RSS довод

Библиотека и образовне технологије

  Миле Пенков

  OШ „Десанка Максимовић“ Чокот, Ниш

  penkowmile@gmail.com 

.

– Рад је објављен у: Зборник радова научно-стручног симпозијума са међународним учешћем Технологија, информатика и образовање  – за друштво учења и знања, ТИО 6, Чачак, 3-5. јуна 2011)    UDK: 021.4:004.71.9 –

Школска библиотека представља интегрални део укупног васпитно-образовног амбијента савремене школе, у коме има значајну улогу подршке наставном процесу. У складу са Планом и програмом рада школе, и на основу сопственог Плана и програма рада библиотеке, у њој се обављају стручни библиотекарски послови, који обухватају библиотечко-информациону, васпитно-образовну и јавну и културну делатност; у њој се остварује стручна и креативна сарадња са наставницима свих предмета и одвија паралелни индивидуални и групни педагошки рад са ученицима. Међутим, са убрзаним развојем информационо-комуникационе, односно образовне технологије, долази и до промена парадигми школског библиотекарства, које се огледају у аутоматизацији библиотечког пословања, проширењу и продубљивању библиотечке грађе, али и другачијој организацији библиотеке и проширењу њених досадашњих функција. 

Школска библиотека остварује своју традиционалну улогу прикупљања, селекције, синтезе и трансфера информација и знања, како из појединих наставних области тако и из сфере јавног и културног живота, у интересу њених корисника, ученика и наставника, као и стручних органа школе. Библиотечки фонд, који се углавном заснивао на књижној грађи, као и на сада већ технолошким застарелим аудио-визуелним материјалима (какви су дијафилмови, аудио и видео – касете, грамофонске плоче, магнетофонске и  филмске траке) све више се допуњава новом, електронском грађом, на компакт-дисковима и другим дигиталним носачима информација. Осим олакшања и убрзања рутинских свакодневних послова изнајмљивања и враћања библиотечке грађе, унапређене су библиотекареве активности планирања и професионалне кореспонденције, омогућен је приступ информацијама и грађи из удаљених извора, као и њихов трансфер корисницима. Побољшана техничка и хардверско – софтверска опремљеност школских библиотека утицала је и на обављање административних и техничких послова у самој библиотеци, везаних за припрему и израду евиденционих картона, библиотечких образаца и формулара, статистичких извештаја, прегледа, спискова, графикона – чиме се ослободило више времена за стручни и креативни рад библиотекара.

Као и у укупном наставном процесу, примена модерне образовне технологије у библиотеци основне школе добија све већи значај и умногоме мења затечену парадигму традиционалног школског библиотекарства. У том смислу можемо се сложити са наводима Мирчете Даниловића да је „првостепена улога, функција и задатак образовне технологије да омогући ученицима лакше, брже, ефикасније и оптималније примање, обраду, трансформацију и инкорпорирање одговарајућих информација у лично искуство, знање, maindver, што све на крају доводи до промене понашања као крајњег циља процеса учења.“[1] Према томе, школска библиотека јесте један од школских простора у којима ће планска и програмирана примена образовне технологије „омогућити: отворени приступ информацијама, проналажење информација, мрежно повезивање, партнерство са експертима, виртуелне средине за учење, приступ разноврсним компјутерским сервисима (услугама), стварање информација, слање информација, излагање информација, чување информација, обраду информација и избор информација (база података)“.[2]

Већ данас се у многим школским библиотекама, захваљујући примени модерне образовне технологије, омогућава низ некада тешко замисливих активности:

