RSS довод

Ивана Ристић

  Ивана Ристић

  ОШ „Јелена Ћетковић“,  Београд

  ninar@bitsyu.net 

.

.

О себи

Енглески језик и књижевност завршила сам на Филолошком факултету у Београду. Радила сам као наставник енглеског језика дванаест година у ОШ “Јелена Ћетковић“ у Београду, а данас, шесту годину за редом, радим као библиотекар у истој школи.

Као студент учествовала сам на конкурсу за кратку причу на једној страници радио-емисије “Озон“, који је затим преузео “Клуб 23“, и објавила четири приче у четири књиге са тог конкурса. За причу “Телефонски позив“ добила сам и награду. Препеви неколико енглеских песмица за децу објављени су ми у дечијем листу „Змај“. Преводила сам за женски часопис “Феминистичке свеске“.

Написала сам и објавила код И.К. “Букленд“ роман за децу инспирисан српском митологијом, “Мина у земљи патуљака“. На објављивање чека наставак те књиге “Мина у Сребрној планини“ и још четири књиге за децу. У књигама о Мини заинтересован читалац може да пронађе и песмице – личне карте јунака књига.

Са колегиницом, наставницом биологије Биљаном Дрндарски, написала сам и књигу “Водени свет“, уџбеник за млађу децу, у коме је она своје знање о животу у слаткој и сланој води улила у причу коју сам ја написала и додала јој песмице. И та књига чека објављивање. Планирамо још једну сличну књигу под називом “Листопадне шуме“.

Председница сам Удружења наставника “Доситеј Обрадовић“ и са њима сам остварила многе лепе замисли о раду са децом после школе.

А у школској библиотеци деца ми долазе на часове: Прваци читају у библиотеци, Ко ти је најбољи пријатељ, Животне заједнице, Живот виђен очима песника и друге.

Кратке приче

Приче Мрак, Проблем, Хепиенд и Телефонски позив објављене су у књигама ’’Откуцаји пешчаног сата’’, ’’Неконтролисане сенке’’, ’’Ритам седмог чула’’ и ’’Симптоми буке’’ у којима су сабране најбоље приче са конкурса за кратку причу на једној страници, који је три године организован преко радио-емисије ’’Озон’’, а затим, следеће три преко ’’Клуба 23’’. Прича Телефонски позив добила је једну од 10 равноправних награда покровитеља конкурса.

ТЕЛЕФОНСКИ ПОЗИВ

         Звони телефон и као и много пута досад, устајем и замишљам немогуће: да је то он и да је коначно схватио да сам као створена за њега и да ме сад зове да ми то и каже.

         У тих двадесетак секунди, док журим из кухиње у дневну собу, ја сам најсрећнија девојка на свету.

ПРОБЛЕМ

Мајка јој је донела чашу лимунаде и показала јој руком да устане. Али чаша је била само допола пуна па је она рекла:

-Нећу. Могу и овако.

Мајка онда рашири шаку и на длану јој се указаше две округле, беле таблете.

-Свеједно – она рече и узе их. Ипак је морала да их стави на језик да би могла да их прогута. Биле су горке. Прва је лако прошла, али друга јој је застала у грлу па је морала да узме више лимунаде. Затим ју је до краја попила, покушавајући језиком да дохвати нерастопљени шећер.

ХЕПИЕНД

Недеља је поподне. Моји родитељи у дневној соби гледају стари амерички филм. Филм је о Северњацима и Јужњацима, али ипак првенствено о љубави. Мало сладуњав, као и обично. У почетку мој отац помало злобно коментарише. Али постепено, филм га све више обузима и он почиње да навија за љубавнике.

У последње време не читају много. А већ је давно оно време кад су ишли у биоскоп. Мама никад није пропуштала ни један филм, ни једну позоришну премијеру. Данас се ретко удубљују и у телевизију. Углавном раде због мене и брину за мене. А то не оставља много снаге и времена за забаву.

Међутим, недељом још увек воле да седну и погледају поподневни филм. И стварно није важно да ли је нов или стар, добар или лош, да ли је вестерн или драма.

Важно је само да завршава хепиендом.

