RSS довод

Све награде принца дечијег царства

 Мира Меглић

 ОШ „Иван Милутиновић“, Београд 

 mira.g.meglic@gmail.com 

.

„Не знаш да ли боље црта или пише,

Не знаш да ли боље говори или ћути,

Знам о том песнику више

Ако ме питаш – казаћу ти… „

Слободан Станишић, један од најпознатијих  и најомиљенијих дечјих писаца,  за своје  стваралаштво посвећено деци и младима, добио је ове године три награде :

  •  „Принц дјечијег Царства“ за 2011. годину, коју додељује Организациони одбор фестивала „Дјечије Царство“ из Бањалуке;
  • Награду „Невен“, за најбољу књигу у 2010. години «Љубав звана радио», за децу и младе,  коју  додељује Друштво пријатеља деце  већ 55 година, с циљем да се и на овај начин истакне значај књиге за одрастање детета;
  •  Часопис „Даница за младе“, који издаје Вукова задужбина, прогласио јеСлободана Станишића за Личност  године 2010.

У школском забавнику „Даница за младе“, песник Слободан Станишић, обратио се младима следећом поруком: „Читање књига је незаменљиво».

 Прву књижевну награду Слободан Станишић је добио као средњошколац на конкурсу Ратног ваздухопловства. Следе награде и признања :

  • „Политикин забавник“,  најбоље дело за младе за роман „Танго за троје“, Београд, 1993.
  •  Књига године, за роман „Танго за троје“  Удружења црногорских писаца за дјецу, Колашин, 1993.
  • Годишња награда  Фестивала хумора за децу, за роман „Танго за троје“ Лазаревац, 1993.
  • Био је и домаћин-носилац Змајевог штапа на Змајевим дечјим играма 1993;
  • Стара  маслина“,  награда за животно дело која се додељује најистакнутијим писцима за изузетан стваралачки допринос књижевности за децу, Бар, 1994.
  • Златни лептир“, награда  „Дечјих новина“ за песничко  стваралаштво, Горњи Милановац, 1998. 
  • „Раде Обреновић“ награда Змајевих дечјих игара за најбољи роман за младе „Алек трејд“ Нови Сад, 1998. 
  •  „Златно Гашино перо“, за укупан допринос књижевности за децу и ведрини детињства, Лазаревац, 1998.
  •  „Златни кључић“ града Смедерева на Песничкој јесени,  признање за поетска достигнућа у стваралаштву за младе, 1999.
  • Награду „Гордана Брајовић“ добио је  два пута: за збирку прича „Коцкасте лубенице“, 1998, за четири романа  о детињству цара Душана, 2006.
  • „Доситејево перо“, награду дечје критике, добиле су књиге: „Душан принцсунца (2000), „Лучка капетанија“ (2001),  „Цвонки“ и „Цвонки и вилин коњиц“ (2003),  „Бомба у школи“ и „Цвонки и шумски дух“ 2004.
  • Награду града Алексинца , коју додељује  Центар за културу и библиотека „Вук Караџић“  “за подстицај и унапређење дечје литературе, 2004.
  • Златно звонце популарности, Нови Сад, 2008.
  • Награду Витезовог пролећа“за животно дело и изузетан допринос стваралаштву за децу,  Београд, 2010.
  • Награду Змајевих дечјих игара за „Вулкан на Теразијама“ – најбољи роман за младе 2010.
  • Повељу Змајевих дечјих игара за изузетан стваралачки  допринос књижевности за децу, безграничну оданост свету детињства и најплеменитијим људским тежњама, 2010.

Часопис «Локомотива», новембра 1958. године,на дечјој страни, објавио је песму ђака Слободана Станишића:

Јунак

Бум ! Дум !

Шта све није учинио !

Двојицу убио.

Тројицу ранио.

Једног мачка скалпирао,

( до главе га ошишао ).

Контранапад.

Издаја.

Мама, молим те, баци прут,

Ово је последњи пут.

 

Био је то почетак богатог и  особеног стваралачког пута, који је често водио, опет у школе, и наравно библиотеке. Интересантно је чути, како данас размишља Слободан Станишић…

Има много питања, која бих упутила Слободану Станишићу, јединственој медијској личности српске културе. Овај разговор, ипак, посвећујем његовим  многобројним наградама, које је добио током свог  дугогодишњег стварања. 

 Ваша поезија, проза и драмско стваралаштво, награђени су свим наградама које се у Србији додељују ствараоцима за децу и младе. Некима награде представљају признање, некима су материјална добит. Шта Вама значе награде?

