RSS Feed

Oблици несмотрености

  Славица Јурић

  ОШ „Свети Сава“, Бачка Паланка

  slavicajuric@live.com 

 .

.

Свако читање је путовање. На то путовање носимо сва своја претходна читалачка искуства као оруђe за разумевање и навигацију кроз текст. Понекад се с пута вратимо носећи пун кофер блага које смо на путу на поклон добили. Некад се, опет, вратимо уморни и празни, уверени да би било боље да нисмо на њега ни кренули и да смо залуд трошили време на општим местима. Понекад, пак, с пута се вратимо излуђени, одушевљени или преплашени, погубљеног алата, без одговора и без сувенира, и само знамо да путовање морамо наставити у истом смеру и сва она непозната места поново истражити. 

Ево књиге која на ново путовање позива, књиге која је истраживачка у пуном значењу те речи: истовремено је и резултат истраживања и позив на истраживање; књиге која је испитивачка и позива на самоиспитивање; књиге актуелнe и модернe, која, међутим, долази на концу – стрела је давно одапета и већ је погодила стратешке циљеве: економију, политику, образовање, менаџмент. Порекло или почетна тачка тог одапињања је, где друго, него у САД. И порекло речи из наслова књиге са истог је изворишта. Докчувени професори на свим озбиљним европским универзитетима као предуслов за писање и приповедање  још увек помињу клицу генијалности или бар мрву талента, па и искру божанског, у Америци се још од 60-их година прошлог века, од основних школа до универзитета, уводе  радионице креативног писања. Свако може да пише, и то креативно! Насупрот европском наслеђу романтизма и култу инспирације, Америка је демистификовала чин писања и одузела му божанску природу, служећи се при томе баш европским мислиоцима. У последње две деценије вештина причања у Америци доживљава експанзију толику да постоји права поплава фестивала сторителинга за све узрасте и за све профиле.

Ова масовност фестивала сторителинга је још један разлог да ову земљу схватимо као производ или машинерију производње свега и свачега, а не као живе људе са својим аутентичним судбинама, државотворном историјом, актуелном политиком… У њој се производи свашта: од кока-коле, преко филмова и сторителинга, до ратова. То је Америка за остали део света: чист симбол. Податак довољно речит и за сторителинг: мејд ин Америка. У свакој другој ситуацији рекли бисмо – њихова ствар, али је искуство новије историје много пута потврдило да је њихова ствар увек и глобална ствар, и да се мустра оданде брзо шири по целом свету, милом или силом.  Проблем је на првом нивоу математичке природе: глобална експанзија кул-америчког,  мање или више  закулисна, по размерама ширења је империјалистичка. На другом нивоу, кад превазиђемо математику и питања размера, срећемо ново лице империјализма, које више није претеће и насилно. У новом империјализму ради се о добровољности и пристајању уз претходну обраду свести и форматирање ума. Не носи ни ова књига случајно поднаслов – машина за производњу прича и форматирање ума

Како нам наговештава њен аутор, Француз – Кристијан Салмон, који је био гост у Београду поводом публиковања српског издања књиге, она је настала као резултат веб-истраживања. Средство за рад је био веб-претраживач. Отуда све у њој, осим доброг предговора и још бољег поговора, указује да ју је писао неки од америчких аутора:  методологија слаба, готово да не постоји, фрагментарно набацани низови студија случаја, који су анализирани без плана. Ипак, док читате књигу, не можете да не признате да је у питању откривање истине која се десила недавно и да не препознате да се исто у некој мери дешава и даље, ту поред вас. Кад склопите, пак, њене странице, истраживање се наставља. Ако сте у свом животу прочитали бар хиљаду страница каквог штива, осетићете се позванима да и сами у истраживању учествујете, па и више од тога – да браните достојанство наратива, и да му одолите, истовремено. Као позив на ново истраживање схватио је књигу и аутор поговора српског издања, Станко Церовић. На првом кораку свог путовања Церовић у купе прве класе уводи најцењенијег путника српске књижевности у тренутку кад је примао Нобелову награду и изговарао чувену апотеозу причи и причању. Церовић том путнику с горчином обзнањује да се десио заокрет у човечанству, и да прича и причање више немају своју племениту улогу повезујуће нити човечанства, чије ткање од људских сања служи људима. Задржавајући могућност да је Салмонову књигу схватио трагичније него што она заслужује, Церовић се на свом путовању у књигу и са књигом ограђује формулом „Ако сам добро схватио“ пре него што изнесе свој путописни закључак.