МРАК

Ја сањам страшне снове. Уљуљкујем се у страх. Свако вече на спавање са собом водим неко ново приватно чудовиште. (Да она не би сама искакала из таме).

 Имам доживотну претплату на море, свако вече после успављивања узимам једну наште срца. Закључавам врата, (увек два пута проверим), навлачим завесе и гасим светла.

Плашим се мрака – ко зна шта ме све из њега вреба. Сваки шум би могао бити наговештај опасности. Зато журим у кревет. Покривам се преко ушију и дуго ослушкујем…

Бојим се…Однекуд из мрака, изненада – скочићу на себе!

НА ПУТУ 1   

Путујемо већ извесно време и сродили смо се са теретом који носимо. Више га и не осећамо, до тренутка кад нас умор савлада.

Спавамо заједно, грејући се топлином туђег тела, да бисмо ујутру, узимајући свој пртљаг, заборављали на ноћ. Не разговарамо много, све што нам је потребно сазнајемо од људи које срећемо уз пут. Понекад разменимо по коју реч, додир и поглед и чини нам се да се разумемо.

Повремено на друму наилазимо на људски скелет окачен о дрвени стуб, али нас се смрт и патња не тичу.

Јер ми смо још живи и смрт не разумемо…

НА ПУТУ 2   

Возим се трамвајем на посао и гледам аутобусе како пролазе улицом блатњавом од истопљеног снега. Људи су тесно упаковани, опкољени једни другима, скривени дебелим зимским јакнама и капама. Посматрам оне који седе. Нико од њих не гледа кроз прозор. Муче их бриге или су већ од њих отупели.

Само једна мала глава, пуних, детињих образа са интересовањем гледа свет око себе. Поздрављамо се.

КАСАНДРА

Говорила си, нису те чули.

Говорила си, мада си знала да те не слушају.

У збрци измешаних гласова умела си да препознаш људе.

ПСИХА

            Била си најлепша од свих жена, у свему другачија и зато ти је додељена судбина другачијих: да спознаш срећу, и, у сумњи, изгубиш је. Стргнувши са себе та лептирова крила покушала си да се претвориш у обичну бубу, не схватајући да ти то неће помоћи да нађеш свој мир.

            У томе си могла успети тек кад си одлучила да полетиш.

ТИШИНА 

Сломила сам поклопац кутије за накит. Изгубила једну карту из шпила. Наочаре су ми напрсле. Једна чарапа из пара избледела је.

Али навикавам се.

Можда чак једног дана узмем огледало, оно старо, дечије, са дугом дршком и цвећем на позадини и треснем њиме о земљу, свом снагом.

МУШИЦА  

Сићушна мушица узлетела је над мојом чашом. Провидна паучина њених крила лепршала је подсећајући на мајушне одсјаје сунца.

У скоро вертикалном лету отишла је, привучена ваљда светлошћу сијалице. Узела сам чашу са тамноцрвеним соком и испила. На дну је остало крхотина малине, веома налик малим црвеним мушицама.

Загрљаји

Код СКЦ-а мајка љуби дете.

На Теразијама, младић и девојка се грле срдачно, широко.

Просто пожелех да изађем из аутобуса из загрлим некога.

Какав диван дан!

КОШУЉИЦЕ 

Мој деда је, некад давно, прелазио замрзнуту планину са још неким људима. Кад није могао даље, а били су већ надомак села, пријатељи су га оставили. Једва се дотетурао до куће, а онда су бака и деца морали да га одлеђују. Ципеле је са ногу  исекао, а са чарапама је ишло тешко, залепиле су се за стопала. Једва су га некако згрејали.

 ***

Онда су једном Бугари дошли па је деда морао да бежи. После, каже мој тата, одем ја и нађем га где чучи у неком жбуну. Одведем га кући. 

            ***

Онда су опет једном дошли Бугари и запалили кућу. Деда је опет морао да бежи, а баку су ранили у ногу. Ми деца, каже тата, поплашили се па изнели нешто ствари – али скоро ништа. Онда дође неки други Бугарин, добар човек, па ми каже: узмите лампе из куће, требаће. Ми спасемо лампе. Па каже: хајде и онај сандук да извучемо. И извуче га напоље. А у сандуку – кошуљице. Беле, дечије.

