RSS Feed

Ауторска права и владавина знања

 Mр Славица Јурић

 ОШ „Свети Сава“ Бачка Паланка

 slavicajuric@live.com

.

Камил Идрис: Интелектуална својина, моћно средство економског развоја

Београд, Завод за интелектуалну својину, Балканкулт, 2003.

– поводом књиге –

Ако сте некада покушали на интернету да објавите свој видео или фото-причу с музиком, вероватно вам се десило да добијете обавештење да је музика коју сте уградили у свој видео-запис заштићена, да је власништво одређене компаније или куће. То једнако важи за извођење као и за ауторску музику. Различити су нивои „казне“ која може уследити: укину вам звук у потпуности; остане звук, али нестане ембед-код па не можете делити запис, због чега сте га и објавили, осим ако нисте егзибициониста; не ураде ништа, али вас упозоре да можете одговарати. Ако сте користили слике с интернета, могли сте наићи на оне преко којих постоји жиг да су заштићене, а уз већину других стоји обавештење да су можда заштићене ауторским правом, па сами процените да ли ћете је користити и упасти у невољу.

Реч је о све актуелнијој интелектуалној својини о којој се код нас мало зна, а још мање се поштује. Упркос томе што као и све земље имамо институцију која се овом темом бави – Завод за интелектуалну својину, удружења која штите извођаче, уметнике (СОКОЈ и др), што су установљени празници попут Светског дана књиге и ауторских права (23. април), Светског дана интелектуалне својине (26. април), који се обележавају и код нас, још увек мало знамо о томе.

Не можемо рећи да нисмо имали одакле и из чега да се обавестимо. И онај коме је стран и одбојан бирократски језик Завода за интелектуалну својину, на чијем сајту постоје комплетни акти о овој теми, укључујући и практичне формуларе са ценовником услуга,  имао је прилику да се на много занимљивији начин, упозна не толико са законодавством и бирократском страном сложених питања интелектуалне својине, колико са историјатом саме идеје, објашњењима свих облика интелектуалне својине, занимљивом статистиком и токовима светске моћи у савременом свету који све више почива на знању и креативности, а не на материјалним добрима.

Наиме, још 2003. године преведена је и објављена књига директора Светске организације за интелектуалну својину  (WIPO – World Intellectual Property Organization) Камила Идриса, у издању Завода за интелектуалну својину и Балканкулта. За разлику од практичних упутстава и уопштених објашњења о интелектуалној својини, књига нам ову тематику представља у ширем контексту, почевши од историјских примера и претеча заштите идеја и ауторства, првих аката која су озваничавале те монополе;  преко приказа  историјата званичних организација које штите изумитеље и идејне творце; до најновијих кретања у овој области и визија будућности.

Занимљив је податак да је књига код нас објављена на 120-годишњицу Париске конвенције, која представља први међународни уговор о заштити индустрије својине, а чији је потписник била и Краљевина Србија. Какав је то податак, запитаћемо се. Декоративан или суштински!? Као и сви слични подаци од којих не видимо никакве користи, осим још једног јубилеја, он нам, заправо, говори о историји саме замисли, чији смо део и сами као држава били. Такво праћење развоја идеје и потребе за њеном делотворношћу цео проблем нам чини јаснијим, и читаоцима, оним образованим, или бар онима који се сматрају интелектуалцима или их други виде као такве, отвара једну нову врсту одговорности и квалитет те одговорности.

Књига за интелектуалце

Зашто је то књига за интелектуалце? Није у питању то што се ради о интелектуалној својини и што су иноватори најчешће добрано образовани. Има много патената које су смислили и мање образовани појединци. Под интелектуалцем подразумевам оног који има осећај и одговорност за опште добро, и не вуче га напред само голи порив за одржањем. Такви појединци, претпостављамо, имају јасније представе о прошлости те су у стању да схвате развојни пут идеје и стекну визију њене примене у будућности. Такође, од интелектуалца се очекује и одређена етика и ниво свести који под добром не подразумева само материјално добро. 