Наставком Салмоновог истраживања судбине приче и причања у наше време и поново предузетим путовањем сличним Церовићевом, требало би сматрати и овај приказ. И сама задржавајући могућност да нешто нисам најбоље схватила, читалачку дистанцу нећу подвлачити Церовићевом него новом условношћу – Ако није несмотрено. Несмотреност је, на известан начин, главна тема књиге. Несмотреним се дуго сматрало јавно изношење претерано субјективног утиска, чак и избора, селективног опажања и бележења, појединачног мишљења које не претендују на научну истину. У свакодневном животу несмотреним се сматрало свако стварање, преношење и ширење гласина, непроверених прича, оговарања, фаме, лажи и полуистина.  Неке од облика несмотрености готово је немогуће заобићи у приказу књиге. Ако га и лишим легитимног импресионистичког наслеђа при изношењу утиска или приказа њених појединих делова, остају они други облици несмотрености свакодневице. Њих је немогуће избећи јер представљају сам садржај књиге и савременог живота. Сви ти облици несмотрености добили су пуну афирмацију и постали квалитет новог доба. 

Кренимо на путовање и прву постају, ако није несмотрено.

Чича-мича, готова је прича

Storytelling није ништа друго до вештина причања или приповедања. У доброј старој европској пракси, у употреби је академски термин наратологија за теорију, нарација за вештину, а за резултат те вештине – наратив. Уместо сторителера имамо наратора или приповедача. Нараторе, који су у конвенционалном приповедању посебна категорија ликова,   у сторителингу су заменили спин-мајстори које можемо препознати и под именима пи-ар или консултант. Ма колико се европски мислиоци трудили да продру у структуру приповедања и начине његовог функционисања, једно се увек знало: прича је фикција. Она је фикција и онда кад је на велика врата у њу уведен читалац. Постмодерни читалац добио је могућност да причу довршава или мења, бива њоме обухваћен, али, уколико је здраворазумски створ, није му се дешавало да из ње не изађе. Своју нову улогу схватио је и читалац као постмодерну игру, и даље поштујући  и препознајући границу између фикције и стварности. Моћ разазнавања те границе спада у основна и универзална људска обележја. Верујем да свака култура има формуле које се изговарају на крају приче и које служе повратку у стварност. Присећам се једне наше формуле, намењене најмлађима, јер је њима успостављање границе између фикције и стварности и најпотребније, као вид менталне хигијене: Чича-мича, готова је прича! 

Кажем да се подразумева да је читалац или слушалац здраворазумски створ, али ту убрајам и оне страствене читаоце, који својом пасијом према читању продиру у саму стварност, не одлепљују се од ње. С дуге стране, планета је препуна читалаца једне књиге, потпуно или у извесној мери одвојених од стварности, почев од неуравнотежених адолосценткиња задојених великим љубавним причама, до оних из црних хроника – атентатора и масовних убица. Црне хронике указују да је мера одвојености од стварности реципрочна нељудскости тих читалаца једне књиге. Убица Џона Ленона и неуспели атентатор на Роналда Регана носили су Ловца у житу као молитвеник. Од Селинџера је далеко популарнија Библија – непрегледна је колона страствених патолошких  читалаца  који су своја недела потписивали јеванђељским или старозаветним цитатима. Само код Тарантина могуће је да се старозаветни осветник преобрази у јеванђељски лик који мирно седи у свом ресторану брзе хране, брсти своју порцију и љубављу грли цео свет. Живот је нешто сасвим друго, и само је ствар приступа да ли ће због неречене речи савест пржити више него због учињеног дела. 

Све у свему, када би из обавезне школске лектире искључили оне класике (ма шта под тим подразумевали) у име којих је неко сишао с ума или починио сумасишавше дело, од лектире не би било ништа. Или – остала би само петпарачка издања, довољно шупља и стога безбедна. Да ли би, у том случају,  најмлађи били превентивно поштеђени од  тамних понора и многих слојева класичних дела, тако да им се не би ни могла десити помереност? Сумњам у овакву превентиву, тим пре што се и креатори модерних прича поштапају тоном литије (I believe in), именују своје јунаке по античким, и ма како нам цинично изгледало, њихове војне операције могу бити заоденуте и причом и именом милосрдног анђела. Увек има оних који ће да се закуну:  I believe in that. Стављање руке на место где је некада била душа, као спољна манифестација заклетве, није више потребно. Формат нове вере видан је и провидан, велике гесте и велике речи су сувишне.

Ако није несмотрено, идемо на студије случаја.

