RSS довод

Како направити Русвај

  Маријана Петровић

   ОШ „Коста Ђукић“, Младеновац

  carefulwiththataxee@gmail.com 

.

Састојци:

40 истинитих догађаја

сабрана дела Бранка Стевановића

1 плава птица

1 полица разних аутобиографских и биографских списа

1 Водич кроз Аустралију за ходочаснике

линк за CITES

детаљан попис измишљених и стварних чудовишта писан руком

10-ак књига које су пале на под док смо тражили нешто друго

1 атлас (с пода или са полице – свеједно)

: Избор из краћих народних умотворина (пословице, брзалице, загонетке) за било који разред

1 Књига инвентара за музикалије

инвентар просечне дечје собе по последњем попису

200-300 ономатопеја

омиљена епизода Сунђер Боба

2-3 збирке мање познатих анегдота

претраживач по жељи

20 безимених стилских фигура

40 примерака јучерашњих дневних новина

остала штампана или на други начин умножена грађа

пројино брашно

1 мали крокодил

1 лама из Јокохаме (овим редом)

1 пар боксерских рукавица

16 насумичних карактерних црта

Слепо поверење

Коре:

За почетнике:

За Русвај је потребно 16 кора. Како је коре можда тешко направити, уместо њих се могу употребити портрети у уљу. Ако наиђете на портрет великог формата, треба увребати прилику кад бака-Арахна спава, позајмити маказе из њеног шнајдераја упркос римованим упозорењима, пажљиво испресавијати неприродно велику главу портрета и исећи по шавовима. Затим вратити маказе у кутију и прашину на кутију. Ако нема прашине – користити пројино брашно.

За мајсторе:

Изделити плех на пет делова, а онда слагати кору део по део. Рецимо, поделити га уздужно: лево ухо, лево око, нос, десно око, газа (ако портретишемо неког коме је десно ухо упаљено). Или попречно: брада, уста, нос, чело, небо (избегавати небо намењено холандским пејзажима, јер у том случају портрет не би успео). Поделу за леви и десни профил препуштамо машти кувара.

У првом делу неизоставно цитирати Бранка Стевановића или макар употребити реминисценцију (ако заборавимо куд смо денули књиге). Одмах затим уденути словенску антитезу, да критичари имају шта да препознају (мада ће и у супротном увек моћи да се поштапају фразом један од најособенијих савремених српских писаца за децу, срећно нађеном у непотписаној белешци о писцу с краја књиге). Ово посолити зрнцетом ситно ренданог Атласа (Берлин или Павиљони – како испадне) и обавезном ономатопејом (не понављати ономатопеју мање од девет пута). (Пример: Шта бисмо рекли о Хорорбиби?  Неко би за Хорорбибу можда рекао да је свесно запостављала прекор мајке свих оних 12 дугих година током којих је, из дана у дан, тачно у 12 и 15 стављала, пет дана у недељи, по јари и киши, једну сарму (или друго, за то згодно, национално јело) у леви, а другу у десни образ и закључавала врата за собом. Али огрешиће се сви који тако скачу ка закључку, како би рекао преводилац у потрази за бољим речником. Ко нема дара за музику, нека напусти паркић у 23. блоку, где наша прича почиње овако: тру-тру-тру-тру-тру-тру-тру-тру-тру. Наравно, тек пошто Хорорбиба изађе из лифта, са већ смазаном четвртином дневне порције сарме.)

У други део треба сместити дневну рутину портретисаног, у презенту, само да би се видело да се она не разликује од дневне рутине никад портретисаних јунака, а онда, контрастом, треба истаћи главни елемент портрета (у нашем примеру: печурку аутобуске станице под којом Хорорбиба завршава свој ручкак, напумпава испражњене образе и из ранца вади, најпре измишљену, а касније стварну трубу).

У трећем делу, који почиње пејстованом ономатопејом, треба проширити контраст и хиперболисати га до универзалног значења (Кад Хорорбиба затруби, на броду Летећег Холанђанина звони за узбуну. Небеска тела извире из сенке и шокирају научну јавност.)

Онда то све треба разрешити у реализованој хиперболи (набрајање екстремних али обичних последица). (Кад Хорорбиба свира, биљке мењају режим исхране, једу чађ и смог, а пљуцкају, као ситну рибљу кост, чист кисеоник у молекулима. Полицајци лежу на улице у близини школа и тако успоравају саобраћај.) А онда опет хиперболисати. (Џинови пљуште кад она свира јер се сви чаробни пасуљи икад бачени попну под облаке.) Ономатопеја на крају је краћа. Кулминација је прошла и сад улазимо у акустички фејдаут.