Као што се у књизи излаже, корени интелектуалне својине су у индустрији када се јавила потреба да се својинским правима на међународном нивоу заштите патенти и жигови, као заштита проналазака и различитих решења индустријског дизајна. У неразвијеним земљама то је још увек примарни облик заштите интелектуалне својине. Но, патенти су само један од  више облика интелектуалне својине. Развој идеја и стварање нематеријалних добара, уметничких пре свега, довели су на светску сцену ауторска и сродна права. Књига нам нуди елементарна обавештења о основним облицима интелектуалне својине: патентима, жиговима и ауторским и сродним правима. Иако су се у историји готово истовремено појавиле конвенције које на међународном нивоу штите оба облика интелектуалне својине, ова друга (ауторска права) много су се спорије развијала. Да подсетимо, Париска конвенција о заштити индустријске својине потписана је 1883. године, а Виктор Иго је истовремено покренуо иницијативу и основао Међународно књижевно удружење, које штити књижевна дела.  Потписујући 1886. године Бернску конвенцију за заштиту књижевних и уметничких дела оно је ускоро прерасло у Књижевно и уметничко удружење, које се бринуло о заштити свих уметничких дела . Пут ових двеју организација водио је до Светске организације за интелектуалну својину (WIPO – World Intellectual Property Organization) која је основана 1967. године.

Динамичност интелектуалне својине

Права која се подразумевају под интелектуалном својином непрестано се проширују. Односе се на:  књижевна и уметничка дела; извођење уметничких дела, фонограме и емитовање путем електронских медија и сателита; проналаске у свим облицима људске делатности; научна открића; индустријске узорке и моделе; фабричке, трговачке и услужне жигове, трговачка имена и називе; заштиту од нелојалне конкуренције; остала права повезана са интелектуалном активношћу. У новије време посебну пажњу привлаче права која су везана за рачунарске хардвере, софтвере и интернет-ресусрсе. Непрестани развој ових права показује да је природа интелектуалне својине динамичка и да је условљена технолошким и културним развојем.

Динамичност интелектуалне својине уско је везана за економски раст. Док се у ранијим временима овај раст везивао искључиво за технолошки напредак, односно за проналаске и патенте и материјална добра, савремени светски токови указују на све већу вредност добара која су заснована на знању и машти.

Економију цигле и малтера смењује економија идеја

Књига већ својим насловом упућује да ће се бавити и економским растом, те је неминовна упитаност читаоца: ко је икада библиотеке везивао за моћно средство економског развоја? Ипак, две трећине наше баштине, наших најстаријих списа и књига налази се по библиотекама диљем света, без изгледа да се врати у земљу одакле је потекла, а разлог зашто је то тако лежи у чињеници да се сматра непроцењивим благом. Да ли би Србија била богатија и економски развијенија да су те књиге у њеној Народној библиотеци, велико је питање, јер економски раст везан за знање не односи се на количину извора знања које чува, него на идеје, иновативно мишљење, стратешки приступ избору иновација и идеја које је потребно и промовисати и штитити.