Три кул(тна) примера

Не бисте веровали шта сторителинг може да уради, ако се пажљиво прати понашање појединца и утврди узрок. Један од најдрастичнијих примера из књиге  представља случај индијских позивних центара у којима велике компаније, ради уштеде новца, запошљавају младе Индусе да се у име америчких корпорација, тобоже из Америке, јављају на телефонске позиве потрошача и клијената. Узгред, постоји ли сумња у то да се и услуге, а не само производне хале, измештају у подручја јефтине радне снаге!? Та варка позивног центра за америчке клијенте усред Индије захтевала је припреме у виду отклањања локалног акцента запослених који су се јављали на енглеском језику. Да подсетим, то је онај  енглески који у директном обраћању говорника из земаља трећег света увек садржи неодољиву колонијалну сервилност сажету у једној јединој апострофи – „my friend“ – којом завршавају или почињу своје комуникацијске фразе. Одувек ми је то њихово my friend било и дирљиво и цинично: каква снага или каква слабост, каква је величина или каква је безличност потребна да би се на језику завојевача дојучерашњи роб обратио потенцијалном новом завојевачу, као свом пријатељу?! У том my friend-миљеу замислите једну младу Индускињу која је већ прошла сва подешавања тзв. транскултуралне свести путем лингвистичких вежби за нестајање локалног акцента у свом глобалном енглеском и звучи већ прилично кул-амерички. Њена мајка има знак на челу, а она је тај знак померила на доле и удесно, па се налази тачно на месту где је Мерилин Монро имала младеж. Она је, наравно, и плава као Мерилин, а кад довољно уштеди, избелиће и тен. То је сва њена амбиција и сан. Замислите стање ума ове младе жене кад се ујутру, након ноћне смене (неподударање временских зона), враћа кући која није ни налик кућама холивудских дива. У некој документарно-филмској или било којој другој причи, рађеној по принципима класичног наратива, тај јутарњи повратак кући био би параболична слика изгубљеног младог човека без идентитета, те даљи наставак приче не би ни био потребан. Још нешто мало музике, шпица и рез. Али, по принципима сторителинга ту никако није крај, а крај, ако и постоји, никада нема семнатичких двојби и вишезначности. У сторителингу као евентуалном сценарију овог случаја нема пада, нема страха, нема безнадежности, нема повратка у стварност ћумеза из предграђа. По сценарију сторителинга, млада жена би хитала кући где даље цео дан гледа серије и тако вежба свој енглески; гледа вести и памти небитне детаље, рецимо резултате неке утакмице,  да би могла опуштено да ћаска са својим клијентима и своју каријеру води у узлазној линији. Ускоро ће фирма у којој ради редефинисати своје циљеве у складу са сталним променама у свету, те ће променити и захтеве и очекивања спрам својих запослених, и млада жена ће се убацити у ватру преквалификације својих вештина. Непрестана промена чини да је она у вечитом стању опијености и непомућене наде у бољи живот. Завршна слика по сценарију сторителинга, била би каква рекламна монтажа у којој у делићу секунде њен тамни тен постаје бео. Али, ни ту није крај, и у неком новом сторителингу, млада жена ће изненада приметити да се беле лепотице кварцају, па ће и сама овим путем вратити свој стари тен. Тако лепа, млада и успешна упознаће све оне заносне клијенте чије је гласове на почетку каријере слушала. У међувремену ће младост проћи – какав неприродан и непожељан процес  – па ће схватити да су јој груди опуштене и скупљаће новац за нови захват – потпуно природна ствар. Трансформације у недоглед, нема краја, нема пораза, нема губитка, нема буђења. Сторителинг-јунаци никад се не враћају у стварност, my friend

Зато, пре него што пожелите да будете кул, окретањем качкета наопако, сетите се младе Индускиње и тренутка у којем задатак и препрека до остварења сна није само локални акценат у глобалном енглеском, него и у младежу на погрешном месту, па у тену, у пролазности младости… Ко зна докле то све води. Свашта од мене! Не морате по пример да идете у далеки, анонимни кол-центар у Индији, има и фришких слика које су месецима обилазиле свет. Сетите се либијске омладине која је одбацила услове следеће животне статистике: проценат незапослености нула; образовање потпуно бесплатно;  најтеже или најпрљавије послове раде стручни бели људи из земаља у транзицији; од почетне плате свако може да плаћа режије, храни се, вози ауто и пуни га горивом по цени пакетића орбит-жвака… Те дембелијске услове одбацили су као ропство и диктатуру, смело узели оружје да се изборе за то да могу да пију кока-колу и сурфују интернетом као сав нормалан свет. А деду су дотукли као псето, ионако је био стар и неугледан. Живела младост! 