ИЗБЕГЛИЦЕ

 Као девојчица за време рата, моја мама је са родитељима, братом и четири од пет сестара морала да бежи из Кисача, места у коме су живели, јер су Мађари истеривали све Србе и усељавали своје људе. То је било почетком рата и она се сећа да их је отац једном извео на пут који је пролазио поред боктернице и показао људе који су одлазили. ¨Ово и нас чека децо,¨ рекао је. Деда је био чувар пруге па га нису могли отерати док не дође неко да га замени.

А кад је тај човек једног дана ступио на њихов праг није хтео да уђе у кућу. ¨Прљав сам,¨ рекао је и ушао тек кад се опрао. Онда је причао мом деди да он није хтео да дође  у Кисач, није желео да отима туђе. Још је рекао да има два сина студента у Мађарској који тамо немају шта да једу. Деда му је предложио да узме одеће из села и пошаље својима кући, али он је одбио рекавши да је то проклето.

Онда су њих двојица некуд заједно отишли, а кад су се вратили, један је носио на рамену у балону вино, други ракију, обојица су били прилично пијани и певали су.

Тај Мађар је успео да им изради да добију вагон у који су се потрпали сви они, са стварима. Пре него што су кренули на пут, рекао им је да, пошто иду преко Мађарске, сакрију старије девојчице, две моје старије тетке (најстарија тад већ није живела са њима), јер ће их одвући и нико их неће моћи спасити, а мојој мајци и тетка Мири, најмлађима, рекао је да никако не узимају бомбоне које ће им сигурно нудити, јер су отроване.

Пошто је мост био срушен, морали су да пређу скелом. Моја непокретна бака је морала да остане сама у вагону и прва пређе на другу страну. Страховали су и да их Мађари не нападну, да не униште скелу. Бака је плакала и после говорила својој деци да је мислила да их више никад неће видети.

Ипак је све добро прошло. Нико их није дирао и они су срећно стигли за Београд.

Један детаљ: док су возом пролазили кроз Мађарску, кад би их пребацивали на други колосек, каже мама, могли су супу да једу а да је не проспу, а кад су прешли код нас, у Србију, трескало је као лудо.

Одломак из романа “Мина у земљи патуљака“

Ноћни окршај

Када су све приче испричане и путницима почеле да се склапају очи од умора, Прскавац их остави да се одморе два-три сата, а он оде да окупи своју војску.

„Не очекујем да ће се ишта десити пре часа-пред-зору, то је уобичајено време за напад водењака. Они мисле да тад сви створови спавају и да их зато могу ухватити на препад, али са нама су правили рачун без, ако смем тако да кажем, дунавских демона.“ Он се засмеја на своју досетку дубоким гргољавим смехом који је личио на кључање водопада. Затим опрезно спусти   једну своју руку у воду, као да проверава њену температуру, па тихо пљусну у њу и нестаде га у дубини.

„Мислим да ми можемо мирно да одспавамо овде до Прскавчевог повратка. Многи из његовог народа су сигурно у близини и чувају нас. Прскавац води рачуна о својим гостима.“

 Деца нису чекала да он ово двапут каже, већ су спустила главе на меко лишће и истог тренутка заспала. Можда је понеко од њих и сањао чудна бића из патуљковог света, али ниједно од њих им није узнемирило сан. А сви су у сну чули Прскавчев звиждук како их дозива из даљине, неодољиво сличан звуку протицања речне воде.

                                                       ***

Из сна их тргоше звиждуци. И гроктање, вриска, писка и један дубок глас који је личио на тутњање пробуђеног вулкана. Сви сместа поскакаше на ноге, уплашено се осврћући око себе, очију које још нису могле јасно да виде облике пред собом због сна који се још на њима задржавао и мрака који је владао свуда око њих.

Мрак је био потпун јер је месец који је дотад сијао на небу сада зашао за облаке. Ветар је дивље дувао, повијајући гране дрвећа као да покушава да га ишчупа из корена. Лишће је летело свуда око њих у великом ковитлацу. Спремала се  олуја.

