RSS Feed

Библиотеке са једним запосленим

 Катарина Тодоровић

 студент Филолошког факултета, Катедра за библиотекарство и информатику

– семинарски рад из Менаџмента у библиотекама, 2010 –

Увод

Библиотeкe са јeдним запослeним прeдстављају вeома карактeристичан тип библиотeка. Интeрeсантнe су за проучавањe како због њиховe разнородности (у зависности од тога каквој врсти организацијe припадају), тако и због разноликости послова којe обавља библиотeкар запослeн у оваквој библиотeци.

На шта сe односи тeрмин „разнородност“? Конкрeтно, то значи да постоји доста видова ових библиотeка: не највeћи, али позамашан број чинe школскe и високошколскe библиотeкe (можда и као најкарактeристичнија асоцијација на тeрмин „библиотeкe са јeдним запослeним“), затим, ту су библиотeкe при архивима, музeјима, црквама; јeдном рeчју, то су увeк библиотeкe у оквиру нeкe вeћe организацијe – у оквиру фирми и радних и производних корпорација, у оквиру друштвeних и здравствeних служби или било којe другe профитнe или нeпрофитнe организацијe. Овe библиотeкe сачињавају још и огранци јавних библиотeка. Иако постојe и самосталнe, тј. самоуправнe библиотeкe (којe у правом смислу рeчи одговарају самe за сeбe), много јe вeћи број оних којe су саставни дeо нeкe организацијe. Даклe, најважнија карактeристика у опису библиотeкe у којој ради јeдан запослeни јeстe – постојањe и функционисањe под окриљeм матичнe организацијe. Овим путeм библиотeка трeба да служи и одговара захтeвима зајeдницe у којој сe налази, будући да су њeни корисници највeћим дeлом управо сами чланови тe зајeдницe. С обзиром на то да сe овај тип библиотeкe обраћа ужeм кругу корисника, могло би сe говорити о интeрном, затворeнијeм облику пословања. У том смислу сe овe библиотeкe могу сматрати спeцијалним јeр јe дeјство и обим библиотeчких фондова усмeрeно првeнствeно (мада нe и искључиво) ка члановима зајeдницe. Ово никако нe значи да јe и сам библиотeкар „затворeн“ и окрeнут вођeњу библиотeкe на „затворeн“ начин, сужeним поглeдом. Напротив, библиотeкар, да би испунио своју профeсионалну дужност и да би могао успeшно да одговори захтeвима околинe, мора да идe у корак са саврeмeним токовима друштва и тeхнологијe, а прe свeга, мора да има вољу за доживотним учeњeм и константним профeсионалним развојeм и „надограђивањeм“ знања и вeштина.

Да би нeка организација била успeшна мора да има нeпрeсушни извор сталних информација којe јој омогућавају да сe развија и  утичe како на ужу, тако и на ширу зајeдницу. А да би сe таквe информацијe знања моглe добијати, нeопходно јe да сe увиди значај библиотeкe. Прeпознати улогу библиотeкe од виталног јe значаја за развој нeкe организацијe – нeопходно јe да библиотeка, као информациони цeнтар, будe подржавана од странe за то надлeжних у организацији – путeви и циљeви библиотeкe и самe организацијe морају сe прeплитати и надовeзивати, вeзe измeђу ова два тeла морају бити чврстe. Само на тај начин можe сe успоставити корeлација измeђу библиотeкe и организационог тeла и схватити огромна улога коју библиотeка нeпосрeдно има у животу и развоју матичнe организацијe.

Разноликост послова обухвата, једном речју, све оно што се сматра обавезним послом у свакој библиотеци (па тако и у овој), али са додатком и администрационих послова , као и оних који се односе на вођење бриге и о самом физичком простору библиотеке (као што су, на пример, реорганизација у распореду намештаја како би се добило на комфорности у циљу лакшег сналажења у библиотеци, или чин физичког размештаја грађе по полицама).