Ако није одвећ несмотрено…

Каква је разлика између војних интервенција у Куби, Вијетнаму, Панами, Ирану, Ираку, Судану и оних у последњој деценији – у Авганистану и Либији? За Вијетнам и страдални земљопис после њега, за који не бисмо ни чули баш као ни други за нас да нема Косова, амерички маринци обучавани су у реалним условима који симулирају могуће ситуације. Посттрауматске синдроме рата лечили су методама психолошких радионица и групних терапија. О домороцима се размишљало колико и о оним архидомороцима – муњевитим акцијама сатеривани су у неке врсте модерних резервата, које данас, не знам зашто, зову тржним центрима.  У Авганистану и Либији ствар се битно променила. Прво су домороци форматирани путем сторителинга – да сами пожеле промене и смело устану у борбу за нове кока-кола идеале. Војници родољуби припремани су путем дигиталног сторителинга – видео-игрица. А кад се све оконча, посттрауматски синдром лечен им је новим видео-игрицама које су, као и оне прве иницијалне, режирали тимови на челу са холивудским мајсторима опсене. Домаћој јавности као и светској, сервиран је сторителинг о избавитељима, борцима за демократију и срећу посебним жанром сторителинга, чија је основна карактеристика емотивност. Буш грли авганистанску девојчицу, чији су родитељи пострадали, и искрено саучествује у њеном болу: Знам како се осећаш. Форматирани део америчке јавности плаче. Коме ова потресна слика није довољно убедљива, него хоће разумније аргументе, ево нешто и за њих. На званичном веб-сајту Беле куће освануле су две нове странице: фото-галерија џамија у САД, и кратка историја (а каква би другачија и могла бити у Америци) муслимана у САД. И све то после терористичког напада на близнакиње! Не само да је транспарентно и демократски, него је и милосрдно!  Па ко после тога да не каже: I believe in… Но, свуда неверних Тома има. Салмон нам наводи пример „неверујућег“ новинара Рона Саскајнда (Ron Suskind), типичног представника истраживачког новинарства у нестајању, који је писао и о Белој кући. Након једног од чланака срео се са саветником Џорџа Буша. Саветник је био изузетно незадовољан чланком, а своје незадовољство објаснио је уљудним речима које представљају  кредо новог поретка базираног на форматирању ума сторителингом:

„Људи као ви припадају ономе што ми зовемо заједница заснована на стварности (the reality based comunity). Ви верујете да решења произилазе из ваше проницљиве анализе стварности која се може посматрати. Свет више не функционише баш тако. Ми смо сада империја и када делујемо, ми креирамо сопствену стварност. И док ви проучавате ту стварност, проницљиво као што то радите, ми поново делујемо и стварамо друге стварности, које такође можете да проучавате, и тако то функционише. Ми смо протагонисти историје. А вама, свима вама, преостаје само да проучавате оно што ми радимо.“[i]

Овај цитат ускоро је одјекнуо веб-космосом, постао тема многих блогова, он-лајн часописа, а израз „заједница заснована на стварности“ добила је и одредницу у Википедији.

У неким прошлим временима, новинар попут Саскајнда био би изложен различитим видовима прикривене одмазде или прогона. После ове буре, Саскајнд није постао омиљени новинар Бушове администрације, али није ни изложен никаквим видовима присиле. Она друга заједница, која је, по аналогији, заснована на фикцији и ирационалном, зна да су границе прихватљивог мишљења померене, да је јавна расправа већ базирана на тврдњама, а не на истини, и да ће спин-магови очас посла креирати и сервирати другачију стварност. Реализам који почива на интелектуално ексклузивној информацији при чему смо способни да идентификујемо све елементе неке ситуације и да их повежемо на смислен и убедљив начин, постао је дисидентска филозофија. Зато Саскајнда нико није дирао. Једноставно, две заједнице функционишу паралелно, не ометајући једна другу, при чему се друга, заснована на ирационалном, шири и повећава – такав је биланс у америчкој јавности. Но, сторителинг Салмон карактерише као вирозу која се шири брже од колере, или птичјег грипа. Врло брзо, Салмон моделе Бушове политичке кампање, коју је проучава, препознаје у кампањи Саркозија, према којој је као гласач морао да се одреди у својој земљи. Ако хоћете да препознате моделе политичког сторителинга у својој околини, не морате као Салмон знати поименице консултанте и креаторе кампања које европски политичари довлаче из Америке. Довољно је да се сетите ко је у нашој малој кући на ватрометини Балкана први почео да се у сваком обраћању поштапа речју „прича“, покој му души. 

Уколико вас политика не занима, пређимо на потрошача и запосленог човека. Делује као ишчашена Монти-пајтоновска креација, али је стварна и временски блиска. Реч је о фирми Енрон (Enron) која је пред сам банкрот 2001. године била проглашена за једну од најиновантнијих компанија;  чије су акције пред сам крах са почетних 10 милиона скочиле на 65 милијарди долара. О чему се, заправо, радило? Своју пословну политику Енрон је градио на замазивању очију,  производњи илузија о успешности, не само за запослене, него и за банке, аналитичаре, акционаре и рачуноводствене стручњаке. У тој производњи илузија, занимљиво је, све се чешће дешавало да због иновација и промена које је ова фирма непрестано уводила, све се више деле откази, али нико није посумњао да је реч о илузији успеха, сви су веровали да је фирма успешна. У фирми Енрон сторителинг је прво имао функцију реторског оправдања рискантних потеза, а потом и мађионичарску функцију претварања неуспеха у успех.  

