RSS Feed

Верослав Гајовић, библиотекар и песник

 Верослав Гајовић

 ОШ „Иван Милутивовић“, Београд

 vidgaj@yubc.net

.

.

БИОГРАФИЈА

Верослав Гајовић је рођен 1952. године у Крагујевцу. Основну школу и гимназију завршио је у Крагујевцу, а Филолошки факултет у Београду.

Пише песме за децу и одрасле. Песме је објављивао у Светлости, Политици за децу, Расковнику и Даници. Пише и есеје из домаће и стране књижевности.

 

Песме за децу Верослава Гајовића, ОШ „Иван Милутиновић“

                        ЗАБУНА

            Било је јутро када је пчела

            На један жути џемпер слетела.

 

            Али тај џемпер сред хучног града

            Не беше ни цвет нити ливада.

 

            И збуњена тад, налик на дете,

            Та мала пчела некуд одлете.

                                              

                    ВОЗ

            Кад је далеко,

            то је коцкица

            коју бих могао

            да ставим у џеп.

 

            Кад је близу,

            онда сам ја коцкица

            која би могла да стане

            у његов џеп.

                                  

                ХАЛЕЈЕВА КОМЕТА

            Ко год се лепој вечери преда,

            У бројне звезде радосно гледа.

           

            Чудне и јесу све те комете –

            У трен свој дођу, трепере, лете.

 

            А најчуднија је Халејева:

            У један људски век се одева!

 

                        ШУМОР ЛИПА

            Свуда је шумор вечерњих липа

            И прах који се  круни, расипа.

 

            И свуда шумор небеске горе:

            Ту птице вазда нешто ћућоре.

 

            Намах се пренем у чудној слици:

            Звезде су опет постале свици.

                       

               ЛЕПТИР

            Лептир –

            није ли то

            заправо цвет

            који се одважио

            да лети?

                                  

                 О ЛИСТУ

            Дрво је и корен,

            И стабло и грана;

            Али су тек листу

            Врата откључана:

            Само ће он смети

            Да некуд одлети…

                       

               СВАНУЋЕ

            Ево и јутра

            И златне кише:

            Све сада трепти,

            Радошћу дише!

 

            А сви смо жељни

            Тог лепог ткања,

            Тог рукотвора,

            Тог обасјања!

                       

                   ШУМОРЕЊЕ     

            У природи сваког часа

            Неког шума и одгласа,

            Трепета и обурвања,

            Уминућа или сјања;

            Напор стални и борење,

            А чини се – шуморење…

 

                        РЕЧИ

            Гумице су обично

            Такве: каткад брзоплете,

            Љуте помало на себе

            И на све што их окружује.

 

            Док други пишу,

            Оне бришу, бришу…

 

            Али сунце, птицу, дете,

            Мајку која џемпер плете –

 

            То неће никад избрисати.

 

                        МОРЕ

            Море није само море

            Коју плаве мисли створе,

            Море није само слика

            Узбуркана, превелика,

            Површина строга, равна.

            Него љубав једноставна:

            Читав дан у плавој води,

            Заслуженој разоноди!

 

            Ту се човек лако бућне

            И пријатну сланост куша,

            С рибицама ту се прућне,

            Јек таласа гледа, слуша.

            Шта би друго на обали

            Но лепоту да сву хвали?

            Јер море је закон прости

            Једне шумне опширности…

 

 *  *  *

Слика света Верослава Гајовића испуњена је благошћу и сетном ведрином, осећајем за притајени склад живота који струји у земљи, ваздуху, живим бићима, биљкама и животињама са којима се песник и читалац поистовећују. Његову песничку визију одликују једноставност и сажетост форме, пробрани контрасти и ономатопеја, уз фину иронију и ненаметљиво присуство аутора. Класични симболи звезда, Сунца, Месеца, комете, јутра, вечери, воде, планине, цвета, лептира у лету, птице, дрвета, пчеле, свица – служе песнику да говори о својој збуњености и удивљености пред тајнама и лепотама живота. Уједно, његова загледаност у небеске висине, откривање веза малог и великог, микро и макрокосмоса, осећај трошности и пролазности човекове на земаљским просторима –  указују на поштовање живота и природних процеса.

Песме Верослава Гајовића захтевају пажљивог и осетљивог младог читаоца, и у њима нема јефтиних варки, помодних мотива и наметљивог римовања, карактеристичних за савремену српску поезију за децу и младе. Његови стихови наликују оном специфичном граничном подручју наративне песме, или пак врло кратке поетизоване (поетске) прозе, попут јапанске хаику  песме: ови кратки, поетизовани записи могу да се читају као рефлексивне и сетне изведенице  – мале поуке  и поруке којима се читалац позива да осмотри своју стварност на један другачији, природнији начин, лишен тескобе и отуђења модерне индустријске цивилизације. То се може постићи ослањањем на наивно-детињско поимање света и живота, непретенциозно и искрено.

Миле Пенков

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s