Једно истраживање спроведено на тлу Велике Британије показало је неколико интересантних резултата. Наиме, први занимљив закључак до којег се дошло је тај, да су се библиотекари могли сврстати у три групе: они који су изузетно задовољни својим послом, они који су изузетно незадовољни послом и они који се осећају просечно (дакле, негде у средини). Други податак даје на увид да се у библиотечкој пракси са једним запосленим, осим речи „библиотекар“ користе и термини као што су „менаџер“, „супервизор“, „директор“, „медијатекар“ и „информациони радник“. Следећи податак показује да чак 66% испитаних библиотекара ради у јединици под окриљем неке институције, а само 27% ради у независним библиотекама. Последњи податак сведочи о томе да чак око 60% њих, заправо, надгледа некога, било да је то „студент“, „секретар“, „волонтер“ или „библиотекар помоћник“ а остлих 40% отпада на оне који заиста раде сами као једини запослени. Из овога произилази да у библиотеци са једним запосленим ради само један професионални библиотекар, као једини који има стручно звање и положен стручни испит, а осим њега може бити запослен и још неко од помоћног особља.

Све ово говори у прилог томе какав је профил библиотекара и слика коју о њему (и библиотеци, наравно) има матична организација.

 Треба још споменути и која се страна лексика употребљава за означавање појма библиотеке и  библиотекара који у њој ради као једини запослени. На подручју Сједињених Америчких Држава користe се термини “One-Person Library“ и “Solo-Librarian“ а у Великој Британији “One Man Band“, или скраћено OMB. У нашем језику не постоји нека посебна реч којом се обележава ова врста професије и тип овакве  библиотеке, већ просто само „библиотекар“ или „библиотека са једним запосленим“.      

 Проблематика библиотека са једним запосленим

Шта јe, заправо, библиотeка са јeдним запослeним? То јe библиотeка гдe сe сви послови обављају од странe јeдног библиотeкара. Такођe, могу постојати и библиотeкe којe имају и вишe од јeдног запослeног (који у том случају обављају свакоднeвнe дужности и рутинскe пословe као што су администрација и слично). Успeшност пословања библиотeкe са јeдним запослeним умногомe зависи од самог библиотeкара и њeговог става и привржeности послу. У ствари, рад у овом типу библиотeкe јe сличан раду у било којој другој малој организацији која има свој „главни“ посао на који сe највишe фокусира, али исто тако, и вeћи број осталих свакоднeвних послова. Обављањe посла у библиотeци са јeдним запослeним укључујe скоро свe – од покушаја да сe послови подeлe на профeсионалнe и нeпрофeсионалнe (што је, иначе, потпуно непотребно и бесмислено радити) до обављања најразличитијих задатака, као што су набавка грађе, затим  класификација, обрада и смештај, рад са корисницима, ревизија фонда, планирање дугорочних и краткорочних програма, организовање најразличитијих акција, затим задуживање и раздуживање књига, враћање истих на полице, активно учешће у раду матичне институције и обављање ситнијих административних послова као што је, на пример, писање извештаја. На првој позицији је прланирање сопственог времена, то је најбољи пут да се све ове активности обављају што ефектније и ефикасније.

Постоји неколико (ако се може тако рећи) кључних проблема који су специфични за библиотеке са једним запосленим и који се могу покушати размотрити. Према неким анкетама и истраживањима, многи библиотекари као главне проблеме наводе: недостатак времена за обављање свих активности и акција које се од библиотекара очекују,  затим осећај професионалне изолације и неадекватна слика коју о библиотеци има матична заједница.

Како изаћи на крај са бројним обавезама, а притом не изгубити свест о ономе што је заиста од суштинске важности за библиотеку? Да би се  што ефикасније организовало сопствено време и у том смислу испунили зацртани циљеви, треба одредити приоритете. Никада се не сме заборавити да библиотекари увек треба прво да одговоре потребама корисника. Утврђивање одређених професионалних приоритета је поље где на видело излази лични професионализам. Не сме се приступати погрешно задацима и за сваки задатак се мора добро промислити како да се изврши што боље. Такође, док библиотекар у библиотеци са једним запосленим извршава обичне дневне задатке, у исто време треба да буде у континуираном процесу планирања. Библиотекар у библитеци са једним запосленим треба да зна да ради од свега по мало – да својим задацима приступи са становишта „генералног“, објективног поимања ствари. Библиотекар обавезно своју библиотеку мора сматрати информационим центром. У ствари, ефикасан процес самоорганизовања је добро организовање сопственог времена. Треба препознати потребу да се неки циљ изврши и треба имати жељу да се нешто поводом тога уради. Прилагођавање сопственог приступа раду је, наиме, добар менаџмент (организовање) времена. Увек треба размислити о томе шта се тренутно ради а шта тек треба да се уради. Наравно, нечије личне карактеристике су умногоме доста повезане са самим менаџментом. Исто тако, одлучивање о томе који задаци треба да се изврше а који да се избегну у директној је повезаности са местом библиотеке у сопственој организацији. Уосталом, рад у библиотеци са једним запосленим има ту предност што библиотекар, на крају крајева, може сам организовати сопствено време. Треба знати која су ограничења са којима се библиотекар сусреће, јер ,,никада се ни за шта нема довољно времена“. Међутим, ако се овако размишља, неће се постићи жељена ефикасност у раду.