Све је цењенији ресурс који зовемо пословна репутација. Репутација једне библиотеке, признаћемо, зависи и од онога шта та библиотека поседује и на који начин то чува, промовише или позајмљује. Архив у којем је неки службеник преврнуо шољицу кафе на писмо од историјског значаја заувек губи пословну репутацију. Ма колико то нама изгледало невероватно, у обрачун цене неке фирме развијене земље још од 80-их година обрачунавају и ту немерљиву, нематеријалну имовину, у коју спадају: пословна репутација, листа купаца или клијената, дизајн, списак заштићених ауторских права, процеси, обуке, истраживачко-развојне активности, маркетиншка знања и др. У процесу спајања фирми или, код нас актуелне, приватизације, сви ови елементи улазе у процену неке фирме. То се, дакако, односи и на фирме које не производе ништа. Замислите ситуацију у којој би град био принуђен да две школе споји у једну. Који би део наставника једне и друге школе задржао посао, а који би био технолошки вишак и које би име задржала нова школа зависило би од репутације обе школе, започетих пројеката, истраживачких активности и сл. Делује незамисливо за спровођење у нашој средини, али у свету су за процену репутације и уопште нематеријалних добара донети и стандарди који прецизирају такве процене.  Дајући низ примера о томе како се капитал појединих светски познатих фирми увећава и неколико пута само од интелектуалне својине, аутор књиге наводи и примере неразвијених земаља које су решиле да мапирају своју интелектуалну својину и усмере свој привредни развој на сопствене потенцијале. Због тога су важни заводи за интелектуалну својину и сарадња са универзитетима и истраживачким центрима. Процењујући светске токове, аутор тврди да је интелектуална својина на путу да постане најважнији вид имовине. То је основ друштва знања о коме се толико говори у новом миленијуму.

Модерно Делфско пророчиште и неколико „и“  

Друштвено и културно благостање почива на четири „и“: иновација, информација, идеја и, све више, интернет. Од иновационих идеја и обавештености зависи успех не само колектива, него и појединаца. Сва три поменута „и“ увелико поспешује постојање глобалног „Делфског пророчишта“ или глобалне мреже – интернета, који је створио сајбер-тржиште, широко електронско поље знања, глобалну мрежу људи и послова, нова занимања… С појавом интернета интелектуална својина добија нове облике права и нове начине како да се она избегну и прекрше (дигитална пиратерија). Тако прича о жиговима прераста у причу о интернет-именима и доменима, који у новим условима сајбер-тржишта нису ништа друго до сајбер-жигови. Имена су важна, често важнија и од самог квалитета у модерним условима. Као пример наведен је експеримент продавањА аутентичне кока-коле под другачијим именом. Купци и потрошачи не препознају јединствени укус кока-коле, него је квалификују као сличну, јер су навикли да име гарантује квалитет.

Културна и информатичка индустрија

Природно је да библиотеке и образовање највише занимају ауторска и сродна права као вид интелектуалне својине, јер се она дефинишу као права која пружају заштиту оригиналним ауторским делима: књижевним, сликарским, вајарским, музичким, архитектонским, плесу, али и софтверима и упутствима за њих. Разлика између патента и ауторског права јесте управо у изражавању идеја и концепата. Ауторска дела, наиме, не морају да буду корисна, што се од патената очекује, и то им одређује цену. Ауторско право обухвата само исказивање идеје и концепта, а не саме идеје или концепте. Гипкост права на које се протеже ауторско дело најбоље показује пример рачунарске технологије. Иновације у области хардвера спадају у патенте, а нови софтвери и техничка документација уз њих спада у ауторска права. Замисао о каквој манифестацији такође спада у ауторска права. Ауторским правима заштићена су и дела која спадају у индустријски дизајн, као и писани текст који је пословна тајна. Књига сврстава образовне и забавне интернет-ресурсе у исту категорију називајући их образабава из нејасних разлога (можда је година објављивања један од разлога – застарелост), а под образабавом подразумева игрице и електронске енциклопедије било на интернету, било на це-де-ромовима.

Образовање и ауторска права – редефинисање од стране Ставаралачкe заједницe (Creative Commons)

Ту нејасноћу, па и одређену дозу неозбиљности према образовању, исправила је непрофитна организација Стваралачке заједнице (Creative Commons) редефинишући ауторска права, па и она која се односе на образовање. Тежњи да се свима дају шансе да се образују, да оно буде доступно, што увелико значи бесплатно, често сметају баш ауторска права. Зато је ова заједница покренула иницијативу и активности којима обезбеђује бесплатне алате којима аутори, научници, уметници и наставници могу означити своје креативно дело и прецизирати начин коришћења од стране других корисника, тј. меру у којој се може користити, мењати, примењивати. То значи да је уобичајени исказ Сва права задржана замењен исказом Нека права задржана. При томе, укључујући се у ову заједницу, ми своје дело дајемо на располагање другима, али под условима које сами одредимо. Креативне јавне лиценце ове заједнице имају четири нивоа права и ознаке за њих:

Прецизније о условима и начину укључења у Креативне заједнице можемо пронаћи у Мајкрософтовој брошури на српском језику  Интелектуална права аутора над делима објављеним на интернету.