Емотивни инжињеринг

Дакако, постоје и другачији пословни биланси водећих светских компанија, међу којима Салмон помиње Најк, Мајкрософт, Епл, Нокију, Леви Штраус, Кока-колу, Моторолу, Гугл, Рено. Све њих повезује иста пословна политика или заокрет према њој коју заједничким именом Солмон и други теоретичари сторителинга зову приповедајуће организације. Стратегија ових компанија заснива се на преласку са препознатљивог логоа и бренда на пријемчив сторителинг. Оне свој маркетинг заснивају на причама, интерним – за запослене, и екстерним – за остале. Као типичан пример наводи се прича коју зна цео свет, али која би се тешко могла разврстати у неку категорију наратива. Да ли је то поздравни говор, рекламна пропаганда, лична исповест, савремени бизнис-мит, јеванђељско чудо или нешто сасвим друго?  У свом првом наративном току има бајколики модел приче о сиромашном дечаку који је у својој гаражи започео први персонални рачунар са различитим фонтовима, што је резултат калиграфског курса који је похађао. У ту причу се уплиће следећи наративно-сентименталистички и романтични наративни ток о љубави, женидби и успеху. Потом следи и трећи наративни ток о смрти и васкрсењу, позајмљен из сасвим другачијег дискурса: искушење у виду опаке болести, коју Стив Џобс (о њему и његовој тропрстенастој причи изговореној на додели диплома Стенфорд универзитета у јуну 2005. године је реч) чудом преживљава и даље води компанију у нове победе.

Шта вам значи ова прича, односно три приче, три наративна тока, и хоћете ли због ње прећи на Епл и Мекинтош-рачунаре? Она није производ компаније у оснивању, да бисмо је сматрали обичном пропагандом путем личне исповести. Пре бисмо рекли да ова прича компанији обезбеђује трајност у немилим условима гладијаторске борбе на тржишту ИКТ. Потпуно супротно правом стању ствари, у гладијаторским условима беспоштедног тржишта који нуде евентуални повод за њихов настанак, према слушаоцима сторителинга уперене су емотивне и емоцијама разумљиве приче. Због те манипулације емоцијама конзумената сторителинга, неки аутори нову фазу капитализма зову „капитализмом страсти“. У ту „страственост“ сам се и уверила баш поводом Епла. Непосредно након читања књиге, сасвим случајно испричах тумачење ових трију прича једном домаћем поклонику ИКТ, који је запослен у једној нашој фирми која има европску будућност. Тешко је описати са каквом је страшћу бранио истинитост животних околности Стива Џобса и шминкерску беспрекорност Епл-производа, од којих је неке и сам добио од својих пословних партнера – није заборавио то да истакне. Нисам се могла отети утиску да пола од тог одушевљења директно извире из оног „гаражног“ наративног  тока који својим конзументима недвосмислено поручује једноставну животну филозофију: могуће је постићи успех светски размера и из очеве гараже – свака гаража може постати извориште генијалних идеја. И – опет смо пред случајем младе Индускиње из кол-центра. Али, ја нисам доводила у питање истинитост постојања те гараже, ни његове болести, као ни жене која га воли.   Само сам испитивала ефекте те приче. Чему уопште служи та прича, шта јој је циљ, а мора да има циљ – обишла је свет, а снимак овог говора стоји на почасном месту Стенфорд  универзитета, иако, лепо је признао говорник, сам никад није имао никакву диплому?  

Ако није несмотрено…

Салмон и теоретичари сторителинга кажу отприлике ово:  успешним фирмама данашњице није циљ само обична производња и продаја производа, како је то било у фордовском капитализму, него расподела знања и управљање емоцијама. Пословно поверење више није у моди, него потпуна вера и безусловна предаја маговима успеха. Отуда имате утисак да те фирме од својих запослених не траже само време, знање и лојалност, него и душу. Отуда срећете купце и потрошаче који аргументују избор неког производа страствено као да им живот од тога зависи. Главни задатак стручњака нових успешних фирми, који оне ни не крију, јесте да испитају модус оперенди, то јест – навике потрошача. Да би знали чиме да их емотивно купе, морају знати које навике ови имају. Пошто то сазнају, започиње обрада сторителингом која резултира емотивним везивањем за производ.

Звучи заиста шашаво, али се присећам да ми последњих година Божић честитају разноразне фирме више него пријатељи и рођаци. Додуше, погрешан датум, нису ми ушли у траг. У том сам препознала и разлог зашто никада нисам успела да остварим своју намеру да са профитерских Мајкрософтових софтвера пређем на апсолутно слободне и апсолутно бесплатне опен-соурс системе. И таман кад се утешим чињеницом да се још увек нисам емотивно везала за одређени прашак за веш, нити иједну врсту пива, па ни банку, присетих се неке рекламе са Јездом. Насмејала ме је, разгалила срце, запленила пажњу и, да бирократија није онако компликована, можда бих и прешла у Агробанку, подлежући магији рекламне поруке.  Порука овог рекламног сторителинга намењена је циљној групи која воли све домаће. Филовала је идиличне слике породичног живота у рурално-провинцијалној средини , са низом узастопних  лексичких паралелизама: мој дом – моја жена и деца – моји родитељи – моји бака и дека – мој пас – мој ауто – мој град – моја школа – моја река – мој хоби – моја земља – моја песма – моји пријатељи –  моја банка. Недостаје још само мој компјутер за комплетну покретно-непокретну имовину. Неодољиво, заиста, погледајте. 

