RSS Feed

Две кратке приче

 Миле Пенков 

 ОШ „ Десанка Максимовић“ Чокот – Ниш

penkowmile@gmail.com

 

(Из књиге Дан великих таласа, Ниш, Просвета, 1997)

Дан великих таласа

Не умем да пливам. Мој муж мисли да никада нећу научити да пливам, јер то не желим изистински, колико треба. А ја му кажем да никада нисам имала правог учитеља. И тако, посвађамо се, и он ме остави на миру.

Увек летујемо на истом месту, једном градићу на југоисточној обали, а често смо и на истој, добро нам познатој плажи. Море је тихо и чисто, вода прозирна. Да, и ове године све је било тако уобичајено: деца су се играла у песку, а мој муж, велики пливач, више се одмарао, уз новине, испијајући пиво за пивом, него што је био у води. Ја бих остајала у плићаку, сама, и плутала по површини, препуштала се мирном њихању таласа, као у колевци, колико год сам могла да издржим, с рукама које су механички праћакале по води. Успевала сам, понекад, да ускладим рад руку и ногу и одржим се по неколико минута на води, не додирујући дно. Глава ми је при томе била увек у ваздуху, односно уста и нос, и то би трајало све док се не бих уморила, и тада би се десило да попијем мало слане воде. Понекад бих заронила, наравно, у свом плићаку, неколико метара, и то би било довољно. Ето, и сада, док чучим у води и помало скакућем, замишљам да сам жаба па замахујем рукама као веслима, а не мрдам се из места, укотвљена као брод, на сигурном. Посматрам како они прави пливачи једре по мору, пуни себе, свесни своје снаге, умећа пливања. Помало им завидим и желим да будем као они. Али, бојим се, сама, да се препустим води, таласима. Зар није боље, безбедније, остати у свом ограниченом простору, и ту пливати како се зна, уме, према својим могућностима? А ко може, сме, нека се отискује даље, на пучину. Моје пливање, у мом простору, не може бити тако добро, савршено, као њихово, али је бар безбедно; знам, не могу се удавити, јер осећам дно, мекоћу песка под својим ногама.

Сада је већ касно поподне, купача је све мање. Само галебови, у паровима. Таласи су све већи, уздижу се око моје главе, гурају ме, померају према обали. А ја се враћам на своје место и трудим се да будем стабилна. Видим их како пристижу један за другим, скоро равномерно, на раздаљини од три – четири метра, приближно исте величине, запенушани, бели, са малим заобљењем, силазном линијом негде од половине. Пре него што стигну до мене, читава се површина уздигне (а и ја с њом) и помера према обали, уз мали хук. Онда решим да се припремим, мало боље, за надолазећи талас, чврсто се укопам у песак, стегнем, напуним плућа ваздухом и – чекам… А талас ме удара снажно, по грудима, као тресак, и ја сам бачена на песак, у плићак. Потом ме исти талас врати и ја се тетурам, по инерцији, замахујем рукама да бих се одржала усправном. Можда се нисам довољно добро поставила, или сам прерано испустила ваздух? На свом сам месту, помало уплашена од силине таласа који се приближава и спрема се да ме разбије, понесе као зрнце песка… Да ли је боље да му се препустим, ионако ће ме разнети у парампарчад; у делићу секунде омлитављујем тело – талас ме запљускује, и поклапа, а затим ме носи неколико метара према обали. Губим оријентацију, једва долазим до ваздуха. Поражена сам, бачена у плићак; и већ одлучујем да одустанем, али ме талас повлачи за собом, ка пучини, скоро наглавачке, са рукама истуреним напред. Гацам по меком песку, упадам дубоко у њега, борим се, да се одржим, не паднем, и покушавам да се некако окренем према обали. Не успевам, талас ме враћа на моје старо место, и већ почиње да ме хвата језа, пред новим, надолазећим таласом, који ми изгледа још већи и страшнији. Чекам га без икакве одбране. Пропињем се, несвесно, на врхове прстију, да будем лагана у свом стрмоглављењу – талас ме обухвата, тихо и нежно, као дете, у своје наручје. Поскочила сам, да му помогнем, а он ме је издигао, одвојио од тела, и глава ми је сада у ваздуху, очи широко отворене према плавом небу. Талас ме носи својом запенушаном путањом, а ја чујем његову мелодију и осећам да смо заједно, да смо једно. Не осећам никакав бол док се приземљујем у плићаку. Онда се враћамо, загрљени, до мог места, и ја се припремам да сачекам нови талас, охрабрена сазнањем да сам летела, и да то могу поново, тиме што ћу се просто препустити његовој снази и величини, улажењем у његову путању. Усхићена предстојећим спајањем са таласом, окрећем му се боком, да смањим отпор тела. И, опет сам у ваздуху, горе, скоро као галеб, руку раширених попут крила… Мој лет траје неколико секунди, а онда се враћам, и све то понављам, док се не уморим, испуњена и испражњена у исти мах, и не одлучим да прекинем своју игру са таласима. Коначно, излазим из мора и смештам се поред мужа, на прострт пешкир, док ми се са тела сливају капи воде. Уморна сам, желим да легнем. Деца пуне кофице песком, просипају, па опет пуне, праве куле од песка, које потом, у игри, руше. Добро се слажу, иако дечак и девојчица.