Аутоматизам ауторских права

За разлику од патената и жигова, ауторско право не подразумева регистрацију и депоновање дела у заводе који се тиме баве, него се добија аутоматски, у тренутку када је написано, тј. објављено. У зависности од националних закона таква заштита траје током целог живота аутора и педесет  година (у неким земљама до седамдесет година) након смрти аутора. Ауторска права примењују се ретроактивно и на она дела која су настала пре постојања ових стандарда. Као дела чија су права највише угрожена у нашем времену, аутор књиге помиње рачунарске софтвере, музику, филм, спортску и модну одећу, парфеме, фармацеутске производе, играчке, делове аутомобила и авиона, часовнике. Пиратерија, кривотворење и други облици повреде ауторских права штете националним економијама – потврђује аутор навођењем скала и графикона губитака појединаца и организација. У књизи се на једноставан начин објашњава на који начин се то дешава и дају упутства како се надокнађује прекршај.  У нашем правосудном систему такав би поступак био велики ризик. Вероватно бисмо се у потрази за правним леком  разболели од неизлечиве болести – смрти, а није искључено да би у рок достизања правде било укључено и оних 70 година док ауторска права не истекну. Зато, те делове слободно прескочите, што ће значајно смањити број страница текста за читање- готово за четвртину.

Између редова

Књига Интелектуална својина – моћно средство економског раста, поред оног чему је намењена и што је био циљ самог аутора, отвара нам бескрајне могућности читања између редова. Није потребно много економског знања или знања из политичке економије да се схвати фарса по којој неразвијене земље, тобоже, захваљујући својој ауторизованој традиционалној култури и идејама могу да напредују у условима новог глобалног тржишта у којем све већу цену и репутацију имају нематеријална добра. Можда, али захваљујући материјалним добрима којима располажу развијене земље сваку идеју или њеног идејног творца могу  откупити за стан и комуналије, који нису бесплатни ни у тим земљама, али се бар могу зарадити. Како другачије разумети појаву „одлива мозгова“?! Уколико се осим музике, каква национална култура позове на своје ауторско право или на своју аутентичност, лако се може десити да јој се на главу сручи тона материјалних добара развијених земаља у виду осиромашеног уранијума; или нематеријалне тековине са сјајном пословном репутацијом у виду светских судова за утврђивање вербалног деликта и степена агресије у митовима и наслеђу те културе. Процес се може завршити одлуком или препоруком таквог суда да комплетна митологија и систем вредности једне мале културе буде жигосан као озбиљна претња  и нарушилац демократских основа савременог света. Сваком жиг по мери: малима да су претња, великима за исто то, па и горе од тога – да су просперитет и светиња!

Прича о жиговима – какав несрећан термин у култури која баштини сатиричара Домановићевог кова – како год је окренемо, заврши се причом налик кока-коли. А прича о кока-коли, адидасу, картијеру и другим добровољно на се стављеним или у се  унетим жиговима, сурова је прича о преваспитавању човека и претварању хуманоида у потрошачоида. Тај ће несрећни болид-потрошачоид пристати да му утисну било какав жиг само да олакша токове размене и плаћања за своје јефтине потребе, које се, међутим, умножавају свакодневно, јер се сваковрсно смеће негде мора продати. Шта слободном (читај: нежигосаном)  човеку значи кока-кола или адидас? Подере се и једно и друго, а чир се не добија само од уноса у желудац и приноса у џеп.