Кроз буку ветра деца су веома јасно могла да чују збрку других гласова – баш оних чудних гласова који су их тргли из сна. Јаснија од свих осталих била су, међутим два гласа која су била најближа њима, од којих је један несумњиво припадао Прскавцу, а други неком њима непознатом дунавском демону. Још нешто је било очигледно: Прскавац се због нечег љутио на другог демона који се прилично невешто правдао, а говор му је био проткан кијањем и шмрктањем, па је био тешко разумљив.

„Лепо сам ти рекао да га не зовеш, а ти си то ипак урадио. Зашто, само ми то није јасно?“ то је рекао Прскавац који је и сам био мало неразумљив због своје љутње.

„Мислио сам да ће- аа-пћиха- да ће бии-ти користан-“ рече скрушено други демон (који се звао Шљапкало) а онда настави да кија.

„Ја знам да је он велики и застрашујућег изгледа, али зато ћемо сад морати да чекамо да овај кијамет продје,“ са нешто мање гнева је говорио помирени Прскавац. Онда примети патуљке и децу и љубазно из поздрави. Потом им објасни шта се десило.

Показало се да је тактика дунавских демона за рат са водењацима следећа: они би их сачекали у заседи у шумарцима поред реке и пришуњали им се нечујно. Својим жилавим рукама затим би дочепали њихове ланце, намењене несрећним жртвама, и извукли водењаке у најплићи плићак поред обале. Ту би покидали златне ланце својим оштрим зубима, а водењацима скинули панталоне и разоткрили њихова коњска копита и дуге коњске репове.

Пошто су водењаци веома ташта створења, а стиде се свог коњског порекла више но што се то може речима исказати, у таквој ситуацији они потпуно губе памет – заборављају на битку и једина им је жеља да побегну што даље од тог места и покрију и забораве оно што они сматрају својом срамотом.

На то рачунају дунавски демони кад крену у напад, па зато пре битке позову у посету разноразне становнике речних обала који долазе из близине, али и разне друге створове који долазе из далека – створења која живе у шумама, и она која живе у планинама; она која настањују крошње дрвећа или се крију под ободима великих печурки.

Тако је било и ове ноћи.

Дошле су стидљиве авети, које се клоне других створова. Кажу да су оне настале мешањем једне неухрањене врсте вилењака са врбама. Зато су тако витке и танке, али и увек помало гладне, јер једу само инсекте а њима се баш не може напунити стомак. Бије их глас да су страшне, али то је чиста измишљотина. Нема страшљивијих створова од њих! Познате су по шкрипању ланцима, хујању и клепетању костима, али оне то раде зато да би се заштитиле од људи, а не да би их заплашиле; осим клепетања костима –  то долази од реуматизма који су ухватиле на местима на којима живе – а то су напуштене куће, фабрике, магацини…

За њима дође заиста страшни врколак – то је неман која хоће да прождере сунце. Дунавски демони га не би позвали да је био дан, јер би он онда само скакао на сунце у узалудном покушају да га дохвати (али пробајте ви то да докажете врколаку!), па од њега не би било никакве користи.

Потом дођоше још разне двоглаве и троглаве аждаје, велики и мали бауци, прождрљиве але, чак и једна шумска мајка, која дође последња и стајаше издвојена од осталих, руку прекрштених на грудима. Она је, слично Симадели, из неких својих разлога напустила вилинско друштво и живела сама у шуми, скупљајући траве и лутајући слободно. Била је то једна врло остарела вила – коса јој се већ беше претворила у лишће.

Али разлог Прскавчевог гнева био је велики Брко, огромна људина са брадом до земље и по триста шездесет птичјих гнезда у сваком дугом брку. Њега је увек пратила олуја, па тако и сад, и Прскавац се љутио на  Шљапкала што га је позвао. Тако су сад морали да сачекају да олуја прође и да се надају да ће водењаци закаснити.