  • упознавање са актуелном издавачком продукцијом, праћење библиотекарских сајтова, електронских каталога издавачких кућа, и наручивање нових издања, лектирне, стручне и белетристичке литературе
  • преузимање електронских издања уџбеника и монографских издања (са звуком, ликовним анимацијама, видео-клиповима) – за самостално, индивидуално читање, преслушавање и гледање
  • прављење електронске базе података за све наставне предмете 
  • истраживачки рад ученика и наставника, уз брзо и лако обезбеђивање грађе (стручни радови, зборници са научних скупова, конгреса…) 
  • преузимање компјутерских забавних игрица за ученике, скенирање и штампање наставних и забавних садржаја 
  • електронска кореспонденција са управом школе и наставним особљем, васпитно-образовним институцијама и установама, удружењима, издавачким предузећима
  • повезаност са ширим библиотечким окружењем и размена електронске грађе са библиотекама (Народна библиотека Србије, универзитетске библиотеке, градске библиотеке, школске библиотеке) 
  • повезаност са васпитно-образовним установама и министарствима културе и образовања, академским мрежама
  • слободно и стручно-методолошки подржано коришћење Интернета од стране ученика и наставног особља (припрема за наставу, праћење штампе, забава) 
  • пружање могућности ученицима да у школској библиотеци непосредно и практично примене усвојено знање из предмета Техничко и информатичко образовање и предмета Информатика и рачунарство 
  • одвијање наставе у читаоници школске библиотеке као алтернативне учионице, уз коришћење рачунара, аудио-визуелних средстава, пројектора, великог монитора, видео-бима, тзв. паметних табли, звучника (презентација образовних емисија, документарних и играних филмова, телевизијских емисија, научно-популарних репортажа, предавања, интернет-дискусија, директних преноса културних, забавних и спортских догађаја) 
  • електронска комуникација са ученицима и њиховим родитељима, слање информација о фонду и јавним и културним активностима школске библиотеке, трансфер електронских књига и пауер-поинт презентација  
  • лакши и ажурнији архивско-документациони рад

Школске библиотеке савременог доба морају да се мењају како би одговориле на све израженије и комплексније информационо-комуникационе и научно-истраживачке потребе својих корисника, и како би се прилагодиле се технолошким и едукативним захтевима наступајућег информационог друштва, које је истовремено и друштво учења и друштво знања. Те проширене функције библиотеке остварују се понајвише у оквиру библиотечко-информационе делатности, с обзиром на то да се овој додају и неки нови елементи, који се односе на инструктивни и методолошки рад са корисницима, како ученицима тако и наставницима.

Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу (УНЕСКО) и међународно удружење библиотека – ИФЛА донеле су 2000. године Манифест за школске библиотеке, документ у коме се говори о њиховој улози у подучавању и учењу намењеном свима. На основу овог манифеста донете су следеће, 2001. године, Смернице за школске библиотеке, у којима се прецизирају циљеви и задаци школских библиотека у оквиру васпитно-образовног, али и ширег, културолошког контекста. Између осталог, у Смерницама се говори о новој, електронској, рачунарској и аудио-визуелној опреми и начину њеног коришћења, о електронским изворима информација и знања који се преузимају са Интернета и са дигиталних носача, као и моделима програма за стицање вештина учења и информатичке писмености. Смернице за информатичку писменост из аспекта школског библиотекарства односе се на припрему и обучавање корисника, ученика и наставника да изграде значење на основу информација; да створе квалитетан производ; да уче самостално; да делотворно учествују у раду групе; да користе информације и информациону технологију одговорно и етично.[3]

Информатичка револуција је довела до промена парадигме у школском  библиотекарству, Модерна школска библиотека се све више сагледава  као мултимедијално средиште (центар) школе, које у себе укључује, поред стандардне књижне грађе, и медијатеку, а ова следеће сегменте: графотеку, фототеку, фолиотеку, видеотеку, филмотеку, цедетеку (софтотеку) и дијатеку.[4] Треба истаћи да су ранијих година поједине школске библиотеке имале и засебан део, медијатеку, као спремиште сада већ технолошки превазиђених дидактичких наставних средстава и техничке, аудио-визуелне опреме (а то су: дијапројектори, грамофони, магнетофони, касетофони и видео-рекордери). За послове медијатекара углавном су одређивани наставници техничког образовања и библиотекари-информатичари, као стручна, и за овај сегмент библиотекарства компетентна лица. У међувремену, законским прописима је место медијатекара у школама укинуто, па су се потоњи библиотекари (иначе учитељи и наставници српског језика у основној школи и наставници било ког стручног предмета у средњој школи) у већини случајева нашли у ситуацији да буду чувари затечене техничке опреме (евентуално и рачунарске), и ништа више од тога. Стога се све време постављало, а и данас се поставља питање о информатичко-техничкој и образовно-технолошкој припремљености наставника који обављају послове школског библиотекара, будући да они у свом школовању за поједине струке нису имали прилике да стекну одговарајућа техничка и информатичка знања, неопходна за коришћење све напредније аудио-визуелне и информатичке опреме (дигитални фотоапарати и камере, графоскопи, тзв. паметне табле, разгласне станице и системи, рачунари, скенери, штампачи).