Ма колико људима с идејом импоновало то што је њихово ауторство аутоматски заштићено, најчешће и у великом броју реч је о потреби да се изађе из анонимности и подиђе сопственој сујети. Маркетинг, чијој популарности кумује и интелектуална својина, учинио је да се осећамо потпуно промашенима и неостваренима ако смо анонимни. А модерно Делфско пророчиште пружило нам алат у руке којим остварујемо енди-ворхоловску ситуацију „пет минута славе за сваког“. Ако истим правима на интернету заштитимо једног Винцента ван Гога и техничко упутство за неки софтвер, или вас обавесте о истој врсти ризика при преузимању слике једног Ел Грека и фотке са нечијег породичног одмора, не можемо да се не запитамо куда то иде човечанство.

Недавно је један ликовни уметник (заборавих му име, али идеју нећу никада), баш поводом Светског дана интелектуалне својине, разматрао овакву тезу: свети Сава је, по угледу на византијску архитектуру, дао да се сазидају многи српски манастири. По угледу на византијско право саставио је Крмчију. Замислите да данас неко почне да примењује ауторска права на та дела?! Прескачем средњовековни топос анонимности и идеал стапања са универзалним, који је био природна потреба и најанонимнијег Византинца, али није блиска савременом човеку. Идем даље или, боље речено – ближе у прошлост. Замишљам: шта би Моцарт рекао када би чуо да не могу да користим његову музику укомпоновану у једну презентацију за наставу и објављену на интернету, јер је извесна америчка кућа откупила ауторска права за извођење његових дела од неког симфонијског оркестра?!? Моцарт је на тај начин сврстан у исти ранг са Дејвидом Боувијем („светли“ пример из књиге како се музичар и комплетна свита уз њега могу баснословно обогатити кад заштите ауторским правима своја дела), с тим што се овај потоњи добровољно продао и има користи од тога, а Моцарт је, као што сви знамо, сахрањен у заједничкој гробници за сиротињу. Питам се: ко је порастао, чија се национална економија усрећила и који је велики проблем човечанства решен, зато што ја не могу објавити Моцарта са нешто мало текста, који би, по мојој процени – можда погрешној – ученици лакше „попили“ уз Моцарта? Све се то, изгледа, лакше и пије и свари уз кока-колу. Познато начело!

Због таквих невидљивих редова у овој књизи и њен наслов би лако могао гласити: Интелектуална својина – моћно средство за нове видове манипулације и монопола. Но, зато и служе књиге. Не дајте да вас збуни што је њен аутор Индус, а не какав експерт познате корпорације. Боја коже и земља порекла више нису елементи дискриминације. Ово никако не би требало схватити као миг да књигу на би требало да прочитате. Напротив, она подстиче да размишљамо о смислу и својине и интелекта.

Постоје ствари које нам не може нико одузети или забранити тиме што их је заштитио од неовлашћеног коришћења! Поред добара (именица), постоји и добро (придев). Нематеријално је и оно, али не сретох нигде у књизи, ни у најави, да се разматра какво ауторско право на Добро (придев). Још увек је у власништву личних представа, ставова,  уверења и квалитета душе. Па, шта кошта нек кошта!

Ко не воли горчину интелекта, можда да је, ипак, не чита целу? Неће се, наиме, моћи отргнути утиску да смо све ближе или већ пливамо у Трифоовом Фаренхајту у којем ћемо праве вредности  сакривати дубоко у себе, потпуно неауторизоване, или ћемо усвајати већ створене вредности, крадом их учећи напамет, шетајући се поред напуштене обале реке. Можда вам књига појача утисак да смо одавно у Хакслијевом Врлом новом свету у којем ћемо, заједно са неколицином истомишљеника,  живети на каквом острву нежигосани и непатентирани. Небаждарени по глобалним  стандардима. Какво би то сјајно друштво било – непатворена пиратерија! Лично бих понела испиратерисаног Ван Гога и Чајковског, а најсветлији пример из књиге о економском расту –  Боувија – остављам нетакнутог.

