим у оваквим изузетним случајевима, кад се нађе преводилац који је истовремено и песник, не верујем да је преводна литература нарочито добро штиво за почетно читање, без обзира на фонт и величину слова.

Почетно читање је својеврстан генерацијски поклон, предавање цивилизације у руке младих људи и зато треба бити нарочито опрезан, бринути о томе које и какве културне тековине тај млади човек најпре прима.

Криза читања почиње са првом прочитаном књигом. То што је дијагностикујемо тек код млађих адолесцената значи само да су нам дијагностичка средства спора, а дијагностичари недовољно проницљиви.

Већ две године ме са полице омиљене књижаре посматра књига Љиљане Ђукић и Драгољуба Јањића – «Дечак и море». 

Будући да моје читалачке навике долазе из једног другог времена, увек су код мене наилазиле на неповерење ове нове књиге у којима текст стоји на илустрацији као њен саставни део. Разумем, времена су се променила, границе међу различитим уметностима се све више бришу, али чинило ми се увек да је ружно, лоше, па чак и опасно деградирати реч учинивши је тек саставним делом илустрације која, бар у оним књигама које универзална децимална класификација одређује бројем осам, треба да има секундарни значај. Књиге попут ове подривају мој старовремски став.

Дечак остаје сам код куће из дана у дан и слика чекајући да се родитељи врате с посла. У тој стваралачко-читалачкој усамљености, слике оживљавају и причају му приче. Ипак, садржај тих прича не може бити искључиво плод дечакове маште, јер из сваке од њих, из дана у дан, дечак сазнаје нешто ново о природи и њеним законитостима, крајњој и далекој супротности стана омеђеног зидовима који не напушта. Приповедањем у трећем лицу се на известан начин подржава веродостојност приповеданог. Илузији доприноси то што сама књига, ако изузмемо чињеницу да је штампана двострано, веома личи на цртанку. Да је реч о намери ауторског пара, а не о случају, говори и чињеница да ни испред ни иза текста нема садржаја, иако је реч о збирци прича. Приче су концентрисане око дечака и његовог талента, а збирка има цикличну структуру, у којој су све приче међусобно значењски повезане, сваку од њих можемо денотирати тек ако смо прочитали претходну, а последња упућује на поновно читање прве. Оваква композиција симболички дочарава седмицу. (Лепо је што још увек живимо у земљи у којој аутор не мора да размишља о томе да ли је политички коректно рећи да нечији родитељи раде седам дана недељно, остављајући дете млађе од десет година без надзора одраслих.)

Илустрација доминира у односу на текст (иако не излази из оквира илустрације текста), због чега дајем себи слободу да илустратору припишем коауторство. Ово значи да је и деци која нису савладала читање могуће да, листајући књигу, конструишу некакву кохерентну фабулу. Како је задатак илустратора управо тај да илуструје сликарски стваралачки процес, овај илустратор је, мудро, дечаку-сликару позајмио свој сликарски стил на оним сликама које покрива фабула, док је дечакова соба украшена цртежима који стилски значајно одступају од ових. Друге две представљене просторије дечаковог стана – кухиња и предсобље – лишене су слика, али не и топлине, јер обилују детаљима друге врсте.

Представљени предмети су стари тридесетак година и савремени читалац ће неке од њих тешко препознати, док упадљиво изостају средства савремене технологије, па самим тим и комуникационе могућности које она нуде. Ако ће младим читаоцима то отежати поистовећивање са јунаком, сигурна сам да ће бар изазвати носталгични смешак на лицима њихових родитеља.

У основи прича о машти и стварању, о односу сазнања и уметности, амбивалентном читалачком и уметничком бићу, о радости коју доноси новина, али и свакодневна и вечна нужност да се из света књиге изађе у стварност, која нас онда опет гура назад у свет књиге, ово дело тера читаоца да се поистовети са јунаком стављајући га у исти положај. Младом читаоцу, којем је намењено, није могуће да га прочита у једном даху. У најбољем случају ће га прелистати и прочитати причу или две, а онда ће бити приморан да за њим чезне док не испрати родитеље на посао. Љиљана Ђукић је, пишући ову књигу, свакако непрекидно имала на уму овог читаоца и његове хоризонте очекивања и читалачке могућности. Одмах на првој страни га охрабрује. Испод отвореног прозора са којег га, из своје собе, посматра Дечак, одређује свог јунака као усамљено дете које не познаје игре за усамљене дечаке, уколико оне постоје, а још увек не уме сасвим добро ни да чита, тако да је изостанак знања тешко превазићи.