Наративна интервенција Микија Мауса – Како је морфологија постала анатомија

У чему је, дакле, разлика између познатог нам и ваљаног, помало укоченог академског наратива и америчког сторителинга – опуштеног, чаробног, чије једнозначне поруке разуме свачији ум и прима свако срце? 

Ако није несмотрено…

Сетимо се Пропа и његове маестралне структуралистичке анализе бајки. Он је својој бравури дао име Морфологије бајке, а Барт је гађао директно и направио Увод у структуралну анализу приповедних текстова. Да не идемо даље, реч је о два озбиљна и чврсто утемељена разматрања структуре наратива. Као и сваки систем, и овај се посматра по себи, одвојен од живота, чиста је наука, намењена онима који се том науком баве.

Шта је, пак, учинио Мики Маус са робом увезеном из Европе, која га је увек фрустрирала. Из чистог комплекса ниже вредности он ту робу лишава њене дубине и научности, прагматизује је; брише границе између фиктивног и стварног, чинећи фикцију животом самим; штавише, чинећи фикцију преком потребом живота. Речју, једну научну класификацију са својим иманентним законитостима разуђене структуре преиначио је у једносмерни кружни маркетиншки модел. Морфологију је трансформисао у анатомију, фикцију у лаж, лаж у физиолошку потребу. То је, најкраће, суштина сторителинга.

И још, ако није несмотрено…

Сторителинг је непатворени оксиморон: принос на филантропију, вољна суспензија неверице, конфузни балет идентитета и рађање глобалног ја, подручје у коме је морални суд укинут, време сталног ванредног стања,  стање узбуђења од предстојећих промена чији смо део…  Све се то постиже у једном друштвеном систему који Салмон зове нарархија – анархија заснована на манипулативном наративу. 

Анатомија сторителинга има неколико виталних делова.

Наратив о промени је центар те анатомије, њен мозак. Ту је промена сама по себи вредност. Она укључује и потпуно другачије схватање времена и простора који у наративу,  Бахтиновом терминологијом речено, препознајемо као хронотоп. Тога у сторителингу нема.  Све се сели у живот, али живот више не личи на себе самог. Одсуство хронотопа значи да се, рецимо, бришу просторне границе радног места, и радно место постаје свуда и на сваком месту; нема више ни времена које смо разликовали као радно време и слободно време, радну годину и годишњи одмор.  Ако желите да будете успешни, на располагању сте свуда и на сваком месту. Пратећи ефекти изванредних промена су динамизам, активизам и неред који настаје из непрестаних реконструкција, деконструкција, преструктурирања, планова и измена планова.

Наратив флексибилности је посебна врста сензора у анатомији сторителинга. Како и не би био потребан кад се стално нешто мења и захтева прилагођавање на нове услове. Флексибилност подразумева и спремност да лако променимо занимање и, заједно са неодређеним радним местом и светрајућим радним временом направимо неку врсту номадских каријера од данас до сутра, од тима до тима, од пројекта до пројекта. 

Наратив против тишине не би волео да се назове буком, али се тишина сматра неподстицајном и нестваралачком средином. Донедавно је тишина била подразумевајућа радна клима и радна дисциплина. Она је значила лојалност, послушност, рад, промишљеност, озбиљност, дубину… Тишина је била и системска и организациона ствар, атмосфера разумне комуникације, услов добрих резултата.  Одједном, сви су позвани о свему да причају, и у свеопштој полифонији нема тачног и погрешног, сви су у праву. Плурализам на делу. Фрагменти у којима је неко ипак у стању нешто да саслуша трају кратко, колик рекламна порука, и ударају на сва чула, не само на слух, стварајући синестезију чулних утисака којима је једина намера да блокирају разумски приступ феномену који је представљен сторителингом,  упакован у десетине ефеката, а највише визуелне.   

Наратив доживотног учења је дифузна категорија, која напаја све органе ове анатомије, попут крви, али не носи ни један животни сок. У питању је пре нека неухватљива стратегија него јасна педагогија или методика.  Посреди је магловита листа циљева, а не програм. Чиста опсена којој опсенарство није сметало да уђе у уставе и законе. 

Наратив успеха има нешто јасније мерне инструменте. Мери се бројем позива мобилним телефоном у минути. Што вас више људи зове са различитим захтевима, то сте успешнији, јер они сведоче да сте тражени, да сте неопходни, да сте у оптицају и да неко рачуна на вас. Дакако, позиви морају бити пословни, не рачуна се оно зујање без везе. Зато се заједница заснована на фикцији упире да се озарено јави на сваки позив, а посебно је пожељно да их при томе чује што већи аудиторијум около; да одушевљено закаже какав сусрет или нови позив за неколико минута. То им је душевна храна. Број пређених километара на земљи и у ваздуху следећи је мерљиви показатељ успеха – непрестани транспорт и мобилност, укључујући и туристичке или културне ангажмане између два важна састанка, тренинга или брифинга. Заборависмо најважнији показатељ у доба интернета – број оних који вас или ваше фирме прате на друштвеним мрежама. Кад на крају дана, а временску зону можете подесити спрам свог тренутног номадског покрета грађанина света, уредно стигне статистика о праћености, посетама, коментарима, прегледима вашег веб-идентитета, то баш уме да пожели лак сан, вау!  Показатељи успеха су, дабоме, трансмедијални.