Не, није ово учитавање позив на пиратерију, него позив на разликовање добара и Добра; на разликовање исплативости и моралности; на разликовање економског раста и немерљивог раста изнутра, на који нико не би смео ни да полаже права, нити да тражи нешто за узврат ако жели да расте и дорасте.

Advertisements

One response »

  1. Коментар послат имејлом

    Прочитао сам Ваш текст на интернету поводом књиге Камила Идриса Интелектуална својина, моћно средство економског развоја. Текст је необичан и занимљив, и по стилу, и по садржини. Види се у тексту да нисте правник, али то Вашем тексту даје више духа и преко потребне
    занимљивости што овој теми која често се затвори у форму правних норми, као што сте навели за Завод (мада чине значајни напор да ову тему приближе што већем броју људи-у првом реду пословних).

    Пробаћу да Вам напишем пар напомена у вези текста, но сигурно нећу бити тако стилски успешан као Ви, али сматрао сам да пошто радите у школи да ће Вам бити од користи и заиста сам импресионаран да се неко ко ради у школи интересује се за интелектуалну својину и то на нивоу који сте ви показали.
    Мала и нејака Србија 1883. потписала је Париску конвенцију, и то за мене представља изузетну чињеницу вредну дивљења и поштовања. 1878. Србији је призната независност, изнурена ратовима немаштином, па и необразовањем можемо слободно рећи, потписује међу првим земљама Европе Конвенцију. Ова чињеница говори о жељи једне генерације да што пре постане део савремених токова и развоја, па се оснивају институције као Народна банка, Војска (као професионална организација), железница почиње да се гради (чињеница да је тада ишла брже него данас). Овај кратак историјски осврт јасно говори колико је прва генерација у независој Србији желела да достигне највише стандарде.

    Део тог напора свакако чини образовање. Не би се сложио да нико није везивао библиотеке за моћно средство развоја! Нпр. Карнеги и то суров и богат индустријалац који је успео својим капиталом од скоро тадашњих 400 милиона (данашњих милијарди)долара да широм света изгради више од 400 библиотека. Наша земља била је привилегована да добије Универзитетску библиотеку, захваљујући г.Карнегију и утицају наше дијаспоре. Данас она носи назив знаменитог научника Светозара Марковића који је мало тога материјално оставио, а духом још бивствује код појединаца.
    Као што видите постоји веза између Добра и Доброг, па је у нашем народу то био синоним. Имовину коју си стекао морао си да рукујеш добро, у интересу свих. То ипак не значи комунистичку једнакост. Имовина служи да би водила напретку. Зато је кључно за разумевање интелектуалне својине приватна својина. Годинама смо живели у слободи у којој су сви били не слободни, сви били власници и сви неодговорни. Знамо где нас је то довело или где нас још то води. Комунисти су сматрали непријатељем приватну својину, па су сваку помисао на ИС строго затирали. Непосредно после Првог светског рата формиран је Завод и почиње регистровање првих жигова и патената (нпр. Форд 1921. Пепси, Кока-кола итд). Све ово говори колико смо били уређена земља и колико смо ценили интелектуалну својину што је било препознато и у свету.
    Комунисти су схватили у једном тренутку да ИС може бити моћно средство развоја па су направили изузетак. Долазимо до приче о ауторском праву и Нобеловој награди тј. Иви Андрићу. Да не бих понављао општепознате детаље како је утрошио новац, посветићу се томе како је замислио да се троши новац од ауторских права-Основао је задужбину која је о томе водила рачуна, са више или мање успеха то препуштам другима да цене, али долазимо до дела када је у питању заштита и менталитет који је оставио комунизам, наиме поједини издавачи из Сарајева недвосмилено оспоравају последњу вољу завештаоца и слободно без икаквог ограничења тј.обзира штампају и уносно зарађују на заоставштини Андрића.