У четвртом делу хипербола уступа место иронији и апсурду. (Док тако свира, Хорорбиба улази у аутобус. Њена музика радује сва жива бића: контролори је легитимишу, возач псује, гуме пуцају, путници јој ослободе сва места и на првој станици уграбе могућност преседања у циљу насељавања било ледених било врелих пустиња.) У последњем делу се све стилске фигуре поново реализују и видимо реалистичну слику, тривијално стварну: оно што се заиста и дешава у животу портретисаног: родитељи негодују, деца ужинају, и брбљивци спавају… (Хорорбибу избаце са часа и тако јој обезбеде довољно времена да гради соло каријеру.)

Као што се види, коре није тешко умесити, па ни испећи, али и већ готови портрети могу да послуже. Живимо у епохи цикличног и бескрајног цитирања: тешко да постоји непце које би препознало разлику. Не заборавити ономатопеју у траговима на самом рубу Недођије.

(Само да се зна: Игор Коларов нема ништа са Хорорбибом! Њу сам ја измислила, по узору на његове јунаке. Неповерљиви читалац може да их упореди или да створи сопственог јунака по упутству.)

Фил:

Фил за збирку прича се, то знамо, разликује од осталих кулинарских достигнућа, по томе што се код прича више од свега и на сваком плану цени новина. На пример, могли бисмо да кажемо да Игор Коларов филује живописне и разнородне портрете причама у којима доминира апсурд, али тако бисмо кудили домишљатост писца којег намеравамо да хвалимо. Кад хвалимо, изгледа, морамо натенане.

Најједноставније је поћи од прикривених детективских проседеа. Још од Едгара Поа нема бољег начина да се пажња читалаца закује за Русвај. Изоставите главни сегмент радње (у оној соби секу лук, баште господина Моџа нема на мапи закопаног блага), а онда причу логично и вешто водите хронолошким редом (деца истрчавају из собе плачући, јунаков пас прекопава комшијску башту) и тек на крају саопштите изостављену чињеницу. У неком случају, какав је други наведени, овај је поступак лако иронијски изокренути.

Други непревазиђени поступак којим се држи пажња читалаца потиче из шаљивих народних прича о надлагивању. Кад се једна фабула приведе крају, на њу се надовеже друга по неком принципу (аналогија, контраст, понављања, метонимијски или метафорички низови). Њега срећемо у причама попут «Сасвим обичног уторка», где дечак у доколици суботњег јутра машта о занимљивим и славним начинима за избегавање обавеза које га чекају у уторак или «Ирене Лимун», где приповедач (можда мачак) ниже све хиперболисане опасности које прете спавачу кад га угледа дружељубива беба.

Ни афоризме, досетке, анегдоте не треба заборавити («Четири цигле», «Шетња до реке», «Чим завежем пертле», «Два писма», «Како сам доказао једној кремпити…»… ). Само, приповедач од заната добро зна да класичне обрте и поступке треба онеобичити макар обликом: сценарио, дијалог, наслов у који стане цела фабула. Приповедати значи мислити вазда о новом, јер читаочева пажња је тиранин без стварног ривала.

Каталози нових речи («Ако вас баш занима») обезбеђују предах кроз неодгонетнуте питалице и загонетке.

Најзад, ту су и приче-критике, попут оне о Ани, која је можда ауторова вршњакиња и која у разним тренуцима нуди различите исказе о истој књизи. Како Ана одраста, уопште није извесно чак ни да ли је све време реч о једној те истој Ани.

Сталне промене тачке гледишта, приповедање из перспективе бебе или животиње, неочекиване мотивације, непотребни и потребни курзиви, садржаји усред приче, приписивање фабуле дводимензионалним тетоважама, и поигравање хоризонтом очекивања који нуде савремене технологије.

Фил за Русвај треба мутити опрезно. Ако смо показали да коре уме да умеси и пацер попут мене, под условом да пред собом има рецепт, за фил се тако нешто не би могло ни замислити. Фил тражи мајстора који познаје све набројане и (нарочито) изостављене састојке и све њихове комбинације. Приповедање је озбиљан посао, али да се научити. Приповедач, међутим, не може бити било ко. Најбољи приповедач је, по свему судећи, највреднији читалац. То доказује и (непотпун, наравно) списак састојака које је један сладокусац препознао у русвају туђе кухиње.

Ипак, једна ствар остаје нејасна: -93. Како, на основу чега, из којих елемената, побогу, следи да је ово књига за децу?

Штавише, ово Буклендово издање је, по мишљењу жирија, најбоља дечја књига Сајма књига у Београду.

Подела књига према имплицитном читаоцу ми никад није била најјаснија. Ипак, добро ћу размислити пре него што свом детету прочитам бајку о говеђој шареној чорби. Можда тамо једном, између Бокача и Деликатесне радње. Свакако после детињства. А овамо се баш на њу угледам кад треба рећи своје о приповедању.

Advertisements