Наратив о интеракцији је потреба да се све оживи и у свеопшти динамизам укључи цео свет, чак и предметни и појавни. Та изричита потреба за интерактивношћу својеврсан је прозелитизам нове вере која се шири сторителингом. Она има потребу да у почетном стадијуму зарази што више поклоника и да од њих добије повратну информацију да су неизлечиво инфицирани како би у сваком моменту знала чим располаже и куда да иде даље. Затим, нови и стари поклоници, здружени, крећу у лов на следеће поклонике, ступајући у интерактивне везе с њима. Знате већ по ком моделу се овај прозелитистички лов одиграва: широк осмех, златан зуб, слатке речи… Нико се не сме увредити, свако се може препознати, и осећати као добродошао део заједнице. 
.
Ако није несмотрено, следи онај део путовања на коме се преиспитујемо.
.

Вирални маркетинг и друштво сна

Пошто сте чули за виталне делове сторителинг-идеологије, не можете да се не запитате колико у њој и сами учествујете и у ком стадијуму је ваша вироза. Јављате ли се одушевљено на позиве мобилним телефоном? Осећате ли се промашеним ако бар једном недељно не ставите пут под ноге идући за каквим важним послом? За колико сте производа емотивно везани? Колико вам значи што вас је локални моћник пред изборе потапшао по рамену и сликао се с вама? Прегледате ли редовно посете свом блогу и колико је људи ретвитовало или лајковало вашу поруку? Јесте ли се у последњих пар година на неком од јавних наступа послужили слабашном парадигмом доживотног учења да бисте аргументовали нејасне ставове о потреби промене? Пратите ли радије неку серију од вести државног сервиса? Колико сте психологија успеха и сличних инстант-упутстава за успех, макар то била исповест успешних или рецепт за здраву исхрану сировом храном, купили у последње време? Играте ли игре на срећу и упорно се надате да ћете егзистенцијалне проблеме решити чудесним згодитком? Болујете ли од брендова? Имате ли потребу да и ви своју причу испричате свету, па макар путем блога, а ниједног тренутка нисте помислили да има приличнијих извора од вас и да свет неће ништа изгубити ако се ви не експонирате? Заборављате ли лако све своје покушаје и неуспешности тих покушаја, те упорно и даље  наседате на изазове тог типа?

Ако је бар један одговор на ова питања позитиван, пазите – нисте имуни. То још увек не значи да сте потврђено инфицирани део заједнице друштва сна, али вирус се шири сваког сата. Немојте мислити да постоје мање или више безбедне географске области и безбедне  области људског делања. Образовање, на пример, које нам је у поређењу са другима остало у прошлом веку. Не морате да будете проповедник нове интерактивне школе да бисте били у дубоком сну. Довољно је да више нисте у стању да пратите екс-катедра предавање, форматирани и сами на динамичну смену слике, текста и покрета. Довољно је да сте приметили да вас глас колеге који прича умно, али досадно, успављује, а да одушевљено тапшете шупљим причама једног мангупа који те шупљине повремено вешто попуњава сензацијама из личног живота – и вама то делују топло и људски, иако сте васпитани да је то шарлатански. Довољно је да петком, уместо умора, вапаја или очаја, кући опет носите посао који је потребно неодложно завршити. Према томе, немојте се уљуљкивати да то код нас још није стигло. Просечан човек дневно је изложен трима хиљадама реклама. Бар једна ће вас стићи, бар једна је направљена баш по вашој мери. А где су остала средства са омамљујућим зовом тоњења у сан. Не може се избећи! Ствар никад није ни била у избегавању, него у одолевању или пристајању. 

Ако није несмотрено – следи поука о правном или неком другом леку.

Лек – убијање у појам

Сторителинг је само у Америци синоним за наратив. У Европи и гдегод је класично образованог света, сторителинг је синоним за шарену лажу. Проп се и даље проучава, Барт је и даље на цени, цитира се Бахтин. Само, док Проп, Барт, Фуко, Бал и други допиру до посвећених и усмерених на проучавање нарације, сторителинг допире свакодневно до милиона путем свих данас расположивих медија, посебно дигиталних. Сторителинг би се могао упоредити или заменити са пропагандом. Озбиљно структурирано истраживање порекла речи потврђује нам то. Термин пропаганда настао је далеке 1622. године када је папа Григорије 15. установио одбор за праћење мисије цркве у иностранству (Colegio de propaganda fide). Ускоро се значење те речи пренело на сваки  облик ширења вером, а не објективним знањем. Таква је и природа сторителинга.