Гледам у море, таласе који хуче, велики, снажни… Надолазе, један за другим, у скоро правилном ритму, однекуд са пучине. Пошто се довољно приближе обали, смањују се и запенушају, ту испред нас, и уз страшну ломљаву распрскавају до у најситније капи…

Данас су ме уморили таласи. Али, било ми је лепо. Једног дана… умећу и да пливам. Научиће ме таласи.

У пролеће

 за Велина

 Спремао сам се да умрем, те јесени. Дуга јесен, тињала је све до децембра. Био сам тако слаб. Лежао сам три недеље, не знајући за себе, без срама, а нада мном су се уздизала лица која нисам могао одмах препознати. Сви су ми личили једно на друго, да, сва та деца што су ме сећала на оно давно, на моје родитеље… Радовао сам се својој смрти. Али… ко зна како, уз помоћ лекова, или је то Бог хтео, срце је издржало…

 Моји унуци прођу, тако, поред мене, као поред пања, окрзну ме погледом, или се накратко осмехну, сажаљиво. Један од њих личи на мене. Немају времена. Журе. А и шта би они то са мном, о чему би разговарали? Моје је прошло, њихово долази.

 Први мој праунук као да не припада нашој породици, сав је на оне тамо, ено га, зове: Мама… У почетку ме није волео, крио је своје бомбоне, и стално запиткивао када ли ћу отићи, својој кући. Мислио је да је овде исувише мало простора за обојицу, њега и мене. Умало да се побијемо, нас двојица, када је имао четири године и шест месеци. Заборавио сам због чега. Сада се лепо дружимо, сарађујемо; мало, мало, па упита гласно: А за деду? Направио сам му колица, дрвени мач, фрулу, а антену за телевизор – заједнички. Од свих мојих синова и унука ниједан да се ухвати за алат, да мајсторише, а овај мали, што личи на оне тамо, као да ми је руку одсекао. А како се само љути, расправља, сав се некако натегне, појури му крв у лице… ма жести се он и без разлога. Мангуп један. Каже, деда је узео ово, деда је сломио оно… Послуша ме, купи цигарете, кад је расположен хоће и да ми припали. Скакуће около као ждребенце.

 Осећам како ми кости труну. Седим, скоро непокретан, на столици, гледам у зид. Нико ми не улази у собу, по неколико сати. Ујутру ме пробуди сунце, и кроз прозор видим како дрвеће листа, све више. Ту су негде и врапци, само ја их не чујем, одавно већ. Сигурно кљуцкају нешто, доле испод прозора.

 А мене неће Бог. Мучи ме. Кажем му: прибери ме, доста је. Сви ме злотвори и мрсници претекоше…

 Као усахло дрво, седнем, легнем… ником потребан…

Advertisements

2 responses »

  1. Баш лепо. Као да сам гледала, а не читала.

    Одговор
  2. Сјајне приче. Нарочито ме је дотакао детаљ о дружењу деде и праунука. Како живот функционише. Понекад морамо да чекамо годинама да се појави нека наша сродна душа. И то не увек са стране са које бисмо очекивали.

    Одговор

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s