RSS довод

Цензор

  Маријана Петровић

  ОШ „Коста Ђукић“ Младеновац

  marijanapetrovic@p.pil-vb.net

 Иако је прошло две године међувремена, часопис који је пред нама перципира се као природан наставак Билтена.

У међувремену се, осим наслова, још понешто променило. Основно образовање је реформисано, средње – ево па ће. Закон о основном и средњем образовању је измењен. Ресетовани су сати стручног усавршавања. Промењени директори школа. Чак су и библиотекари дочекали масовно полагање испита за лиценцу, баш неколико дана пре повећања захтева у погледу компетентности.

Да ли се међувреме догађало нама? Или смо само уносили нова имена у картотеке? Или ни то? Да ли смо постали пуноправни учесници у образовању или само отелотворујемо листу технолошких вишкова? Без икакве намере да поставим филозофско питање – каква је сврха библиотекара са новим и већим компетенцијама у реформисаном образовном систему?

Сви моји покушаји да докучим одговор могу се свести на један исход – описмењавање.

Стрпљиви читалац ће опростити дигресију, али пада ми на памет анегдота са часа математике. Наставник је провео час објашњавајући, доказујући, цртајући, изводећи формуле, напунио је таблу којекаквим симболима и траговима сунђера, викао, шапутао, певушио, играо – добро се ознојио и сад, кад су сви потврдили да им је све јасно, отро зној са чела, одахнуо и рекао: «А сад да запишемо…» И онда је све то, са насловима и поднасловима, лепо и јасно издиктирао. И тако, диктирајући, да одржи ритам и пажњу, можда и кондицију, шетао је између редова и помало завиривао у свеске ђака–шестака. Тако је вирнуо и у Маркову свеску, а Марко, вредан и одлучан, као капетан брода, све пише некакве таласиће. Нигде кружића, косих танких, дебелих усправних. Наслов се издалека види, лепо издвојен два прста, две речи, таласићи испред и иза раздељка. «Подвуците сад то црвеном», каже наставник; Марко мирно узима црвену оловку и вуче лепу равну црту од тамо некуд, из другог реда, па до тачке. И тако су сад неки таласићи важни, а неки – мање. Наставник у чуду, себи не верује, отвара дневник, а Марко из српског наређао тројке. Ни један ђак није са таквим нестрпљењем чекао звоно као тај наставник тада. Како је само љут био кад је, ушавши у зборницу, с врата ословио колегиницу која предаје српски: «Па како, мајку му, кад морам да псујем, онај мали Марковић из шестог има из матерњег језика тројку, а овамо уопште није писмен!» «Уме да расправља», лаконски одговара наставница и наставља раније започети разговор телефоном. Уопште критику није примила на свој рачун. Јер није она задужена за описмењавање. Чак ни учитељ није, мада је заиста крупан пропуст пустити у други разред ђака који није научио ни једно словце. Марковићи их најчешће знају. Нека. Можда помешају писма, интерпункцију, величину. Неки мешају језике. Неки греше само у присвојним заменицама. Неки се спетљају кад виде бројеве или рачунске операције. Неки су неспретни само кад треба прочитати географску карту или неку другу мапу. Овог муче само германизми, другог – технички термини. Трећи би све лако нашао, само кад не би било на Интернету.

Колико је Марковића у вашој картотеци?

Писменост је основна вештина. Она је темељ самосталности, отворености, креативности, продуктивности. Сви учесници у образовању имају један заједнички задатак – да посредују писменост на одређеном нивоу за одређени узраст и профил. И то је оно што мене као библиотекара, од декора или технолошког вишка који чека пензијицу у мирном кутку, претвара у стручног сарадника у образовању.

Зато свако од нас треба данас да узме свој годишњи план, да прецрта све оне тамо набројане циљеве, јер они су секундарни, можда могу да фигурирају као задаци. Основни циљ је описмењавање. А онда свако од нас треба тако да формулише задатке да, по њиховом испуњењу, може да замисли свог ђака како прави кућу и заснива породицу и стални радни однос у Борхесовом универзуму. То се данас још назива и функционалном писменошћу (Иван Видановић: Речник социјалног рада, према Википедији.

Сад, вративши се на дигресију о Марку, морам да приметим да нам у том великом послу она елементарна писменост није за бацање. Јер, штагод да смо испланирали, реализоваћемо то тако што ћемо кориснике упућивати на изворе информација. Постарајмо се да ти извори буду адекватни, макар то значило да на себе преузимамо ружну улогу цензора. Далеко сам од тога да предлажем библиотекарима да ускрате информације корисницима. Али мислим да треба јасно рећи да смо дужни да својим корисницима обезбедимо поуздане изворе информација уместо онога што данас доминира књижним фондовима школских библиотека. Сваком од нас се чини да се на обнови фондова школских библиотека цицијаши, али из перспективе издавача, ми смо велики купац или велико тржиште.

Зато бисмо можда могли да захтевамо некакве стандарде квалитета, макар за издања намењена деци и омладини. Књиге без језичких и разних техничких грешака. Именом и презименом потписане лекторе. Ажурирање информација у новим издањима. Књиге штампане фонтовима који подржавају прихваћену ортографију. Интегралне верзије текстова у издањима која покривају наслове из школске лектире. Бољу опремљеност ових издања. Избор најуспелијих превода за ова издања. Довољан фонд књига и других извора прилагођених деци са посебним потребама у условима инклузивног образовања. Тачну акцентуацију и добру дикцију при реализацији мултимедијалних садржаја намењених деци. И то ваља ставити у свој план. А онда, и себе треба мењати. Планирати стручно усавршавање тако да повећамо своје компетенције у избору правих и адекватно предочених информација.

Овај нулти број са традицијом тематски је везан за Међународни дан дечје књиге. Могао би га неко од нас искористити као изговор да окрене нови лист.

Advertisements

One response »

  1. Славица

    Библиотеке, бар оне од националног значаја, приметила сам то одмах по преласку са наставних на библиотекарске послове, старају се више о писмености, него наставници којима је то примарни циљ. То је дало посебно достојанство занимању у којем сам се затекла и које се у школама котира отприлике као помоћно особље. Штавише, прву свест о информационој писмености, о мултипликованим писменостима уопште, није ми пробудио ни скуп информатичара, ни скуп србиста, ни медиолога… него научни скуп библиотекара. Припадајући тој сорти заиста се осећам као професионалац. После тих првих радосних открића једне ванредно важне и достојанствене професије, после више године, поново се осећам врло поносном због свог занимања захваљујући случају МП. Случајно или не, тек школски библиотекари добили су сјајног уредника часописа, врсног уводничара, вишеструко писменог младог библиотекара. То је случај МП. Хвала случају! И позови МП ради сарадње!

    Одговор

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s