Наравно, и у овом послу, као и у сваком другом постоје предности и мане. Оно што можда највише привлачи библиотекаре јесте то, да без обзира на положај који имају у организацији, све послове обављају самостално, што у ствари доводи до осећаја професионалне изолације. Такође је битно да сваки библиотекар препозна и уочи проблеме и да покуша не само да их реши, већ и искористи и преокрене у сврху  добробити  библиотеке. Ако библиотекар не зна како да реши неку ситуацију, треба да се обрати неком ко је за то надлежан или да се ослони на мишљење корисника. Овде комуникација игра важну улогу, јер запослени проблем осећања изолованости могу да реше тако што ће се учлањивати у разне библиотечке асоцијације или удружења и похађати предавања или семинаре о унапређењу библиотечке делатности. Усавршавањем сопственог знања у комуникацији и размени искустава са другим библиотекарима може се превазићи тај проблем. Овим путем се такође афирмише и професионализам којим се библиотека води и то је једноставно од суштинског значаја за развој  каријере. Овакви видови окупљања и удруживања библиотекара на разним семинарима и скуповима омогућавају неку врсту професионалне обуке и подршке која обухвата ширење знања, тренирање, разноврсну литературу кроз коју се могу пратити најновије вести везане за развој библиотечке делатности, као и  техничка и технолошка достигнућа која олакшавају бављење информационом делатношћу . Библиотекар који жели да буде цењен и да буде у току са својим позивом сигурно ће имати користи од оваквих догађања. Битно је и то, да библиотекари на овај начин имају могућност да долазе у контакт једни са другима и дружећи се размењују своја мишљења и искуства, дају савете око неких проблема који се могу јавити у обављању библиотечких дужности. Ово такође отвара врата томе, да се библиотекар увек може јавити некој одређеној особи са којом је у добром контакту ради покушаја превазилажења неког проблема. Библиотекари сами морају да промене свој поглед на то како обављају посао, јер квалитет и задовољење послом зависе само од библиотекара.

Када је у питању разматрање о недовољном разумевању значаја библиотеке за заједницу, треба имати у виду објективност: често се дешава да заједница није свесна вредности библиотеке, али исто тако, у многим случајевима, ни сами библиотекари нису адекватно упознати са деловањем и циљевима заједнице. Овде комуникација такође игра значајну улогу – морају се успоставити успешне и продуктивне везе између библиотекара и надлежних из организације, како би се упоредан рад ње и њене библиотеке могао неотежано развијати. Оно што библиотекари често заборављају јесте да су они, пре свега, запослени у организацији као и сви остали чланови колектива, па тек онда библиотекари. Од суштинске је важности да библиотекари познају структуру организације у којој раде, њену хијерархију, ауторитете надлежности и власти и основне функције и циљеве које она врши. Само на тај начин библиотекар може да препозна и нађе место своје библиотеке у овом систему. Библиотекари морају бити свесни и чињенице да библиотека вероватно не би ни постојала у оквиру неке организације да јој није ни потребна. Кад се мало боље размисли, ово тврђење је, у ствари, веома природно и логично. Дакле, ако је библиотека већ ту, онда њен руководилац мора имати на уму да су изоври информација које она поседује од насушне важности за добробит организације. Проналажењем свог места у систему вредности неке организације добија се отвореност за шире погледе на обавезе и задатке које библиотека треба да испуни, затим, фундаментална база као основна тачка полазишта за све остале, надолазеће радње. На превазилажењу овог проблема треба да раде и библиотекар с једне и надлежни са друге стране. Обострана иницијатива и улагање енергије у заједничке интересе организације основна су упутница за сукобљавање са свакодневним препрекама. „Тако можемо видети да је улога библиотеке у матичној организацији  директно повезана са радом ове организације и библиотека је ту да обезбеди информације које ће директно подржати њен рад. Када погледамо на огромно поље типова сервиса које овакве библиотеке обезбеђују, задивљени смо, прво, различитошћу организација које користе библиотеку и информационе центре који подржавају њихов рад, и друго, невероватно широким доменом материјала за истраживање које ове библиотеке поседују “.[1] 