А олуја је била страшна! Ветар је дувао тако јако да је ишчупао једно дрво и однео патуљцима капе са глава, тако брзо и тако далеко да није било никакве шансе да их поново нађу. Ипак, кад извидница јави да се водењаци приближавају и да се налазе само двеста-триста  врба далеко, олуја је већ почела да јењава, само је месец још био иза облака, што је био добар знак – тако водењаци неће приметити шта им се спрема. Сви се сад сакрише међу дрвеће које се надвило тако ниско над реком да се обала није ни видела од њега. То је био веома добар заклон.

Тад се зачу пљускање воде. То су долазили многи водењаци. Уопште се нису крили, већ су бахато шљапкали кроз плићак на десној обали реке. Ишли су у колони један по један, звецкали златним ланцима, а док су ишли, певали су својим грубим, потмулим гласовима песму о – о чему другом, него песму о себи:

Ми смо водењаци,

велики јунаци.

Бољи смо од људи,

па нек се усуди

само ко је куражан

да нам на пут стане.

Длакави и јаки,

(Такав је баш сваки!)

нас се боји баук –

нек је свима наук:

свак’ је од нас важан

и борац без мане.

Приближавали су се месту на коме су их дунавски демони, патуљци и деца чекали у заседи. Међу првима је ишао један који је био виши и крупнији од осталих и на чијој глави је стајала кристална круна, уместо капе. Око њега су такође ступали крупни водењаци, брада дужих него у осталих – то је била гарда краљева, задужена да га чува. Веома брзо су се кретали и поред тога што су ноге вукли кроз воду. Али ниједан не изађе из плићака на обалу.

Кад су завршили своју песму, они почеше да дозивају дунавске демоне и изазивају их на борбу.

„Где сте, безноги?“ Викали су дубоким гласовима. „Сакрили су се и чекају да опасност прође, сигурно. Само ви бежите, старе рибетине, нисте ви нама дорасли.“

Ако су се и надали да ће добити некакав одговор, грдно су се преварили. Дунавским демонима на памет није падало да им се пре времена откривају. Кроз њихове жиле је текла хладна, рибља крв и они нису лако падали у ватру.

Сви осим  Шљапкала, наравно. Он је био изузетак и управо је почињао опасно да се љути на водењаке. Чак га ни јака кијавица није у томе спречавала и он је наизменично кијао и жестио се, претећи водењацима својом коштуњавом песницом. Муке су имали да га бар утишају, кад већ нису могли сасвим да га ућуткају и смире, и његов даљи рођак Муљовић се и сам због тога изнервирао.

„Смири се рођаче,“ говорио је ужурбано, гласом који је подсећао на клокотање живог блата у некој мочвари. „смири се, иначе ће нас чути. Не дозволи да те испровоцирају, они само то и чекају, а онда смо пропали.“

Чинило се да његове молбе имају неког утицаја. Ипак, Шљапкало настави да се нервира, али је то бар чинио у тишини, што је било врло комично за посматрање. Махао је рукама, шакама стиснутих у песнице и љутио се на водењаке без гласа, а повремено је покушавао и да кија у тишини, али то је већ теже ишло. Тада би стављао обе руке на уста покушавајући да суспрегне кијање.

За то време деца су са уживањем помешаним са језом гледала напредовање водењака. Све је то за њих било ново: гацање водењака уз реку,  њихове шиљате црвене капе испод којих су извиривале чупаве обрве и дуга црна коса; дунавски демони непомични као да су извајани од камена, док им само очи светле у мраку; звездана ноћ коју посматрају сакривени иза редова густе трске што расте поред реке, уместо да је гледају из својих кревета.

Ниједно није пожелело да се врати кући, у кревет! Сви су једва чекали да отпочне борба.

Кад је врх браде првог водењака био толико близу да је изгледало да би могао да заголица Прскавца по чворноватом му носу, Прскавац и остали најстарији дунавски демони и демонице који су предводили остале демоне дадоше знак за напад. Из трске и између врба и јова изронише на десетине дунавских  демона, малих, али веома снажних и окретних створења.