Како је ова књига представник српске књижевности за децу, уопште не изненађује кад видимо да и са насловне и са сваке следеће странице изостаје информација о језичком саветнику. У ствари, изостаје чак и име најобичнијег лектора. Самим тим, јасно, изостају и лекторске интервенције у тексту. Све омашке су пред нама. Можда младом читаоцу кваре илузију, а можда их и не примећује. Мени, међутим, указују на оно што је аутору било на памети у процесу писања.

Пре свега, Љиљана Ђукић инсистира на мелодији реченице. Интуиција или познавање дечје психологије – мање је битно. Дете лакше памти и радије чита песме за децу или прозу обликовану усменом традицијом него приповетке и романе. Оно још увек не разуме све речи, измичу му многи језички обрти, не користи речник и не располаже довољним бројем категорија које би му дозволиле да препозна и себи објасни књижевне појаве. Али овај читалац може нешто што ја више никад нећу моћи: већ у првом читању беспрекорно меморише крупне делове текста и све детаље са њима у вези (интерпункцију, илустрације, истовремено чува у свести сва значења до којих је непосредно или уз туђу помоћ дошло и чини се да она у тој свести не сметају једна другима чак и ако су у очигледном нескладу). Мелодија реченице је основна ствар о којој писац књиге за децу мора непрекидно да мисли. Дијалози су пуни паралелизама, понављања сваке врсте (рефрена, анафора, епифора, палилогија, симплоха). Други разлог за паралелизме лежи у потреби за јасношћу и разумљивошћу текста. Понављање у разним контекстима је увек пожељно када није извесно да ли читалац влада коришћеном лексиком. У том настојању, ауторка је сигурно морала често да мења реченице, а онда и контекст у складу са појединачном променом. Погдегде се нит изгубила. На страни 9:

А после тога све много, много боље виде – рекло је море.

И заћутало.

Ућутао је дечак и зажмурио. У том тренутку учинило му се…

Лектор би, да га је било, јасно видео да, овако како је написано, изгледа да је дечак (ко зна зашто у трећем лицу) препричавао свој дијалог са морем, па заћутао. Пошто је то нелогично, додао би и испред речи дечак и све би било глатко, логично и лако за читање. Како лекторске интервенције нема, нама је јасно да је овај дијалог прекрајан и кад је прелом већ био готов. На деветој страни је коначно постигнута еуфонија, са десете вреба нонсенс.

Кроз овај дијалог се пред нама разоткрива још једна намера аутора. Сигурно је читаоцу већ пало у очи да из концепта какав је овај очекивања формира не баш лепа могућност да се усамљеном детету припише жива машта и некакав плачевни сентиментализам, што би га учинило ужасним узором за мале ђаке. Ауторка је тога свесна и излаз налази у сазнавању. Дечак, иако је од баке већ чуо да море свој укус дугује отопљеним минералима, сада, игре ради, пита насликани талас који је оживео – зашто је море слано. Први одговор уметничког дела је сентименталистички: од суза многих морнара. А морнари плачу јер су далеко од куће. Међутим, овај процес има исходиште у сазнању: хемијски састав мора и суза је сличан, а сузе су средство којим испирамо очи да бисмо боље видели. Слична улога мора постаће му јасна када прочита последњу причу, која недвосмислено упућује на поновно читање прве.

Очигледно је да се о читалачким могућностима оних који су тек овладали читањем може бринути без потцењивања њихове способности разумевања прочитаног.

Чини ми се да издања приређена за почетно читање управо ту губе циљну групу: њихови аутори заборављају да су нови читаоци и те како вешти тумачи текста – они већ годинама пажљиво слушају оно што им читају родитељи, баке, деке, васпитачи. Слушају пажљиво и сва егзегетска упутства која им читач нуди. Уместо лаког задатка, уморним очима, ненавиклим  на покрете читања, нуди се предах на илустрацијама, а радозналом духу – задовољство због могућности поистовећивања са јунаком, са којим истовремено спознаје свет чињеница и свет осећања и имагинације.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s