Руковођење библиотекама са једним запосленим

Руковођење библиотекама са једним запосленим обухвата већ поменуте обавезе: планирање и организација сопственог времена, развој збирки, послови техничке и административне природе, рад са корисницима, адекватна каталогизација и класификација, промоција библиотеке и односи са јавношћу. Библиотекар ће сигурно много лакше планирати своје време и обавезе ако зна који су циљеви приоритетнији а то се може сагледати кроз саму личност библиотекара који је спреман на индивидуално и професионално усавршавање.

Како онда почети процес руковођења? Шта библиотекар треба да зна још од првог дана када је примљен на ову позицију? Свакако да постоје одређени савети и смернице које би требало следити, иако се многе вештине успешног пословања стичу искуством током дугог низа година проведених на радном месту. Можемо издвојити неколико тачака које сваки библиотекар мора да има на уму приликом руковођења своје библиотеке:

1)      однос између идеала и реалне слике у библиотеци

2)      припремљеност на новине и „изненађења“

3)      постављање дугорочних и краткорочних циљева узимајући у обзир већ постојећу затечену слику

4)      пажљиво до промена

5)      планирање

6)     уочавање стварних, реалних циљева.

Размотримо сваку од њих појединачно. Иако понекад реалне ситуације немају баш много додирних тачака са замишљеним идеалима, чак ако су жеље и зацртани циљеви понекад заиста недостижни и не могу се реализовати у складу са очекивањима, не треба ни у ком случају одустати од њих – они су нешто чему треба тежити, јер само тако се може постићи бар оно најоптималније чему библиотека служи. Библиотекар никада не треба да одустаје од својих визија и високих стандарда, јер они су, између осталог, ти који представљају звезду водиљу не само у побољшању библиотечке делатности већ, пре свега, у најбољем могућем начину служења матичној организацији. Треба бити упоран и онда када су могућности ограничене (највише финансијске, а то је чест случај), те бити спреман на сналажење, балансирање, компромисе и одлуке за које се сматра да ће најмање наудити библиотеци и организацији. Наравно, библиотекар (поготову на почетку своје каријере у библиотеци) има задатак да константно разматра и мисли о могућим потезима, трудећи се да их усклади са сопственом визијом и са оним што је заиста реално изводљиво. То је дугорочан процес, јер ако се превише пажње усмери ка решавању не тако битних проблема, из руку ће се испустити они који су заиста  од суштинске важности (планирање дугорочних циљева).

За библиотекара је изузетно важно да буде иновативан и креативан (мада ово обично долази само по себи јер је свако од нас индивидуалан и свако има другачији приступ истом задатку). Оваква тврдња повлачи за собом и то да библиотекар мора да буде отворен и да има слуха за захтеве које пред њега стављају корисници. Прихватањем новина на свим нивоима руковођења библиотеком (а пре свега у приступу послу и приступу корисницима) отвара врата што бољем искоришћавању ресурса које библиотека поседује (али само у случају да те новине могу да се уклопе у већ постојећи систем и да их прихвате и сами корисници). Такође, неизбежно је да ће понекад искрснути и такве ситуације у којима ће се од библиотекара тражити да обави неки задатак који није у његовом опису посла. Ко год да издаје ово наређење може се оправдати чињеницом да је тај посао, можда, обављао претходни библиотекар. Оваква „изненађења“ су непријатна и неретко се дешавају али библиотекар треба да буде спреман и на овакве изазове и да научи да каже „не“ на одговарајући, најбољи могући начин. Понекад је у реду помоћи, али се тиме губе приоритети у послу и може се осетити лично незадовољство обављањем неког посла због кога библиотекар није примљен у колектив и за који није плаћен.

Како број, обим и комплексност задатака у библиотеци са једним запосленим понекад надилази могућности библиотекара, дешава се да он, понекад, потпуно заборави који су му приоритети. Како избећи овакве ситуације? Можда би најбољи одговор био постављање краткорочних и дугорочних циљева, не заборављајући притом на то како су у библиотеци ствари стајале пре његовог доласка (дакле, како је било некад) и планирање за будућност (онако како ће тек бити). Краткорочни циљеви су оно што је за библиотеку битно у неком одређеном тренутку и испуњавају се у краћем временском периоду. Дугорочни су трајни, стални, они који се обављају константно и представљају главну визију библиотекара и мисију коју библиотека треба да испуни.