– Неко је некад мудро рекао да се срећа састоји у борби за срећу. Кад се освоји, све изгледа лако и једноставно. Увек сам се, примајући награде, осећао испражњено, готово нерасположено. Чинило ми се да је веће уживање било док су их други добијали, док сам делио радост са њиховом срећом.  Награде значе, највећим делом, само подршку. Сваки човек који се бави стваралаштвом, мора да буде сигуран у себе и оно што ради. Подршка других, кад стиже у било ком виду признања, охрабрује, подстиче на даљи пут. О материјалној добити никада нисам размишљао. Она и није, у нашим условима, бог зна каква. Додуше, за неке од мојих награда и не знам о коликом је износу била реч, пошто сам се одрицао у корист деце, не отворивши коверат.

 Постоји ли нешто из Вашег стваралаштва, што је незаслужено мимоишла награда?

– Постоји. Излажем се могућности да се прикажем као нескроман, али, догађало се да сам много очекивао, а надање, по правилу, испадне узалудно. А други пут, после разочарања, испадне да је боље што дело није награђено, то је оставило могућност да следеће године награду добије књига до које ми је много више стало. На пример, роман „Зелена Зуа“ за длаку је изгубио награду Политикиног забавника. Сећам се да ме огорчила, не одлука жирија, не неправда које није ни било, већ пех, баш нека зла судбина која ме је пратила (то није било први пут). А онда сам добио ту значајну награду за роман „Танго за троје“ у који сам много више уложио, а на награду нисам ни помислио.

 Колико је дуг и захтеван пут до награде ?

 – На то питање је тешко одговорити. Мислио сам да никад ни једну нећу добити. Нисам ни учествовао на конкурсима. Тако сам више од деценије чекао на Политикин забавник, најпрестижније признање у нас. Десило се да ми буде прва, њом је све почело.

 Као ученик средње школе добили сте прву књижевну награду  на конкурсу Ратног ваздухопловства. Реците нам нешто о тој награди.

– Писало се на петом часу, по допису који је стигао из Ратног ваздухопловства. Учесници су били одабрани, самоиницијативно сам им се придружио. Чак су ме оптужили да желим само да побегнем са часа. Срећом, ни тада нисам дозволио да ми други одређују шта ћу да радим. Стегао сам зубе, усмерио пажњу на писање и освојио награду! Уз мене је (као трећи) био мој добар друг, годину дана млађи, Владимир. Двојица из целе Прве Београдске! Кад сад помислим, био је то солидан продор.

„Љубав звана радио“ је Ваша једина аутобиографска књига. Говори о периоду када сте били  члан  дечје  групе „Никола Тесла“ у Радио Београду и  остварили преко 100 улога. Да ли је тај период дружења, бављења глумом и сусретима са познатим уметницима, одредио пут којим ћете кренути ?

– Да и то на три странe: глума (коју сам доцније запоставио), цртање и писање. Ако ово треће изгледа чудно, напоменућу да су текстове за дечју групу писали најпознатији писци за младе тога времена ( Бранко Ћопић, Душко Радовић, Александар Петровић…) Ми смо глумили по тим текстовима, а те  реченице и мисли памте се за читав живот.

 На радију сте упознали бардове српског глумишта. Ко је на Вас оставио најјачи утисак?

– Био је то брачни пар – Оливера и Раде Марковић. Уз њих, посебно сам се дивио Драгутину Гути Добричанину. Не заборавите, он је, уз глуму, био и изузетан писац (комедија „Заједнички стан“ играна широм света, писао је текстове за радио, књиге итд).

 Да ли сте на првом књижевном сусрету наступили као карикатуриста ?

– Јесам и то из гимназијске клупе. Већ сам објављивао карикатуре, између осталог у листу за децу „Пионири“. Редакција је желела да уз писце буде и карикатуриста. Одвели су нас у Батајницу, у школу „Бошко Палковљевић Пинки“. У тој екипи били су класици стваралаштва за децу: Гвидо Тартаља, Арсен Диклић и Мирко Петровић, док је улогу водитеља преузео на себе новинар „Пионира“ и познати песник Божидар Тимотијевић.

 Када сте почели да пишете ? Која је прва објављена књига ?

– Почео сам да пишем у школи, мада ме је више привлачио цртање. Додуше, увек сам понешто писао. Тако се десило да ме, после малог текста у хумористичком листу Јеж, позове уредник Влада Булатовић Виб, и понуди да више пишем, а мање цртам. Мени се, међутим, још цртало, зато сам писање одлагао. Прву књигу сам објавио 1979. Звала се „Била једном два робота“ и сам сам је илустровао, пошто су роботи била моја дугогодишња тема интересовања. Од тада се све одвија по Вибовој замисли – више пишем а цртам нешто мање.

