RSS Feed

Почеци књижевности за децу

Бранислав Бранковић

ОШ „Љуба Нешић“, Зајечар

aska90@open.telekom.rs 

         

Књижевност за децу је категорија чије се постојање никако не би смело порећи. Самим тим се може поставити и питање: када почињу да се стварају књижевна дела која припадају овој скупини? У својој чувеној студији Књиге, дјеца и одрасли Пол Азар као зачетника књижевности за децу означава француског писца Шарла Пероа (са његовом књигом Приче и бајке из прошлих времена с моралним поукама, из 1697. године). Почеци књижевности за децу у правом смислу те речи везују се, међутим, за XVIII век (век просветитељства), у којем је и дошло до “поимања детињства као засебног животног периода”. Уврежено је мишљење да роман Емил или о васпитању чувеног француског писца и просветитеља Жан-Жака Русоа представља претечу књижевности за децу и омладину, премда већ поменути Пол Азар сматра да је Русо својом књижевном и педагошком делатношћу заправо успорио развој ове књижевне гране.

 С друге, пак,  стране гледано, не може се занемарити чињеница да је доста књига из самог врха дечје лектире настало и знатно раније. У чему је онда ствар? Па, једноставно, треба узети у обзир запажање теоретичара Еверса да се дечја књижевност “може дефинисати истовремено као оно што се пише за децу и као оно што деца читају”. Поводом ове двострукости могло би се размишљати и о стварној ваљаности термина дечја књижевност, који је добио доста критика и који се ставља у подређен положај у односу на термин књижевност за децу. А Еверс нас управо уверава у то да је дечја књижевност свеобухватнији (па и прецизнији!) термин у односу на онај други, фаворизовани.

Вратимо се сада на “оно што деца читају”, а што, закључак је сасвим природан, првобитно није писано за њих. Таквих књижевних дела има доста у свим временима, а њихово постојање помера и почетке дечје књижевности / књижевности за децу уназад. Тако долазимо, ни мање ни више, него до неких врхунских дела светске књижевности – Сервантесовог Дон Кихота, објављеног још у првој половини XVII века (најчитаније и најпревођеније књиге после Светог писма, и најбољег романа другог миленијума нове ере), као и Дефоовог Робинсона Крусоа (1719), (мање познатог) Фенелоновог Телемаха, сина Одисејевог, Свифтових Гуливерових путовања (1726). Што се овог последњег тиче, оно се у наше време и чита једино у “скраћеним и прерађеним верзијама”, а у таквом облику се појављују и друга дела која нису писана (стварана)  да би их читала деца, па чак и она из много старијих времена, као што су, рецимо, Хомерови епови Илијада и Одисеја. А када је о Робинсону реч, његову велику популарност и  велики утицај на даљи развој књижевности (и оне за децу и оне за одрасле), потврђује и појава тзв. робинзонијада, као што су Млади Робинсон Ј. Х.Кампеа и Швајцарска породица Робинсон Џ. Д. Виса.

У писце који нису писали за децу, а чији је добар број књижевних остварења прихваћен од стране дечје публике, спадају и Валтер Скот, Џемс Фенимор Купер, Чарлс Дикенс, Жил Верн…, а неки сматрају да “статус” таквог књижевног дела имају и Твенови  Доживљаји Хаклберија Фина. А шта тек казати за баснописце – Езопа, Лафонтена, Ивана Крилова, као и нашег Доситеја Обрадовића? Они нису писали за децу, али деца радо и много читају њихове басне, као и народне басне, а и друга дела из усмене књижевности – бајке, новеле, шаљиве приче, анегдоте, легендарне приче, па и неке епске, лирске и епско-лирске песме. (Што се тиче ауторских бајки, оне су углавном писане и пишу се за децу.) Тешкоће око разграничавања дечје књижевности и оне друге ствара и чињеница да су поједина дела писана за децу, али да су их и одрасли прихватили као своје омиљено штиво. Ово се, пре свега, односи на Винија Пуа Александра А. Милна, на романе о Алиси (Алису у земљи чуда и друге) Луиса Керола, на Егзиперијева дела (у првом реду на Малог принца).