Свака нова идеја која води у промене мора бити пажљиво разматрана. Наравно, постоје ситуације где се може одмах реаговати и које могу бити одмах исправљене, али то су обично оне рутинске, свакодневне, а постоје и такве које се прво морају сагледавати од стране за то надлежних у оквиру одређеног времена (оне могу, али не морају бити прихваћене). На библиотекару је да сам уочи када може одмах да реагује, а када се мора консултовати са надлежнима. Поготову ако је у питању нови библиотекар који је тек дошао на посао, боље је ићи полако и обазриво. Не значи да ће нови запослени одмах изградити репутацију ако нагло улети у промене целокупне до тад организације библиотеке. Напротив, његове ће идеје супервизори и надлежни прихватити тек онда када за то дође право време, када он оправда указано му поверење. Исто тако, библиотекар треба да има у виду разумевање према нечијем раду до тад, као и поштовање према корисницима који су били навикнути на претходни систем функционисања бибилиотеке. Значи, поступати промишљено и пажљиво када су у питању нове идеје.

Том Вајтхол у свом чланку “Time to think: use of the systems approach to the problems of the ‹‹one-man›› information unit“ каже да и библиотекару, као и било ком другом административном раднику треба времена да мисли. Овај веома сажет и концизан став односи се на планирање, планирање сопственог времена и усклађених са тим обавеза. У библиотеци, а нарочито са једним запосленим ништа се не сме препустити случају, већ се све акције из дана у дан морају планирати. Планирање је, једноставно, важан процес, јер онај ко не планира, засигурно ће довести у питање ефикасност и продуктивност службе. Време проведено у планирању може да буде само добро искоришћено време. Библиотекар мора да размишља и да планирањем усклади и рутинске и професионалне и обавезе према кориснику.

После неког одређеног времена проведеног на радном месту библиотекар ће почети да препознаје и уочава који су циљеви стварни, реални, изводљиви а да су при томе од највећег значаја за унапређење рада и сврхе библиотеке коју она има за организацију. Када се ови циљеви уоквире (после дужег размишљања па чак и разговора са корисницима о томе), њихов нацрт се формално представља организацији и њеним надлежнима. Овим чином се библиотекар професионално и лично афирмише у очима организације јер показује да има озбиљан и одговоран приступ професији и визије за дугорочни развој библиотеке  и њених служби. Другим речима, то је препознавање нечег реално изводљивог за шта се поуздано може тврдити да ће чинити добра библиотеци и њеним корисницима.

Библиотекарство се може посматрати помало као филозофија и помало као практична делатност. Предност руковођења малом библиотеком јесте управо разноврсност послова, а изазов је потпуно претворити библиотеку у информациони центар. Вођење библиотеке није лако, али главно је ускладити и распоредити време са листом обавеза (St Clair у својој књизи “Managing the One-Peson Library“ даје два термина за процесе o којима је било речи, а то су “self-menagment“ и “time menagment“). „Све што радите кошта времена и енергије, што се организацијским терминима назива новцем“.[2] „(…) Будите тачни и држите се заказаних термина, радите најтеже послове када имате највише енергије, (…),  питајте друге људе како они штеде своје време, (…), будите искрени са собом и другима – тражите помоћ када не знате како сами нешто да урадите, добро буџетирајте, будите укомпоновани, сваки конфликт изнесите на видело, побољшајте своје концетнрацијске и читалачке вештине учења, (…), уживајте у свом послу, не будите лењи, иѕбегасвајте негативне и деструктивне мисли“.[3] Дакле, већина обављеног посла зависи од самог библиотекара.

Какве су збирке које овакав тип библиотеке поседује? То су оне публикације које су од значаја за саму организацију и њен развој. Може се рећи да су оне зато нека врста специјалних библиотека, јер су својим фондовима окренуте ка ужем кругу корисника из организације, па тако покривају низ научних области, чије је познавање потребно за циљеве матичне заједнице. Ту пре свега спадају референсне збирке (енциклопедије, лексикони, речници, библиографије и остале секундарне и терцијарне публикације које имају улогу да упуте на оне примарне), затим,  уџбеници и остале монографске и серијске публикације које својим темама прате развој дисциплине или науке која је у основном деловању организације. Фондови се шире (као и у свакој другој библиотеци путем планиране набавке или поклона. И код ревизије и оплемењавања фондова потребно је имати на уму буџет одвојен за набавку грађе који се такође мора уклопити у реалне и изводљиве циљеве са оним што је библиотеци заиста нужно. Библиотекар и овде мора балансирати између идеала и могућности. Треба да научи да развије механизме за селекцију и одабир грађе и наравно, да се ослони на захтеве корисника.