 Који песници и прозаисти су на Вас извршили пресудан утицај ?

– Добро сам се чувао утицаја, настојећи да колико је могуће останем свој. Ипак са двојицом мени драгих, поштованих и омиљених песника сам се истински дружио. То су били Мирослав Антић и Драган Лукић. Прилично касно сам се, стицајем околности, приближио Десанки Максимовић. Приредио сам њену последњу збирку „Небески разбој“. Од прозаиста сам, у детињству обожавао Бранка Ћопића (кога сам упознао) и Марка Твена.

Један сте од првих стваралаца, који са доста осећања, љубави и ведрине, пише о школи. Како сте успели да ухватите ритам  интересовања деце и да останете актуелни у свим  периодима стварања ?

– Мој отац је био учитељ, тако да сам рано детињство, буквално, провео у учионици. Волео сам да седим у клупи с девојчицама. Многе моје песме настале су из сећања на то време. Прва таква збирка звала се «Волео сам школу и у школи» и добрим делом је доживљена. После се све, само од себе, наставило.   

                             

 Ваш књижевни опус је разноврстан. Опробали сте се у различитим жанровима. Некада су били и  наручени текстови. Који жанр лично Вама, највише одговара ?

– Највише волим да пишем хумористичке текстове, али, пажљиво. Од смешне до глупе ситуције само је мали корак. Највише наручених текстова писао сам  за „Политику за децу“. Тако су настале песме о Светом Сави, Ускрсу, Божићу из којих су, доцније, настајале збирке.

У књизи „Љубав звана радио“ кажете да је глума била Ваша највећа љубав. Помињете да је  Пера Богићевић тврдио да сте рођени комичар. Надарени за много испољавања, да ли сте, ненамерно, стицајем околности, отишли другде, остављајући ту своју љубав. 

– Не. Покушао сам на Позоришној академји (тако се онда звала ФДУ). Нису ме примили. Следећи пут сам конкурисао на драматургији, коју сам завршио. Мој редитељ из дечје радио групе, Братислав Миладиновић,  често је тврдио да београдско глумиште много губи зато што нисам био упорнији. Испало је овако! Уосталом, не може све да се има. Искрено, писање ме највише испуњава. За глуму сам имао простора да се искажем као водитељ и на књижевним сусретима.

Роботи су честа тема Ваших радова, писаних и цртаних. Јунаци су Ваших карикатура, илустрација, стрипова, песама, прича, радио-драма, позоришних комада, телевизијских серија. Због чега су роботи Ваша непресушна инспирација?

– И то је почело случајно. Негде на првој години студија, понудио сам „Техничким новинама“ каиш стрипа, који су они објавили. Излазио је неко време, па је укинут. После месец дана зове ме уредник, тражи да наставимо. Стигла им писма од младих читалаца у којима траже да им врате њихов стрип. Иначе, тај стрип, „Риста и роботи“ излазио је скоро тридесет година. У почетеку, уз проналазача Ристу, наступао је само робот Лименко. Био је усамљен, зато сам доцртао доброг другара, мудрог Говезденка. После се први оженио, стекао два роботића, кућне љубимце.  Нисам ни приметио како су, кроз мене, роботи прешли из новина на остале видове комуникације. Прво сам написао комедију „Роботи“ и послао је на конкурс Радио Београда. Добила је награду, а Лименка и Гвозденка су глумили чувени комичари Мија и Чкаља, док је водитељ био Ђуза Стојиљковић. Доцније сам написао радио игру за децу „Два робота“ у којој је наступила такође славна глумачка екипа. Много је важније што се то допало уредници издавачке куће „Вук Караџић“ која ме је позвала и предложила сарадњу. Тако настаде моја прва књига „Била једном два робота“. Највише среће ми данас пружају јапански конструктори, који праве роботе, робот-мачке и кучиће који подсећају на моје ликове од пре много година. Права је штета што ми Јапанци не објаве књигу, била би то сарадња као из бајке, с тим што су у главној улози, ипак, роботи.

Чини се, да се мудро, држећи се тема  везаних за школске згоде, одрастање, љубав, емотивне немире и породицу, нисте мешали у  политику. Дуго сте присутни на јавној сцени и на одговорним местима. Да ли је било  политичких притисака у вези са Вашим радом?