Они се бацише на ланце водењака које су ови носили спремне да њима ухвате и удаве сваког на кога налете, и док водењаци још нису ни схватили шта се дешава они почеше да их кидају својим снажним зубима. Било је веома занимљиво за децу да посматрају (из сигурности свог склоништа међу врбама) како дунавски демон, стојећи на једној руци, другом вешто хвата ланац и кида га зубима на ситне комаде тако да постаје сасвим неупотребљив.

Док једни раде то, други се бацају на збуњене водењаке и скидају им панталоне, откривајући њихове дебеле коњске ноге и бујне дуге репове. И тада се зачује такав грохотан смех, јер призор и јесте врло смешан, да се обале реке просто тресу од њега. То се смеју дунавски демони, патуљци и деца; аждаје, бауци и але; авети се кикоћу и зацењују од смеха тако пискавим гласовима да се осталима од њих кожа јежи; Брко својим смехом чак одува неколико водењака који отплове низ реку као листови ношени олујним ветром.

А остали водењаци, лица црвених од срама, окрећу главе на једну, па на другу страну, гледају унезверено око себе, заборављају на битку, и повлаче се и беже колико их њихове коњске ноге носе!

Један водењак (кога је мање срамота него остале) издваја се из групе и прикрада Мини. Он баца ланац дугим замахом и таман  јој га обавије око једне ноге кад Мина врисне и Прскавац скаче у одбрану. Граби ланац од злата, цимне притом водењака који га држи и овај падне лицем надоле у воду, а Прскавац кида ланац зубима. За то време водењак се диже из реке, обневидео и пљујући воду, а славодобитни Шљапкало му скида панталоне са трзајем и он поново пада у  плићак.

Шљапкало скаче на његова леђа и поскакује вешто на рукама, као што би неко други на ногама, и чупа га за косу; а онда га Облутак и Муљовић силом скидају са водењака, који наново устаје и, престрављен, коначно бежи што га његове коњске ноге носе.

Милош и Иван, који су покушали да остану по страни, али је искушење било јаче од њих, пењу се на врбе. Гране врба се свијају ниско над водом и они се нађу тик изнад армије водењака. У њој је већ наступило расуло: они беже на све стране, сударају се један са другим и падају у воду. Дечаци ту чињеницу обилато користе да их ударају гранама по глави и довикују увреде, а да се сами не нађу у озбиљној опасности.

Ипак, врбе одлуче да казне толику дрскост деце која су се угнездила на њиховим гранама.  Под Ивановом и Милошевом тежином гране почињу опасно да се савијају над реком! Један водењак то примети и, пошто је остао без свог ‘ласа’, он маљавим рукама ухвати гране врба на којима дечаци висе и почиње да их вуче надоле. Дечацима патуљци прискачу у помоћ – Јасенски хвата водењака за реп и вуче га, а господин Смрекић обухвата свог шегрта рукама око појаса и вуче, вуче из све снаге!

Водењак се не да, али на крају попушта његов снажни стисак, гране се исправљају и наша два јунака лете кроз шуму као испаљени из топа! Лет завршавају на земљи, пуни буботака и модрица и више им не пада на памет да се мешају у битку. Остају у заклону шуме до њеног краја.

А онда се битка завршава:

„Урааа,“ вичу одушевљени дунавски демони.

„Ураа,“ вичу и деца понесена жаром борбе, иако се битка у суштини завршила пре него што је и почела.

„Јесте ли их видели како беже?“ смејао се Милош.

„Аха, ко би рекао да се толико стиде својих копита!“ веселила се и Мина.

„Тако вам је то, кад неко не може да се помири са тим шта је и какав је.“ смејао се и Прскавац и брисао крупне сузе смеха из својих буљавих очију.

Сви су се сад бацили на  земљу под дрвећем, кад је узбуђење због битке прошло, и смејали се посрамљеним водењацима. Још дуго су деца, млади патуљак и дунавски демони препричавали детаље битке и уживали у поразу водењака, све док нису почеле очи саме од себе да им се склапају од умора. Заспали један по један, са ушима пуним мрморења воде која је спокојно протицала. А господин Смрекић? Он и његов пријатељ Прскавац су имали још о много чему да разговарају. Румена зора их је тако и затекла.

Advertisements

Затворено за коментаре.