    Још један пример из наше прошлости када су у питању Ауторска права је Михајло Пупин. Од продаја његове књиге Од пашњака до научењака грађен је Дом у Идвору, стипендирани су ученици и студенти и помагани уметници. Поред хонорара од књиге он је често слао и додатни новац за изградњу водовода и канализације и оправку цркве, али и за друге потребе, од новца који је стекао продајом својих патената Сименсу. Своје непокретности у Америци завештао је Колумбија универзитету, на коме је био професор. Данас се то имање налази у поседу Универзитета, а једна лабораторија носи његово име. Леп пример благодарности према доброчинитељу, чиме ми не можемо да се похвалимо као што смо видели из претходног случаја.
    Интелектуална својина је везана за појединца и представља приватну својину, као и сваку другу покретну или непокретну својину. Захваљујући мотивацији да ће бити творац дела препознат и награђен свет иде напред, иако нам се понекад и не чини тако. Да уметник себе није годинама изграђивао како обарзовањем тако и личним искуством, не би могао да буде нпр.врхунски дизајнер. Данас је умро Пинин Фарина који је пружио и нашој индустрији своје услуге у области дизајна, да је живео у комунистичкој земљи не би могао да достигне такве домете.
    Зато је интелектуална својина везана за слободу духа и приватну својину.
    Лично сам учествовао у више спорова око заштите ИС као правни саветник (повреда жигова, нелојална конкуренција) и могу рећи да судови све боље и брже реагују. Зато ипак на примерима из непосредног окружења хтео сам да Вм укажем да људи када штите ИС, ипак нису руковођени похлепом и стицањем новца без мере и укуса. То што код нас вегетира комунизам у духовном облику је други део приче, што ова тема има традицију насилно прекинуту после Другог св. рата и то је за дугу причу, али поштовање ИС је наша обавеза морална, јер у свету се декларишемо као земља, која или поштује или не поштује савремену тековину приватну својину, али можда још и важнију правну санкционисаност која се везује за Светску трговинску
    организацију која има инструменте да опомене државу која крши ИС, па тако и нас, иако нисмо чланица, па је то један од разлога опомена које стижу из ове организације.
    Колико је у свету важна ИС, можда најбоље указује годишње обраћање Барака Обаме у конгресу који је започео говор о значају и заштити ИС. ИС једнако конкурентност, једнако нова радна места, једнако напредак. Ако сам овај одељак започео колико је у свету важна ИС, можда то исто говори колико и код нас није тамо где би требало.
    Интернет намеће нова правила, или прецизније наши захтеви су све већи у јединици времена одмах или јуче, када то доведемо са ИС јасно је да сваки аутор или творац жели да обезбеди својој идеји што дуговечнији живот, а компаније да буду што конкурентније. Можда ипак није проблем што ИС има и еквивалент у виду накнаде за коришћење, можда главни разлог лежи у пароли да нам је образовање најважније, док се не спомене новац и улагање у њега, чак и Албанија улаже више од нас па сад не морамо да гледамо ко је иза нас.
    Могао бих да пишем још о ИС, зашто је важан жиг ВООЛМАРК и зашто синтетика не може да буде у вези са њим, зашто Бели анђео не може да буде на флаши ракије, или зашто је географско порекло битно за Футошки купус, пошто је наша традиција у поштовању вредности ИС била и исказана и пре 130 година, желим да верујем да и данас када Србија председава ВИПО-м ствари се ипак мењају на боље.

    Ваш пример посвећености заиста инспирише, преносите младима у основној школи да је знање услов напретка и да је добро ипак добро, интелектуална својина све то обједињава и она то јесте.(Постоји жиг који је пламтећа бакља с натписом који подсећа да Сестан рад води напретку)

    Срдачан поздрав

    Ненад Симић

    Одговор

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s