„Свака организација мора да има информацију да би могла да преживи (…). То мора да буде права информација у право време. Другим речима, информација мора да буде добра и прикладна“[4]. Овим речима се најбоље описује узајамна веза између библиотеке и организације.

Издвојимо две особине које мора да поседује библиотекар који ради као један запослени: мотивација и способност да може да ради сам. Додуше, негде је потребна подела послова, па у том случају надлежни запошљавају и додатно особље. Тада долази до поделе послова, када запослени узајамно обављају дужности и усклађују план и приступ раду, као и време за извршавање обавеза.

Постоје разни стереотипи када су библиотекари у питању, поготову ако она или он ради сам. Уврежено је мишљење да су то људи „чудни“, често неприступачни или чак „намргођени“, који као да чувају своје материјале само за себе уместо да их дају на коришћење. У западном свету на пољу библиотекарсрва доста је пажње поклањано разматрању о половима и њиховој дискриминацији (што се односи на уврежене стереотипе о томе да ли су у послу бољи мушкарци или жене). Ово питање само по себи изгледа помало бесмислено јер се не може направити дистинкција о томе „да је неко бољи од неког другог“ зато што су у питању разлике у полу. Увек треба полазити од тога да свако на послу покушава да да све од себе како би његов рад био што успешнији и ефикаснији, било да је то мушкарац или жена. Не треба правити ту врсту разлике. Ако већ желимо да оценимо нечије пословање, урадимо то вредновањем његовог учинка и доприноса раду и своме колективу. Било како било, истраживање које је спровела Кетрин М. Бартол показује да су мушкарци више заинтересовани за циљеве, док жене више занима сам процес пословања. Ова особина их зато можда чини успешнијим у руковођењу библиотеке, ако се већ на основу тога мора направити разлика. Да би се разбиле предрасуде о библиотекарима, он мора поседовати, пре свега, стрпљење, затим, самопоуздање, флексибилност, смосао за хумор, способност за суздржавање од фрустрација и конфликата и мора да поседује аналитичку интелигенцију (способност да анализира и уочава проблеме на систематски начин).

Када је у питању буџетирање у библиотекама са једним запосленим, издвајају се два типа фондација: оне у којима библиотекар не може да утиче на одлуке о буџету и оне када је он једина особа која зна колики проток новца има библиотека (то су обично мале јавне библиотеке или сличне јединице). У сваком случају, битно је да зна колики је његов утицај који може имати у предлагању савета за буџет, јер тако најлакше планира и располаже сопственим веменом, што је од велике важности за руковођење библиотеком.

Библиотекарство, између осталог, као услужна делатност, треба да својим корисницима пружи корисну информацију која ће им помоћи да на најлакши могући начин дођу до личних циљева. У библиотечку службу спадају: рад са референсним збиркама на пољу истраживачког рада, позајмљивање материјала и одабир и ширење материјала. Референсни рад подразумева упућивање корисника на рад са енциклопедијама, речницима и слично. Позајмљивање материјала подразумева издавање и враћање публикација, као и њихово уредно евидентирање (који корисник је и кад позајмио и вратио књигу). Селекција и ширење материјала подразумева упоређивање библиографија, скенирање чланака, фотокопирање, скретање пажње на најновије токове у технологији и науци уопште (у ствари, скретање пажње на новости) и слично.

Аутоматизација на свим пољима друштвених делатности, па тако и у библиотекарству, постала је неопходна потреба. Информациона технологија служи да кроз електронску форму складишти и потом емитује податке. То наравно, никако не значи да ће библиотекари бити замењени машинама. Предност претраживања електронских база података путем интернета је не само уштеда времена (како корисничког, тако и библиотекаревог), већ и могућност да информације буду доступне свима широм света. Аутоматизација је само једно од средстава за достизање циља. Виртуелно информационо доба електронике и аутоматизације за библиотекара треба да представља још један изазов који ће му помоћи у што успешнијем и ефикаснијем руковођењу биоблиотеком.