– Не. Једино кад сам напуштао телевизију, тачније Програм за децу и младе. Од двадесетак емисија и серија које сам, уз велике напоре, увео, не остаде ништа. Али, то је било време промена, које су донеле потпуни нестанак Дечјег програма. Али, ни то није резултат притиска, више је продукт чудног времена које се већ заборавља, пошто, изгледа, пристиже још чудније.

Нисте заборавили ни историјске теме. Упознајете младе читаоце са српским јунацима и владарима, са њиховим подвизима, љубавима… Колико су данашњи млади читаоци заинтересовани за нашу историју и прошлост? Какав је однос младих према тим књижевним јунацима?

– Судећи по мојим издањима, интересовање постоји. Теaтралогија о детињству Цара Душана је изашла у четири издања и добила награду Вечерњих новости „Гордана Брајовић“. Мислим да је при писању таквог штива најважније држати се историјских података, колико год је могуће. То доприноси истинитости самог дела и стиче поверење читалаца. Најлепше, што ми се догађа је, кад ми  деца у школском дворишту приђу и саопште:  – Учитељ је рекао да вам је оно све тачно!

 Приредили сте 11 антологија. Шта вас је подстакло да се прихватите тог обимног и захтевног посла ?

Биле су наручене. Не волим то да радим, увек се неко од колега осети повређеним. Ако сад кажем да се више нећу бавити приређивањем антологија, поновићу исту реченицу дванаести пут.

Не можемо заобићи серијал књига о авантурама Цвонкија,  малог белог пса „који доноси срећу онима са којима се дружи“. Да ли је Вама Цвонки донео срећу ?

– Наравно. То је једина моја књига коју деца сматрају кућним љубимцем, грле је, чувају, држе под јастуком. Обећао сам да ће серијал имати десет наставака, а стао код седмог. Застој је наступио због проблема са издаваштвом. Написао сам тај осми део и надам се да ће изаћи из штампе до пролећа. Мора да изађе иначе нећу одржати обећање.

 Када сте почели да се бавите карикатуром ?  Бити карикатуриста је захтевно и изазовно. Шта Вас инспирише ?

– Почео сам у средњој школи, готово случајно. Другар из разреда ме је наговарао да пошаљемо цреже за Јеж. Његове одбију а моје приме. Кад се једном крене том стазом, тешко се одустаје. Посао карикатуристе је леп, али захтеван, мада не изгледа тако. Замислите кад вам је тешко, онако, баш вам ни до чега није, а ви треба да смислите нешто смешно. Уз карикатуру човек се научи да запажа, да стекне пут до идеје. То је веома важно, пошто може да се преноси и на други вид стваралаштва, што знам из сопственог искуства.

У чему је тајна Вашег дугог и успешног трајања ?

– Ако је заиста дуго и успешно, онда нема тајни. Треба волети децу, а љубав је најважнија и најтрајнија.

 Стално сте у контакту са  младима. Шта мислите о кризи читања ?

– Мислим да је нема. О „кризи“ говоре они који не читају. Увек, када сам са младима, подстичем их да се књизи посвете бар мало. Увече, пред спавање, нека прочитају строфу песме, страницу… Мало по мало и ето књиге. А остаје времена и за дружење, телевизију, рачунар…

 Своје књиге илуструјете сами. Објавили сте око 3.500 карикатура.  Да ли бисте могли, за наш часопис „Школски библиотекар“ да нацртате  једну карикатуру? 

– Може најновију, али, кад савладам цртање на рачунару. Не кријем да још увек користим перо, четкицу и фломастер, значи, цртам на папиру. Пошто сам сачувао доста својих старих карикатура, ево једне која је пре много година објављена у листу „Пионири“. 

***

Слободан Станишић је рођен у Великој Градуси, недалеко од Сиска, 1939. године. Одрастао и школовао се у Београду, где је завршио Филолошки факултет, групу за српски језик и књижевност и Факултет драмских уметности, одсек драматургије.

 Са десет година прикључио се дјечјој групи Радио Београда, где је остварио преко сто улога, а на том истом радију се после одслужења војног рока  запослио као новинар. После значајних остварења на Радију  постаje  уредник Београда 202. Потом прелази на телевизију, где остаје до краја новинарске каријере. Уређивао је  познате емисије: Крајем недеље,  Недељно поподне,  Забаре,  Будилник, а био је одговорни уредник Програма за децу и младе.

Од 1982. до 1986. био је  главни уредник омиљеног дечјег листа „Невен“ који ће уређивати пет година, а потом и часописе  „Лењи Гаша“, „Змај“ и „Чика Јова“. Све време активно пише за децу и младе, објављује књиге, радио драме и позоришне комаде.