Шта би био лек против нове вере која се проповеда  сторителингом, размишљам након читања књиге. Имам само један одговор – читање! Страствено читање дугих, заморних описа класика; читање предавања смртно озбиљних научника; читање књига без илустрација и текстова у којима вас не позивају на плес и интеракцију, читање док вам се поглед не замути од ситних, једноличних слова; читање студија од којих не видите никакве опипљиве користи за себе; читање расправа које вас убијају у појам јер непогрешиво  показују колико је ваше знање мало; читање анализа које јасно казују где је ваше место на лествици; читање прегледа убитачне статистике која показује да сте мање од целог броја… Упорно читање, без клонућа! Само тако човек може напипати сопствени идентитет и оставити аутентичан траг. Остала и другачија читалачка искуства, бојим се, воде до добровољног пристајања на привид.  

Немојте рећи да немате времена све док трипут седмично по два сата машете рукама и ногама покушавајући да скинете целулит. Скините целулит са вијуга – читајте!

Деда-Вукашинов рецидив

А ако нисмо учени и немамо читалачку страст, под условом да још увек нисмо запали у трноружичин сан, није лоше ослонити се на исконски нерв за стварност и пунокрван живот. Тај нерв за стварност далек је од дигиталног бар два светлосна брка, а нешто од те светлости пронаћи ћемо у гномама, клишеима, идиомима, наративним формулама. Препознаћете га као своје здраво било подно браде. 

Постојао је у нашој породици извесни деда-Вукашин, који и није био деда у правом смислу речи, него више онај деда из приче о баби, деди и репи. То је, наиме, био отац наше најмлађе стрине, а волела су га деца и по стрининој и по стричевој линији. Митски лик. Тај деда епског имена окупљао је децу у дугим вечерњим сатима – архетипски штимунг за причање – и причао им приче. Изобличавао је глас те у умилан, те у страшан, те у равнодушан нараторски.  Цичали бисмо од смеха кад он направи неку смелу верзију добро познате бајке.  Очи би нам се колачиле од страха кад нам дочара атмосферу неке готске страве. Но, деда Вукашин је сваку своју причу завршавао увек истом стихованом хуморном формулом:

Причам ти причу

Где говеда ричу

И прасад серу

То све теби за вечеру!

И данас се сећам готово болног, детињег искуства повратка из света приче у стварност путем ове формуле. Тај наоко неотесани сељачки хумор који дезинтегрише мит о причању и има улогу грубог рецидива,  заправо је био лековит. Зато се на деду нико није љутио кад своје фантастичне приче заврши овим грубим повратком у стварност, исмевајући нашу наивну веру у магију приче. Детињи умови нису могли дефинисати, али из ове перспективе јасно ми је да се радило о интуитивном прихватању велике животне истине:  живот је био лепши за једну причу, али живот није прича. Та је дистинкција врло битна и за детињи ум. Спокојан, умирен овим последњим рецидивним хумором деда-Вукашина, детињи ум је већ замишљао ту вечеру, налазећи се пред новом упитаношћу: оно с прасићима и од прасића разумем, али како од рике говеда направити вечеру?

И – последња несмотреност …

Ако на путовање Салмоновог Сторителинга кренете у својој хаљини нуди вам се и таква једна невероватна могућност да разумете самог себе кад сте били дете. Деценије су протекле док нисам, случајно, у књизи о сторителингу открила која говеда ричу и ко то куса као вечеру, без упитаности наивне свести како рика може бити вечера! Ако током читања осетите болно искуство раздвајања лажи од истине, привида од стварности – добро је, припадате заједници која је заснована на реалности. Ако не осетите бол, па ни опасност од тога да су вам снове разоденули – жао ми је, макар вама није, јер сте у царству сваковрсних сторителинга. Нема рецидива за вас, нема ни опасности од буђења – спин мајстори бдију над вашом срећом. Штавише, можда ће баш вашу анегдотску причу искористити у некој реклами новог производа, у некој кампањи за новог председничког кандидата, за нову веру, нови стил, нову школу… Шта вас кошта да пробате?! На располагању су вам фестивали сторителинга на којима обећавају да ће пажљиво да негују ваш таленат од говеђе рике, а три прасета имају изгледа да постану три краљевића кад се шарлатански побркају  наративни токови различитих бајки. Пре него што се пријавите да будете један од прасића-краљевића, немојте имати бојазни у случају да не прођете. Нови сторителинг већ чека и нуди вам нови трик за ваш доживотни трип. Нећете ни осетити да сте утонули у лаж, никад сазнати колико је јефтин ваш сан, за одржавање лак. 


[i] Kristijan Salmon, Storytelling ili pričam ti priču, Beograd, 2010, str. 150.

Advertisements