Како промовисати библиотеку? Ово спада у домен односа са јавношћу и представља још један вид маркетиншких активности у пословању библиотеком. То је најбољи могући начин за афирмисање и представљање библиотеке матичној организацији. Промоција библиотеке је, у ствари, комуникација између библиотеке и заједнице и може бити у усменом или писменом (писаном облику). Усмену комуникацију представљају најразличитији скупови, промоције књига или изложбе (који  се најчешће одвијају у самој библиотеци). Исто тако, промоција се може вршити и у нешто формалнијем облику, када се библиотекар директно обраћа својим надлежнима. Усмена комуникација је, можда, најбољи облик промовисања, јер људи усменим путем долазе у непосредни контакт, што је свакако боље за комуникацију. Писана комуникација може бити у виду годишњих извештаја, писаног меморандума и информисања о постављеним задацима на пољу менаџмента (што се даје на увид надлежнима) и у облику памфлета, брошура, чланака у новинама (упућених широј заједници) о новостима, скуповима и слично. Сви ови потези имају за циљ што ефикаснији процес менаџмента и задовољење потреба организације.

Библиотеке са једним запосленим на подручју Србије 

Библиотеке са једним запосленим на нашем тлу најбоље је сагледати кроз призму школских библиотека, с обзиром на то да су оне најбројнији „представници“ ове врсте. Реално стање није најбољи показатељ рада и функционисања библиотека.

Код нас постоји генерални проблем неразумевања улоге библиотеке у процесу васпитања и образовања, што самим тим повлачи и чињеницу да су многе школе пасивне и равнодушне према својим библиотекама. Још једна зачуђујућа околност лежи у неусклађености Закона о образовању и Закона о библиотечкој делатности.

Наиме, према Закону о библиотечкој делатности, регулисани су прописи о степену образовања, обиму послова и обавезном стручном усавршавању. Са друге стране, Закон о образовању каже да школски библиотекар није у обавези да полаже стручни испит. „Примена законске регулативе два одвојена независна министарства произвела је делимичну конфузију, недореченост и проузроковала гомилање проблема у раду школских библиотека. Приоритет у примени прописа из области образовања ограничавају и сужавају квалитет обављања стручно библиотечког дела посла у делатности која је високо стандардизована и налази се у јединственом систему. “[5] Поставља се питање – како у оваквим условима руководити библиотеком? Милица Кирћански такође указује на још једну кључну ствар, а то је, у једном случају, стручно оспособљавање, а у другом стручно усавршавање. Ако ипак узмемо у обзир да вођење библиотеке највише зависи од самог библиотекара, без обзира на тешке реалне околности, онда треба направити разлику између ова два појма како би били јаснији. Кренимо од стручног усавршавања – то значи да се на већ стечена стручна знања из професије библиотекарства надограђују нова, шира и обимнија. Стручно оспособљавање представља нешто сасвим друго – то је стицање минималних, елементарних, основних знања из области библиотекарства. Пошто код нас већину школских библиотекара чине особе којима је потребно стручно оспособљавање, долазимо до закључка да је свако даље напредовање у развијању професије и саме библиотеке немогуће, јер, како је могуће проширити видике ако се немају ни примарна, најнеопходнија знања? На тај начин професија не напредује, већ само стагнира, што се неминовно одражава и на васпитно–образовни систем уопште. Овај проблем је директно повезан са самим приступом у пословању библиотекама.

Када говоримо о стручном усавршавању, ту такође морамо направити паралелу између прописаних обавеза и реалних могућности. Прописи налажу редовно похађање семинара, скупова и трибина библиотечких друштава и удружења, као и самостално праћење најновије литературе о развоју професије, као и обрађивање сталних тема у библиотекарству а то су организација рада, простор, опрема, фондови, каталогизација и класификација, евиденција и извештаји. Могућности се услед недовољног броја семинара за усавршавање више окрећу самосталном надограђивању и учењу: самообразовање праћењем стручне и научне литературе, самостално сарађивање са осталим школским библиотекама у региону и шире, праћење издавачке продукције и изналажење стратегија за успешније обављање послова на свим пољима. Између обавеза и могућности, у ствари, не постоји нека велика разлика, али кључни проблем је у недостатку оптималног броја одржавања семинара и скупова. То је зато што би школе требало да имају главну иницијативу за њихово спровођење. Али, са обзиром да школа уопште нема иницијативу за тако нешто, а камоли учешћа и инсистирања (јер не препознаје важност библиотеке за рад школе и образовање подмлатка), сав терет организовања и припремања стручних скупова пада на матичне библиотеке. Оне се труде да одржавају како домаће, тако и свстске стандарде, да одрже и унапреде делатност.