Слободан Станишић је познат као врстан илустратор, цртач стрипова и карикатуриста. Карикатуре је објављивао у „Јежу“, „Борби“, „Делу“, „Дневнику“ и др. дневним и недељним часописима.

Објавио је преко деведесет  различитих дела (26 романа, 7 збирки прича, 44 збирке поезије, радио драма и позоришних комада за децу и младе, приредио 11 антологија). Писац је сценарија за многе телевизијске емисије и серије, као и сценарија за радио-серијале.

Такође је приредио, уредио, рецензирао, илустровао или опремио преко 200  различитих издања књига.           

 Романи: Пластична кифла, Зелена зуа, Танго за троје,  Дандан и Дандани, Седмо небо,  Алек трејд, Душан принц сунца, Лучка капетанија, Цвонки,  Душан, дечак на престолу,  Душан и Дурундило, Бомба у школи, Цвонки и вилин коњиц,  Цвонки и шумски дух,  Двоје на ветру,  Игор у Лејкерсима, Цвонки и гусари са Окракоке, Витезови Душана Силног, Замка за Алфу,  Цвонки и весела камила,  Симонида,  Цвонки и Златни лептир,  Зграби Игора,  Цвонки и Чаролија и  Вулкан на Теразијама;

 Збирке прича: Плаве  шаргарепе, Осмица са брковима, Коцкасте лубенице, Покварени телефони, Тетка, тетка, Шум са Таре и Волео сам радио;

Збирке песама: Била једном два робота, Принцеза солитера,  Како се каже: волим те ( седам издања ),  Децо паркирајте се,  Не дирај Весну,  Чекам те,  Пасуљ са виолином,  Соба је у квару,  Излет у Роботград,  Смехобил,   Чудна књига,   Роботи путују,  Љубав за почетнике,  Имам госта из друге галаксије,  Волео сам школу и у школи,  Нерадинка,  Шапни ми,  Прасак цветања,  Вечерас долазим касније кући,  Школске љубави,  Киша нас воли, Опет роботи,   Летипесма,   Смејалиште,   Ђачке тајне,   Не користи руж за усне,  Кућа у стиху,   Роботи,  Цртаншума,   Боја школе,   Небо боје меда,   Јабука од злата,  Руж,    Забрањено заљубљивање пред школом,   Гром са усне,   Божић је близу,   Срце школе,   Прваци породице,   Нови роботи,   Башта кнегиње Милице,   Таван мога деде,   Смехи,   Миш појео ротквицу,  Трач о нама,   Мишићи као брегови;

Позоришни комади: Јава у Сновиграду, Спавалица, Пепељуга – поетски део који чини готово половину комада изведеног у новосадском «Позоришту младих» ;

Монодраме: Мађија (у извођењу Бранке Веселиновић), Помешани лончићи (Ивана Деспотовић), Ретка тетка (Ружица Сокић), Зашто је ћутао Игор (Рада Ђуричин) Једноцикл (Биљана Вујовић), Черге (Лора Орловић);

Радио драме за децу: Била једном два робота, Излет на чудно зелено, Никола и страшни Зма, Посета малом углу, Дружење са Ивицом смејачем, Летачи и Плавосече, Шума на крају собе, Јава у Сновиграду, ,Хало, земља, Липе, кестенови, игре, Балада о Диги Чипу;

Радиокомедије: Роботи (1965), Џепни зоолошки врт (1967), Хиљаду неједнаких комадића (1975), Кућерина,  Витаминизирана Плаутоменехмијада,  Пасја ноћ;

Антологије: Невентологија,  Откуд долази ветар,  Растко – принц векова,  Отворен прозор,  Смехологија,   Песманка,  Антологија грчке народне поезије,  Вече на шкољу (избор Шантићевих младалачких и осталих  стихова), Срцологија,   Дете је најлепша песма;

 Сценарији за телевизијске емисије и серије: Шарено осам, Филмовница, Срећан пут у двадесетпрви век, Кабаре за Весну (Чипчић) и Милана (Гутовића)…

Превођен је на енглески, руски, белоруски, кинески, шведски, мађарски, румунски, бугарски, словачки, русински.. 

Ретки су писци, који тако надахнуто пишу о школи, као Слободан Станишић, освајајући значајне награде  и признања за поезију, приче и романе. Његове песме обухватају широк избор тема од првог звона, немира, стрепњи, брига, успеха, смешних догађаја, све до нежних, понекад необјашњивих школских љубави, сугеришући мисао да је детињство период у коме се чита сва величина и разноврсност човековог битисања.

Advertisements

Затворено за коментаре.