Кад је реч о почецима књижевности за децу код Срба, треба да кажемо да се донедавно њеним зачетником сматрао Јован Јовановић Змај (чика-Јова Змај). Новија проучавања књижевности, међутим, показују да овај њен вид настаје и пре делатности истинског великана – Змаја. Недоумица око почетака, уосталом (што смо већ видели) има и када се ради о европској (и светској) књижевности за децу. Из тог предзмајевског периода се као карактеристични примери песама за децу наводе На књижицу за новољетни дар Луке Милованова и Рибарчета сан (Циц!) Бранка Радичевића, али би се за прву такву песму, ипак, морала узети Мелодија к пролећу Захарија Стефановића Орфелина (објављена 1765. године); не треба, међутим, занемарити ни Тимотија Илића, Јована Сундечића, Јована Суботића, Јована Грчића Миленка; сви су они или мање познати или су познатији по другим својим делима. Наравно, не смемо изоставити ни басне (и народне и Доситејеве), бајке, шаљиве приче и анегдоте, легендарне приче, епске, лирске и епско-лирске песме, као и низ других врста усмених творевина. О томе да дечју књижевност налазимо и у склопу  усмене књижевности, можда је најпре посведочила једна књига из 1872. године, чији је састављач Стеван В. Поповић; то је Венац поезије, први прави избор поезије за децу код нас, у који су, што посебно треба истаћи, равноправно ушле и ауторске и народне песме (укупно њих 89). Тако долазимо и до потребе да у делатнике на пољу  дечје књижевности убројимо и Вука Стефановића Караџића. 

Велики значај за развитак српске књижевности за децу имају и преводи и прераде (“посрбљавања”) дела европских писаца. Уосталом, како историчари књижевности запажају, стварању ове књижевности  у правом смислу те речи претходило је више развојних фаза: превођење и адаптација, трагање за оригиналним изразом, претпросветитељско и просветитељско обраћање младима да би се утицало на њихово морално формирање, стварање поучне поезије у којој дидактика доминира над креацијом. А што се преводне књижевности тиче, код Срба се већ крајем XVIII века појавио Робинсон Крусо (у преводу Николе Лазаревића), а почетком XIX века, и нешто доцније, српски читаоци добијају, између осталих књига, Кампеовог Младог Робинсона, Фенелоновог Телемаха, Чича Томину колибу Харијет Бичер Стоу, Грофа Монте Криста Александра Диме Оца; такође, Тимотије Илић објављује тротомну књигу Пријатељ сербске младежи (1840, 1843, 1845), мешавину превода и оригиналних остварења, а Ђорђе Натошевић збирку морално-религиозних прича (преведених и прерађених) Бисерје. Прву оригиналну збирку песама намењену деци код Срба објавио је Јован Сундечић, 1856. године; била је то књига духовних и моралних песама за децу Низ драгоценијег бисера. Можда би, ипак, на сâм почетак дечје књижевности код Срба (и преводне и оригиналне) требало ставити великог Доситеја Обрадовића. Његове Басне (1788) су, могло би се тако рећи, мешавина преводног и оригиналног стваралаштва, а за књижевно дело намењено деци и младима узима се и први део Доситејеве аутобиографије, Живота и прикљученија, објављен још 1783. године.

У конституисању књижевности за децу код Срба као аутономног књижевног жанра велику улогу су одиграли књижевни листови и часописи за децу (дечја периодика). Они, иначе, имају традицију и у европској књижевности, па тако, рецимо, 1757. године, у Паризу, списатељица Жан-Мари Лепренс де Бомон – најпознатија по бајци Лепотица и звер – покреће и издаје Дечји магазин. А код нас је пионир у овој области био др Ђорђе Натошевић; он је, наиме, 1858. године, у Новом Саду, отпочео са издавањем Школског листа, који ће, са извесним прекидима, излазити (у више различитих градова) све до 1910. године. Далеко значајнија је, међутим, појава Додатка к Школском листу; из њега ће произићи Пријатељ српске младежи, који се сматра првим српским књижевним листом за децу. Излазио је у Сомбору током 1866. и 1867. године, а уређивао га је Никола Вукићевић (уз подршку Ђорђа Натошевића). Један од многобројних сарадника овог гласила био је и Змај. Шездесетих и седамдесетих година појавиће се још неколико дечјих листова – Дечји пријатељ, Радован (први илустровани лист, чији је покретач био Стеван В. Поповић), Голуб. Централно књижевно гласило за децу тог времена почеће са излажењем 1880. године. Реч је о забавно-поучном часопису Невен, који ће покренути и уређивати све до краја живота (1904) омиљени (већ више пута помињани, а у уређивачком послу доста искусни) чика-Јова Змај. Он је највише бројева часописа испунио својим радовима (оригиналима и преводима), жанровски веома разноврсним; захваљујући грађи коју је Змај био припремио, Невен ће излазити још неколико година после уредникове смрти.  Часопис је, ипак, имао и друге сараднике, међу којима је било и деце. То је, дакле, био почетак дечје књижевности са оним другим значењем – књижевности коју стварају сâма деца. На страницама Невена нашле су се и илустрације великог српског сликара Уроша Предића. У међувремену ће се у Србији појавити и већи број других листова и часописа за децу: Српче, Ђаче, Млада Србадија, Књижица, Споменак, Ласта, Школица, Подмладак… 

Advertisements

Затворено за коментаре.