Закључак је да би школе и њихови руководиоци требало да препознају значај библиотеке за добробит уже и шире заједнице, као и утицај који оне имају у развијању младих људи. Ово се може променити само ако се промени и свест људи.

Закључак

И на крају, покушајмо да уз све објективне чињенице рад у библиотеци са једним запосленим сагледамо са најпозитивније тачке гледишта. Из оваквог аспекта утврдићемо који су сви недостаци и предности овог посла.

Разноврсност послова које обавља библиотекар изискује од њега да, на првом месту, буде одговоран. Затим долазе: жеља за непрестаним учењем и усавршавањем, отвореност, креативност, спремност да се суочи са најразличитијим изазовима, комуникација (која је потребна и за рад са надлежнима и за рад са корисницима), способност за планирање и самоорганизацију, вештина да се одвоји битно од небитног (што је, уосталом, потребно за сваки посао), способност за сналажење и остваривање компромиса. То би биле личне особине које библиотекар треба да поседује да би на одговарајући начин руководио библиотеком а у исто време то су објективне чињенице које говоре у прилог томе да библиотекар треба да буде баш такав.Професионалне особине које се од њега захтевају су: стратегија како да кориснику пружи што адекватнију информацију, познавање каталошких и класификационих шема, познавање смештаја грађе и спремност на многобројне администрационе послове. Свидело се то неком или не, то је реална слика онога што библиотекар мора да зна. Објективну и реалну слику ствари такође представља и то да је матична организација често недовољно упозната са радом библиотеке и њеном улогом. Такође, чест проблем представљају и недовољни извори финансија, као и то да се због наведених чињеница библиотекар може осетити самоизоловано у својој библиотеци. Чињеница је да се библиотекар мора сложити са постојећим стањем ствари али мора покушати да реши све проблеме.

Позитивна страна овог посла је свакако независност, и то је оно што највише привлачи. Ту још спада и осећај личне сатисфакције и афирмације. Задовољство које се осећа када осетите да сте цењени од корисника и заједнице сигуран је показатељ да се на послу добро сналазите и одлично га радите. Позитивне стране овог посла требало би тражити у непосредном контакту са књигом и корисницима, разноликости, креативности, маштовитости. Ако библиотекар успе да у библиотеку привуче што више заинтересованих, нових корисника, значи да је његов циљ успео. Исто тако, ако зна да је он почетна карика у ланцу културног, информационог и образовно-васпитног система, то само треба да га подстиче све даље и даље у његовој ерудитској мисији. Он је мали појединац, али има значајну улогу у развоју друштва.

Када говоримо о будућности, засигурно је да ће број библиотека са једним запосленим расти. Штавише, за њих се сматра да ће бити библиотеке наилазећег доба. „Тако се, у вези са библиотекама будућности, актуелизују разговори о библиотекама са једним запосленим. Претпоставка је да се ове библиотеке најлакше могу трансформисати у у организациону форму библиотека будућности, прерастајући у електронске или виртуелне, а остварујући исте задатке као традиционалне, у настојању да задовоље потребе људи за знањем и информацијама, без обзира на време, место и категорију корисника.“[6]  


[1] Guy St Clair, Joan Williamson: “Managing the One-Person Library“. – Butterworths: University Press,Cambridge, 1986. – p. 24

[2] Исто. – стр. 59

[3] Исто. – стр. 60, 61

[4] Исто. – стр. 88

[5] Милица Кирћански: „Обавеза и могућности стручног усавршавања школских библиотекара“. – У: „Школске библиотеке у теорији и пракси: Зборник радова са семинара за библиотекаре у средњим и основним школама Срема 1994 – 2004“. – Сремска Митровица: Библиотека „Глигорије Возаревић“, 2005. – стр.

[6] др Гордана Стокић-Симончић, др Жељко Вучковић: „Менаџмент у библиотекама“. – Београд: „Желнид“, 2003. – стр. 


Advertisements

Затворено за коментаре.