Постоје и мишљења да ће се у блиској будућности догодити трансформација школске библиотеке у школску инфотеку, те да ће главни производи школске библиотеке постати информација и специјална образовна услуга. Зоран Хамовић сматра да ће се она трансформисати у информациони центар школе, али и место за управљање информацијама и производњу знања, а да ће школски библиотекар постати креативни инфотекар. Према Хамовићу, “библиотечка услуга се више не заснива на издавању књига или других медија корисницима, већ на информацији коју библиотека према наруџбини корисника треба да истражи, обради и дистрибуира”.[5] Дакле, савремена школска библиотека постаје креативни простор у коме се реализује производња нових и аутохтоних извора информација и знања, међу којима ће, поред традиционалних (паноа, ликовно-уметничких и техничких радова ученика) бити и они електронски (као што су наставни садржаји на дисковима, пауер-поинт презентације, школски лист у дигиталном облику, фотографисане или снимљене школске манифестације).

Притом, у будућности, школски библиотекар неће бити једино посредник у долажењу до извора знања, или техничко-информатички консултант, већ и стручни сарадник који подстиче, усмерава и едукује ученике и колеге наставнике. Школски библиотекар – медијатекар – инфотекар мора помоћи својим ученицима и колегама наставницима не само кроз лични истраживачко-стваралачки рад, већ и кроз указивање на то како самостално доћи до ваљаних и сврсисходних информација и извора знања, односно извршити добру селекцију грађе. Раније се то односило на књижну и аудио-визуелну, а сада и на нову, електронску – дигиталну грађу. Тиме би се спречило и лутање у мору информација на Интернету, чија хиперпродукција више одмаже него што помаже савременим трагаоцима за знањем, истраживачима свих нивоа. Ова нова услуга састоји се од давања конкретних информатичко-техничких и методолошких инструкција ученицима и наставницима, како би они сами били непосредно радно-истраживачки ангажовани, а не само пасивни корисници онога што им пронађе библиотекар. Библиотекар им помаже да усвоје вештину приступа информацијама, одређивања њиховог карактера, квалитета, ширине, практичне вредности, односно адекватности у односу на исказану потребу за њом. Притом, врло је битно да се, поред практичног методолошког усмеравања и асистенције, води рачуна о културолошком и васпитном аспекту и општим педагошким начелима, нарочито у основној школи (где се, на пример, много више пажње поклања развијању сазнајно-развојних, креативно-уметничких и етичких вредности, а нешто мање развијању научно-истраживачких потенцијала ученика).

Примена модерне образовне технологије из основа мења традиционалну улогу и задатке библиотеке основне школе, организацију њених активности, планирање и програмирање рада, методологију, њену кадровску структуру. Тиме се долази до унапређења стручних услуга, као и боље уклопљености библиотеке у целовити школски васпитно-образовни систем и глобалне библиотечке, информационе и комуникационе мреже. Поред опште педагошке и ускостручне предметне компетенције, школски библиотекар мора поседовати високу информациону и медијску културу и солидну информатичко-техничку поткованост, како би успешно реализовао своје информационо-комуникационе и друге библиотечке активности. Као стручни сарадник у наставном образовном процесу новог доба – он је носилац универзалних, енциклопедијских знања, а уједно је и потпора нових идеја и стваралачких достигнућа ученика и наставника основне школе.


 [1] Мирчета Даниловић, „Техника, образовна технологија и информатика у функцији повећања ефикасности образовног процеса и процеса учења“, Зборник радова научно-стручног скупа са међународним учешћем Техника и информатика у образовању – ТИО 2010, Технички факултет Чачак, 430 хттп:// www.tfc.kg.ac.rs/tio6 (преузето10.5.2011).

2 Исто, 431.

3 IFLA/UNESCO Смернице за школске библиотеке, Гласник НБС, 1/2005, 412, http:// www.nb.rs/view_file.php?file_id=1282 (preuzeto 5.5.2011).

4 Бошко М. Влаховић, “Од библиотеке ка мултимедија центру школе”, Други семинар за школске библиотекаре, Школски библиотекари на почетку 21. века, Сремски Карловци, 16-17. новембар 2006. http://skolskibibliotekari.wordpress.com/ (преузето 6.5.2011).

5 Зоран Хамовић, “Увођење у Интернест”, у Књига за медије – медији за књигу (Београд: Clio, 2008), 221. 

Advertisements

Затворено за коментаре.